Svet
Kako moderni ratovi rađaju superbakterije: Mutiraju u sukobima, otporne na lekove
Zemlje Bliskog istoka, poput Iraka, Sirije, Jemena i Avganistana, sada imaju posebno visoku stopu patogena otpornih na više lekova, a neke od najstrašnijih superbakterija na svetu inkubiraju se upravo u tom regionu
Do 2050. godine, antimikrobna rezistencija (odnosi se na sve vrste na sve vrste mikroorganizama, bakterije, parazite, viruse, gljivice) ubijaće 8,22 miliona ljudi godišnje, procenjuje "Lanset", što je više od trenutnog broja preminulih od raka. Sve veći broj istraživanja sugeriše da je način ratovanja u 21. veku postao glavni pokretač širenja te opasne pojave, piše "Njujork tajms".
Zemlje Bliskog istoka, poput Iraka, Sirije, Jemena i Avganistana, sada imaju posebno visoku stopu patogena otpornih na više lekova, a neke od najstrašnijih superbakterija na svetu inkubiraju se u tom regionu. Među njima su klebsijela pneumonije, pseudomonas eruginoza, ešerihija koli i možda najozloglašenija acinetobakter baumani, soj acinetobaktera koji je otputovao kući sa američkim vojnicima, gde je dobio nadimak "iračka bakterija".
"Njujork tajms" prenosi svedočenja dvojice lekara, Palestinca Gasana Abu Sitaha i Iračanina Omara Devačija o pacijentima koje su lečili u lokalnim bolnicama, velikom broju onih koji su imali različite infekcije i dugotrajnom i bezuspešnom lečenju istih antibioticima i antimikrobnim lekovima.
Abu Sitah, koji je radio u Bejrutu, navodi da je oko 70 odsto njegovih pacijenata iz Iraka i 80 odsto onih iz Sirije imalo infekcije koje su bile otporne na lekove: pacijent koji je polomio nogu, godinu dana je bezuspešno pio terapiju i nije mogao da se izleči.
Sankcije uvedene Iraku odrazile su se na zdravstveni sistem u kojem nije bilo dovoljno medicinske opreme i lekova, pa su pacijenti morali da prekinu lečenje antibioticima i tako počeli da razvijaju otpornost. Dvojica lekara, međutim, razmatrala su i mogućnost da su sami ratovi uticali na razvoj superbakterija. U iransko-iračkom ratu tokom 1980-ih, obe strane su koristile konvencionalne bombe oklopljene čelikom.
Ali u ratovima u Persijskom zalivu i Iraku, Amerikanci su koristili izuzetno masivne bombe obložene teškim metalima poput kobalta i volframa.
Da li ovi teški metali mogu da izazovu genetske promene u bakterijama i dalje evoluiranje u sojeve otporne na antibiotike, pitanje je koje su sebi postavili ovi lekari.
Naročitu pažnju naučnog i medicinskog sveta izazvala je bakterija acinetobakter baumani od koje su oboljevali i američki vojnici ranjeni u Iraku i Avganistanu, koji su se tamo lečili u poljskim bolnicama. Prema podacima Istraživačkog instituta vojske Volter Rid 2003. godine, 12 procenata infekcija acinetobakterom bile su otporne na ključni antibiotik kojim se ovo oboljenje leči, a do 2015. godine, iako je ukupan broj infekcija bio znatno manji, stopa rezistencije porasla je na 99,2 procenta.
Abu Sitah i Devači oformili su grupu istraživača koja od 2018. godine proučava kako ratovi utiču na razvoj superbakterija i da li moderno oružje napravljeno od teških metala dovodi do genskih mutacija na bakterijama koje ih potom čine otpornim na lekove.
Antoan Abu Fajad, istražuje ovu mogućnost u svojoj laboratoriji na Američkom univerzitetu u Bejrutu. Rezultati do kojih je došao neće biti recenzirani još godinu dana, ali ono što je ispričao je zapanjujuće, navodi "Njujork tajms".
Acinetobakter je apsorbovao male čestice teških metala, a zatim razvijao gen koji je konstruisao pumpu unutar bakterije koja je izbacivala teške metale. Pošto su teški metali i antibiotici slični jedni drugima, ista pumpa je radila na izbacivanju antibiotika. Drugim rečima, bakterija je učila kako da izbaci toksine.
Uz to, mnoga mesta kojima su sada potrebni kvalitetni antibiotici dobijaju lažne verzije koje su manje delotvorne. Abu Fajad je objasnio da koncentracija na ambalaži sirijskih antibiotika koje je pokazao novinaru ne odgovara stvarnoj koncentraciji, odnosno pet puta je manja.
Takođe, mnoge farmaceutske kompanije ili nevladine organizacije doniraju antibiotike pred istekom roka trajanja i onda se ovi lekovi daju svima, i zdravima i bolesnima, kako bi se što pre utrošili, čime se stvara rezistentnost, navodi se u tekstu.
Zanimljivo je da "Njujork tajms" pominje otvaranje laboratorija i u Ukrajini.
Svetska zdravstvena organizacija, kako se navodi, zainteresovala se za problem rezistentnosti i ulozi ratnih sukoba u svemu tome, pa je od 2017, kako bi prikupljala podatke o otpornosti na antimikrobne lekove, pomogla Ukrajini da otvori mikrobiološke laboratorije: od četiri na više od sto. S druge strane, u zemlji koja je decenijama bila poprište ratnih sukoba i gde su ovakve infekcije zabeležene u velikom broju slučajeva, Iraku, Ministarstvo zdravlja počelo je u saradnji sa SZO da prikuplja podatke tek od 2018. godine. Godinu dana posle Ukrajine.
U članku se opisuje i razorno dejstvo rata na zdravstveni sistem u Gazi gde nema lekova, bolničkih kreveta, dezinfekcionih sredstava i gde ogroman broj civila sa ozbiljnim ranama ne može da dobije nikakvu medicinsku pomoć. Kod velikog broja njih javljaju se infekcije koje izazivaju superbakterije koje ne reaguju na antibiotike.
Tokom Drugog svetskog rata svet je dobio penicilin, ali sada su brutalni načini sukoba 21. veka doveli sva naša sredstva za borbu protiv infekcije do tačke loma, kaže Omar Devači.
"Inovacije u vođenju rata, nadmašile su one u medicini, što nas je dovelo do mračne mogućnosti: rođeni u ratu, antibiotici sada rizikuju da postanu još jedna od njegovih žrtava", dodaje Devači.
