Salome Zurabišvili i preci: S majčine strane nemački obaveštajac, s očeve nacistički prevodilac

Nisam položila predsedničku zakletvu da bih se poklonila pred Rusijom, piše gruzijska predsednica Salome Zurabišvili nedavno na Iksu vatreno podržavajući proteste u zemlji na čijem je čelu.

Ni ona, kao ni oni koji protestuju na ulicama, ne prihvata odluku gruzijske vlade da zamrzne pregovore sa Evropskom unijom, kao ni rezultate izbora u svojoj zemlji, na kojima pobedu nije odnela "poželjna" proevropska i prozapadna opozicija. Za njihov izborni i politički neuspeh, kriva je Rusija, nikako već odavno iz temelja uzdrmana Evropska unija ili Zapad, pa otud ovakva objava na Iksu.

Nekada davno, ni njen ujak nije hteo da se "pokloni pred Rusijom", sudeći po američkim i britanskim obaveštajnim izveštajima koji ga nazivaju "gruzijskim nacionalistom", pa se poklonio - nacističkoj Nemačkoj. 

Rođeni brat Salomine majke, Mihail Kedija živeo je u Berlinu tokom Drugog svetskog rata i sarađivao sa  nemačkom vojnom obaveštajnom službom (Abwehr), koja je, inače, uz obaveštajne operacije osnovala i klasične vojne jedinice koje su učestvovale u borbama. Jedna od najpoznatijih je ukrajinska kvislinška armija pod zapovedništvom Stepana Bandere. Ona je marširala po pozdravom "Slava Ukrajini", kojim se danas pozdravljaju Vladimir Zelenski i brojni zapadni političari dok učestvuju u sukobu s Rusijom "dokle god to bude trebalo".

Što se tiče gruzijske braće, u dokumentu koji je o Mihailu Kediji sastavila CIA, a sa kojeg je 2001. godine skinuta oznaka tajnosti, navodi se da je Salomin ujak sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom.

Od 1942. do 1943. bio je glavni u gruzijskoj kancelariji za operaciju "Cepelin" Glavne kancelarije za bezbednost Rajha (RSHA), koja je inače bila pod komandom Hajnriha Himlera. U ovoj operaciji, regrutovao je zarobljenike sa Kavkaza sa padobranske operacije nacističke Nemačke na Kavkazu, piše u izveštaju CIA. Takođe, 1943. išao je u Tursku da organizuje ustanak u pograničnim regionima Kavkaza.

U dosijeu o njemu koji se može naći na sajtu Britanskog arhiva, navodi se da je Kedija sebe smatrao "liderom Gruzina i u tom svojstvo očekivao je da će stati na čelo gruzijske vlade kada Nemci oslobode ovu zemlju".

U britanskom izveštaju, Kedija se označava kao šef gruzijskih agenata nemačke vojne obaveštajne službe (1943), a pominje se i da je direktno bio uključen u planove da nemački obaveštajci naprave neku vrstu svoje ćelije u Vatikanu. Kedija se pominje i u jednom izveštaju agenta MI5 iz 1947. kao čovek koji je "sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom, što vi, bez sumnje znate".  

U izveštaju britanske obaveštajne službe iz oktobra 1944, u kojem se navode gore citirane Kedijine aspiracije da dođe na čelo gruzijske vlade uz naciste oslobodioce, dodaje se da je održavao bliske kontakte i sa nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Kao i da je tri puta išao u zvanične misije u Tursku, gde je dogovarao "saradnju" u pograničnom regionu Kavkaza, a što se pominje i u izveštaju CIA.

Inače, u dokumentu američke Centralne obaveštajne agencije navodi se i interesantan detalj. Kedija je u drugoj polovini 1944, videvši u kom pravcu stvari idu i da će se Rusiji uskoro "pokloniti" Berlin, nudio svoje usluge CIA i američkoj obaveštajnoj zajednici. Njegova ponuda je odbijena, dodaje se.

