Integracija na francuski način: (Ne)zadovoljni građani drugog reda

Da se slučajni, neupućeni stranac našao na francuskim ulicama nakon utakmice Francuske i Maroka u polufinalu Svetskog prvenstva u fudbalu, verovatno bi pomislio da je izbio građanski rat. 

Desetine hiljada policajaca, stotine uhapšenih, velika materijalna šteta, pa čak i smrt četrnaestogodišnjeg navijača Maroka tragični su bilans ne samo sportskog poraza, već tenzija koje tinjaju u francuskom društvu decenijama. 

Poput navijačke baklje planuo je narativ o "nama, Francuzima" i "njima, migrantima" i poziv da se podignu zidovi dovoljno veliki da zaštite zemlju od nepoželjnih gostiju koji su stigli na talasima izbegličke krize. 

Da nije reč samo o fudbalu, slaže se i sagovornik RT Balkana publicista Slobodan Despot, ali podseća da koren problema nije u nedavnim talasima izbeglištva. 

"Ne radi se o novoj migraciji, već o staroj imigraciji, čak o deci onih koji su došli u Francusku 60-ih i 70-ih godina kao radnici. To samo svedoči o tome da taj afrički, arapski svet nije nikako integrisan u društvo, da Francuska nije sa mnogo obazrivosti postupala prema tim ljudima iz njenih bivših kolonija."

On dodaje da je još 70-ih donet "sudbonosan zakon" koji dozvoljava gastarbajterima ili privremenim radnicima da okupljaju i svoju porodicu, što je dovelo do stvaranja geta oko francuskih gradova.

Pošto je integracija stara koliko i imigracija, postavlja se pitanje šta je bilans višedecenijskih pokušaja da se novi članovi društva uklope. Da li se i sama Francuska prilagodila i promenila, jer ako nije, "džaba sipanje novog vina u stare mehove".

"Ima nekoliko miliona Arapa u Francuskoj, ali nikada nećete sresti Francuza koji zna arapski, što je frapantno", kaže Slobodan Despot. 

Multikulturalizam je mrtav

Nakon što je Francuska postala prvak sveta u fudbalu 1998. godine, a zatim i Evrope dve godine kasnije, mnogi su to ocenili kao pravi primer da integracija različitosti – oličena u sastavu fudbalske reprezentacije - može da pokori svet.

U godinama otrežnjenja koje su usledile, počevši sa 11. septembrom 2001. mnogi su zaključili da ono što važi u fudbalu, ipak ne može da važi i u stvarnom životu, te da lepe priče o bogatstvu različitosti treba ostaviti sportu i umetnosti.

Nekoliko godina kasnije, čak i pre izbegličke krize 2015. godine, koja je potpuno promenila sliku Evrope, nemačka kancelarka Angela Merkel zaključila je da je "multikulturalizam mrtav".

Ovih dana, dok gledamo slike sukoba policije i navijača širom Francuske nakon Mundijala i dok se utakmica Francuske i Maroka doživljava kao obračun "belog bogatog Zapada" i "potlačenog siromašnog Juga", malo ko bi se usudio da govori o integraciji različitosti.

Iako se događaji poput Mundijala često opisuju kao "zabava za mase", pokazali su da umeju da budu i te kako opasni. Ovaj put su probudili nemir francuskih predgrađa, u kojima, po narodnom verovanju, spava ljuti ekstremizam socijalno neprilagođenih migranata.

Kliši su Boa

Kliši su Boa, radnička četvrt u predgrađu Pariza postala je još 2005. simbol obespravljenih i očajnih došljaka, naslaganih u neuglednim francuskim predgrađima kao u palubama brodova za prevoz robova.

Sedamnaestogodišnji Zajed Bena i petnaestogodišnji Buona Traore stradali su u trafostanici, u kojoj su se sakrili od policije, što je izazvalo bes i nemire koji su zahvatili celu zemlju.

Nakupljeni gnev zbog ekonomske i društvene nepravde izlio se iz tada iz predgrađa na ulice francuskih gradova, pokazavši sav lažni sjaj integracije, kojim je francuska administracija zabšurila činjenicu da nije uspela da reši osnovne ljudske probleme.

Do danas kao da se ništa nije promenilo, kaže Slobodan Despot:

"Ovo stanovništvo je kompaktno, ta predgrađa su maltene etnički čista, tamo više ne zalazi ni francuska policija, ako bukne požar, policija i vatrogasci ne idu da gase."

