Nemačka je politička praznina u centru Evrope, iako značajno doprinosi globalnoj ekonomiji i uticajna je u trgovini, piše programski direktor Valdaj kluba Timofej Bordačev.
Nakon raspada vladajuće koalicije, nemačke stranke dogovorile su se da prevremeni parlamentarni izbori budu u februaru 2025. godine. Vrlo je verovatno da će sledeću vladu predvoditi glavna opoziciona snaga, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) čiji je lider, Fridrih Merc obećao da će ako pobedi uputiti Moskvi ultimatum zbog Ukrajine.
U praksi, sve priče ne znače ništa. Bez odobrenja SAD ili direktnog naređenja Vašingtona, lideri u Berlinu ne samo da nisu u stanju da započnu veliki rat u Evropi, oni nisu u stanju čak ni da sami vežu svoje pertle, piše Bordačev.
Bilo kakve izjave nemačkih političara, pad i uspon tamošnjih vladajućih koalicija, treba posmatrati samo u kontekstu kako berlinski establišment pokušava da nađe ulogu u senci totalne američke dominacije, navodi on.
Duboko je simbolično da je kancelar Olaf Šolc napravio odlučujući korak ka raspadu vladajuće koalicije 6. novembra, dana kada se unutrašnji politički odnos snaga u Sjedinjenim Državama radikalno promenio. U kontekstu značajnih promena u centru, periferni politički sistemi moraju da reaguju što je moguće osetljivije: na nivou kako filijala velike korporacije reaguje na promenu svog opšteg menadžmenta.
Međunarodni položaj Berlina definisan je porazom u Drugom svetskom ratu, koji je okončao svaku nadu da će odrediti sopstvenu budućnost. Nemačka je, kao i Japan i Južna Koreja, država sa stranim okupatorskim snagama na svojoj teritoriji, doduše pod zastavom NATO-a. Nemačka elita, i politička i ekonomska, je, uz nekoliko izuzetaka, čak više integrisana sa SAD od britanske elite.
Nemačka nema autonomiju u određivanju svoje spoljne politike, niti joj teži. Nije slučajno da je u protekle dve i po godine ukrajinske krize upravo Berlin pružio najveću vojnu i finansijsku pomoć kijevskom režimu. Skoro deset puta više od, recimo, Francuske, čiji predsednik voli da drži ratoborne govore.
Predstavnici nemačkog establišmenta izgledaju kao blede kopije onoga što smo nekada smatrali pravim političarima. A to je prirodni proizvod gubitka svake mogućnosti da sami određuju svoju sudbinu.
Naravno, Berlin i dalje može da postavlja parametre ekonomske politike za slabe zemlje evropskog Mediterana. Velika Britanija je napustila EU ali je zadržala svoj položaj glavnog predstavnika SAD u Evropi.
Ujedinjena i suverena nemačka država postojala je 74 godine (1871-1945). Njeno oživljavanje kao takvo nije moguće: čak i kada bi Rusija i Kina na njega gledale blagonaklono, anglosaksonski svet to neće dozvoliti iz više razloga.
Prvo, oba nemačka pokušaja – u Prvom i Drugom svetskom ratu – da odigra vodeću ulogu na Zapadu su bila blizu uspeha. Tako da im niko neće dati treću šansu.
Drugo, pozicija Nemačke u centru Evrope, njena ogromna industrijska baza i njeno marljivo stanovništvo čine je idealnim partnerom za SAD i Britaniju, pomorske trgovinske sile. Politički beznačajna, Nemačka može ekonomski da kontroliše veći deo ostatka Evrope, ali ne može da diktira suštinu.
Treće, oživljavanje vidljive nemačke nezavisnosti je u interesu Moskve i Pekinga jer bi to podelilo redove konsolidovanog Zapada. Mali front zemalja poput Mađarske, Slovačke ili čak neke malo veće zemlje ne može da stvori takav raskol. A jedinstvo Zapada pod vođstvom SAD je suštinska prepreka sprovođenju planova multipolarnog svetskog poretka koje promovišu Rusija i Kina, navodi Bordačev.
Nemačka je sada politička pustoš u srcu Evrope. Sićušni izdanci razuma, probijaju se kroz decenijama star sistem zasnovan na povlađivanju interesima američkih pokrovitelja. Uz neke vrlo očigledne izuzetke, predstavnici nesistemske nemačke opozicije su talentovani ljudi. Ali njihovi izgledi su i dalje veoma slabi zbog načina na koji se stvari upravljaju.
U budućnosti, Rusija će verovatno ponovo uspostaviti neke ekonomske veze sa Nemačkom, ali će je tretirati kao političku koloniju SAD, a ne kao samostalnu državu, zaključuje Bordačev.