"Jedan izveštaj CIA opisuje ga kao čoveka sa 'pozamašnim lošim dosijeom'. Nisu sve američke agencije gledale na Kediju s oprezom. Do decembra 1948. Kedija je navodno bio doušnik Kontraobaveštajnog centra CIA (CIC), iako izveštaji CIA ne otkrivaju koliko je bio aktivan", navodi se u dokumentu američke agencije.

Uprkos ovakvoj ratnoj biografiji, biti ujak francuske ambasadorke u Gruziji, pa potom poslanice, šefa diplomatije i konačno predsednice Gruzije nosi svoje prednosti. Godine 2014, objavljena je knjiga o gruzijskim "pravednicima među narodima", koju je finansiralo Ministarstvo prosvete ove zemlje. Među njima je i Mihail Kedija, "gruzijski Šindler" za kojeg se navodi da je šaljući pismo Nemcima u kojem je objasnio da gruzijski Jevreji nisu semiti već Gruzini, spasao njihove živote.

Jer Kedijina reč se kod Nemaca ipak poštovala.

Salome ima i strica kolaboracionistu, doduše ni blizu "slavnog" poput rođaka sa majčine strane. Rođeni brat njenog oca, Žorž Zurabišvili, ekonomista i filozof, koji je od ranih dvadesetih godina prošlog veka, kao i ostatak porodice, živeo u Francuskoj, u Drugom svetskom ratu prevodio je za naciste.

"Poslednje dve godine okupacije, u Bordou, radio je kao prevodilac za Nemce. Prilikom oslobođenja nepoznati ljudi došli su da ga uhapse i odveli su ga. Moja majka je imala 15 godina, ujak osam godina. Nikada ga više nisu videli. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Nikada nije proglašen mrtvim", piše Žoržov unuk Emanuel Karer u svojoj knjizi "Ruski roman".  

Salome Zurabišvili poslednjih meseci, pa i godina, dobija podršku za svoju proevropsku agendu od ministarke spoljnih poslova Nemačke Analene Berbok, predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, ministra spoljnih poslova Litvanije Gabrijelijusa Landsbergisa, poljskog premijera Donalda Tuska...

Ne pada iver daleko od klade? Deda Analene Berbok je bio nacista

Svima im je zajedničko još nešto: preci koji su, ko manje ko više, sarađivali ili simpatisali naciste.

Valdemar Berbok, Analenin deda o kojem je ona s ponosom pričala, bio je oficir Vermahta i vatreni pristalica nacizma, objavio je početkom godine nemački "Bild".

Otac Ursule fon der Lajen, Ernst Albreht pomilovao je osuđenog pripadnika Vafen SS-a oprostivši mu zbog narušenog zdravlja doživotni zatvor. Pomilovani Erih Gustav Šarfeter, među logorašima ozloglašen i poznat pod imenom "čovek sa krampom", umro je osam godina kasnije, u 90. godini.

Ostalo je nejasno da li je deda poljskog premijera Donalda Tuska, Jozef, u redove nemačke vojske otišao dobrovoljno ili pod prisilom: Tuskovi politički protivnici tvrde da postoje izveštaji da je deda "dragovoljno" stupio u nacističke redove, dok Donald to oštro demantuje.

Za razliku od njega, litvanski ministar Gabrijelijus Landsbergis je ponosni praunuk Vitautasa Landsbergisa Žemkalnisa: ministra za infrastrukturu litvanske nacističke vlade 1941. i glavnog upravnika koncentracionih logora u Litvaniji.

Gabrijelijus svog pradedu uvek javno predstavlja kao najvažnijeg litvanskog heroja, mada se još nije setio da objavi knjigu o njemu tražeći da postane "pravednik među narodima" u Jad Vašemu.

Valjda je i on svestan da potpis koji je pradeda stavio na zakon o konfiskaciji jevrejske imovine, uz mesto upravitelja logora, malo bode oči.