On dodaje da se Francuska loše pokazala u integracionim procesima, jer je, zbog prethodnog kolonijalnog iskustva, vaspitni, obrazovni, politički sistem ocenio da treba stalno da se posipaju pepelom, što je izazvalo sasvim suprotan efekat:

"Znate za te ljude mediteranskog mentaliteta, domaćin koji sebe ne uvažava, nije dostojan uvažavanja. Oni se odnose prema Francuskoj onako kako je Francuska njih naučila da se odnose. Ako se gleda odnos između Rusije i njenih krupnih islamskih manjina, kao što su Čečeni, pre 20,30 godina to je bio krvav rat, a danas je to veliko uvažavanje, zato što niko nije odstupao od svog identiteta, svog morala i pozicija."

Mišićavi liberalizam

Mnogi su tada, kao i sada, tvrdili da problem nije u stavu domaćina, već da su gosti sa druge strane okeana doneli svoju kulturu, veru, običaje i navike kojih ne žele da se odreknu, što je, zapravo, i preduslov da bi koncept multikulturalizma uopšte postojao. Za razliku od "melting pota" koji je tipično američki proizvod i koji želi da sve različitosti sažvaće i asimiluje, multikulturalizam zvuči mnogo sofisticiranije: raznolikosti opstaju jedna pored druge u srećnom i obogaćenom suživotu.

Ako je Francuska i verovala u ovu ideju, bilo je to samo na mikro nivou – na nivou najvažnijih, ali i dalje sporednih stvari, poput fudbala. Na onom makro, geopolitičkom nivou, različitosti i odstupanja bilo koje vrste nisu se tolerisali. Štaviše, oni koji su procenjeni kao opasni ili neusklađeni sa zapadnim pogledom na svet, poput Sirije i Iraka, morali su se disciplinovati, makar i oružjem.

Istine radi, "rvanje" sa drugim i drugačijim nije ekskluzivno francuska disciplina. Još 2011. godine tadašnji britanski premijer Dejvid Kameron rekao je da se multikulturalizam u Britaniji pokazao kao neuspešan i da bi ga trebalo zameniti jasnim osećajem nacionalnog identiteta, kako bi se sprečilo okretanje raznim vrstama ekstremizma.

"Iskreno rečeno, potrebno nam je mnogo manje pasivne tolerancije, kao poslednjih godina, a više aktivnog, 'mišićavog liberalizma'", rekao je britanski premijer.

"Ništa lično"

Odgovor na pitanje dokle se stiglo sa integracijom je bio stravičan i došao je 13. decembra 2015. godine, kada su tri bombaša samoubice izveli nekoliko istovremenih napada u Parizu. Poginulo je 130 ljudi, a mnogi su, osim najbližih, sahranili i ideju da je ikakav suživot različitosti moguć.

Glavni optuženi Salah Abdelslam rekao je da su napadi izvršeni u znak osvete za francuske napade na takozvanu "Islamsku državu" u Siriji i Iraku i poručio da nema "ništa lično" protiv žrtava napada.

"Borili smo se protiv Francuske", rekao je on. "Napali smo Francusku. Ciljali smo civilno stanovništvo. To nije bilo ništa lično protiv njih. Znam da je moja izjava možda šokantna, to nije stavljanje soli na ranu, već iskrenost prema onima koji trpe neizmernu tugu."

Sva trojica napadača bili su migranti, odrasli u radničkim predgrađima.

"Mladi ljudi koji su počinili stravična, varvarska dela, nisu došli iz Iraka, Alžira ili Maroka. Oni su proizvod Francuske. Republika Francuska stvorila je te teroriste", rekao je jedan od kritičara.

I dok su zbog Prevera postala simbol romantične ljubavi, francuska predgrađa su nakon ovih događaja u očima javnosti pretvorena u gnezda ubilačkog ekstremizma.

Bivši francuski predsednik Fransoa Oland je pokušao to da ispravi, poručujući da "u Francuskoj nema izgubljenih predgrađa", povodom otvaranja nove agencije za ekonomski razvoj i pomoć nerazvijenim naseljima.

"Nema 'marginalizovane Francuske' i 'bolje Francuske' u gradovima. Postoji samo jedna Francuska, gde jednakost mora biti zagarantovana", poručio je Oland, ali je pitanje da li mu je iko poverovao. Ne samo u Francuskoj.

"Zadovoljni građani drugog reda"

Već naredne 2016. godine istraživanje Univerziteta u Minsteru šokiralo je (da li je, zaista?) Nemce, jer je ukazalo na duboke podele koje postoje u nemačkom društvu.

Studija pod nazivom "Integracija i religija sa stanovišta turskih Nemaca u Nemačkoj" pokazala je da skoro polovina etničkih Turaka koji žive u Nemačkoj smatra da je poštovanje islamskih dogmi važnije od poštovanja zakona zemlje u kojoj žive. Naročito ako je to dvoje nespojivo.

Svaki peti ispitani rekao je da opravdava nasilje, ako ga isprovocira Zapad.

Mnoge je ovo podsetilo na slučaj "Šarli ebdo" iz 2015. godine, kada su teroristi napali redakciju francuskog satiričnog lista koji je objavio "bogohulne karikature proroka Muhameda". Tom prilikom je poginulo 12 osoba, a napadači su uzvikivali "Osvetili smo Proroka".

Čak i bez podsećanja na najekstremnije izlive "sukoba civilizacija", rezultati su zabrinjavajući, čak i teški za razumeti.

Primera radi, uprkos činjenici da je 90 odsto turskih Nemaca izjavilo da je zadovoljno životom u Nemačkoj, više od polovine ispitanika se osećaju kao "građani drugog reda" bez šanse da se potpuno integrišu u društvo.

Da li je "zadovoljni građanin drugog reda" oksimoron, ili tačan opis stadijuma u kome se zaglavila multikulturalnost?

Integracija, ali na Platonov način

Veliki deo francuskih političara se ipak suzdržavao da javno istupa ako ne protiv migranata, onda protiv same ideje integracije, osim stranaka desne orijentacije poput Nacionalnog okupljanja koje npr. obećava da će rešiti problem ogromnog broja primalaca socijalne pomoći koji opterećuju državu (od kojih je najveći broj iz migrantske grupacije).

Najdalje je otišao političar sa krajnje desnice Erik Zemur koji je u televizijskom nastupu mlade migrante nazvao "lopovima, silovateljima i ubicama". Ako neko misli da je Zemur izolovan slučaj, vreme je da se podseti izbornih anketa koje su mu u nekom trenutku predviđale i 10 odsto glasova na predsedničkim izborima.

I aktuelni francuski predsednik Emanuel Makron više puta je optuživan za "skretanje udesno", iako je vlast osvojio kao centrista. On je nizom mera za borbu protiv islamskog terorizma i suzbijanje ilegalne imigracije privukao glasače desnice, ali i raspirio bes predgrađa. Skandali zbog policijskog maltretiranja crnaca i Arapa, nasilno uklanjanje migrantskih kampova u centru Pariza – samo su neki od okidača za kritičare da podignu glas protiv "institucionalnog rasizma".

Istini za volju, mere protiv "nekontrolisane migracije" nisu specijalnost isključivo desne strane političkog spektra, niti posledica Arapskog proleća. Još 80-ih godina prošlog veka lider komunista Žorž Marše smatrao je da se treba suprotstaviti kapitalističkom "kosmopolitizmu" koji uvodi jeftinu radnu snagu kako bi srozao postojeće plate i uslove rada.

Nedavni tragični slučaj dvanaestogodišnje devojčice Lole za čije je silovanje i smrt optužena Alžirka Dabija B, opet je uzburkao duhove i rasprave o načinu borbe sa ilegalnim migracijama.

Iako je Lolina porodica tražila da ljudi prestanu da koriste devojčicino ime "u političke svrhe", čini se da je već (decenijama) kasno za povlačenje kočnica. Kao što je oštroumno primetio jedan politički komentator u listu "Figaro", "ova tragedija je već postala krupna politička činjenica".

"Demografski, kulturni, religiozni pritisak Francuzi nisu dobro iskanalisali", objašnjava Slobodan Despot. "S druge strane, sve što francuska vlast tvrdi da su njene vrednosti, a zna se da se neverovatno diči svojim sloganom "Sloboda, jednakost, bratstvo" - sve te vrednosti su samo reklamne. U Francuskoj je danas veoma malo slobode izražavanja, jednakosti nema nikakve, pošto je klasni rat u punom jeku, a o bratstvu nema reči čak ni među Francuzima."

Čini se da je Francuska, kao i dobar deo zapadnog sveta, zaljubljena u integraciju kao u opsenu na zidu Platonove pećine - iz koje, kao i većina, ne želi da izađe kako bi se suočila sa stvarnošću.