Ivana Stradner iz Srbije i Ivana Stradner iz SAD: Život između činjenica i parola

Vašingtonska močvara, briselsko carstvo, Zelenski, Si-En-En, Svetska zdravstvena organizacija, NATO... sa zebnjom čekaju 20. januar i Donalda Trampa. Više razloga za svečani doček Nove godine nemaju ni nevladine organizacije, jer su i one na crnoj listi novog šefa Bele kuće.

Da se en-dži-o svet ne opusti u pretprazničnoj atmosferi pobrinuo se budući potpredsednik SAD Džej Di Vens. Jednom rečenicom na društvenoj mreži "Iks" podsetio ih je da nova Trampova administracija neće odustati od preispitivanja finansiranja nevladinih organizacija.

A sve je krenulo od Ilona Maska, AfD-a i Nemačke. Maskov tvit da samo "AfD može da spasi Nemačku", za istraživača vašingtonske Fondacije za odbranu demokratije Ivanu Stradner bio je crvena krpa:

"Ovo je tako opasno. Ako ovo nije dovoljno jasno, to je ono što on takođe želi da uradi u SAD. Ako AFD pobedi u Nemačkoj, imaćemo sasvim drugačiji svet. AFD nije opasan samo za Evropu, već i za SAD", reagovala je Stradnerova, takođe, na "Iksu".

Ali onda je, terajući Maska isterala vuka - stigao joj je odgovor od Džej Di Vensa koji je prvo podsmešljivo napisao da je "tako opasno za ljude da štite svoje granice", a onda se vratio i dodao:

"Pitam se koliko novca poslodavac ove osobe dobija od američkih poreskih obveznika?"

Džej Di Vens verovatno ne zna ko je, u šumi nevladnih organizacija, baš Fondacija za zaštitu demokratije, a još manje ko je Ivana Stradner. Ali je iza bujice fraza prepoznao aktiviste i organizacije koje ne moraju da ulažu napore kako bi zaradile na tržištu. I prepoznao one koji ne žive u svetu činjenica već u svetu parola.

Na sajtu ove NVO, koja voli da o sebi misli kao o objektivnoj organizaciji, ali ne voli da otkriva svoje finansijere, piše da je specijalnost Stradnerove "proučavanje ruskih bezbednosnih strategija i vojnih doktrina kako bi razumela na koji način Rusija koristi informacione operacije za stratešku komunikaciju". I to ne samo tehničke aspekte, već i psihološke.

Svoja znanja iz psihologije, koja pre liče na motivacione govore, redovno demonstrira na tviteru. Tako je pre dve godine Stradnerova, inače specijalni izveštač "Kijev posta", otkrila rusku Ahilovu petu:  

"Jedna od najvećih ruskih slabosti jeste njihova nesposobnost da kontrolišu emocije i sa svojim slovenskim, emocionalnim stavom često greše. Zato Amerikanci i Britanci racionalnim načinom razmišljanja mogu da izlude Kremlj".

Ovaj tvit američki novinar Glen Grinvald, koji je u "Gardijanu" objavio članke o špijuniranju građana, koristeći podatke Edvarda Snoudena, i za to dobio "Pulicera", nazvao je "nekom vrstom majn kampfa rasizma". 

"Da li će Amerikanci i Britanci sa svojim superiorno-racionalnim mozgovima trijumfovati nad inferiorno-emocionalno rusko-slovenskim mozgovima", ironičan je bio Grinvald.

Ivanu Stradner Srbija je videla mnogo pre tviter publike. A pre Fondacije za odbranu demokratije nju je otkrila jedna druga fondacija - Delta. Naime, ova trideseddevetogodišnjakinja u Ameriku je otišla pre deset godina, pošto je dobila stipendiju iz zadužbine Miroslava Miškovića. 

Posle sedmogodišnjeg studiranja na beogradskom Pravnom fakultetu i sa prosekom 8,58, koji je donja granica za dobijanje stipendija, Ivani Stradner se sreća osmehnula kada je Delta fondacija odlučila da finansira njeno školovanje na Univerzitetu Berkli. Ameriku je Ivana tada videla drugačijom dioptrijom:

"Još tokom osnovnih studija bila mi je velika želja da nastavim sa izučavanjem međunarodnog prava u Americi. Znam, izgleda paradoksalno što sam otišla u zemlju koja najviše krši međunarodno pravo da se usavršavam iz te oblasti, ali to i jeste bila poenta – da učim međunarodno pravo kakvo jeste, a ne kako bi trebalo da bude", pričala je za jedan srpski portal kao studentkinja prve godine doktorskih studija na Univerzitetu Berkli.

I tada je imala jaku želju da se vrati u Srbiju i da postane sudija Ustavnog suda. Ali izgleda da se sve promenilo kada je dotakla američko tlo. Ili je Ivana, kao tek svršeni student, shvatila da će do cilja doći ako priča ono što njeni poslodavci žele da čuju. Jer danas ova Ivana Stradner iz SAD i ona Ivana Stradner iz Srbije verovatno još jedino zajedničko imaju matični broj. 

Pošto je dobila stipendiju, Amerikancima je objašnjavala da je u obećanu zemlju došla "zbog iskustva sa komunizmom". I zbog turobnog života u socijalizmu. A da je ostala u Srbiji imala bi iskustvo i sa diktaturom. Ovako je demokratski neosvešćena vlast nervira na daljinu, jer ne samo da neće da uvede sankcije Rusiji, već i na Peking gleda dioptrijom prijatelja. Umesto kroz nišan. Jer nam Peking kroz Konfučijeve institute protura "najperfidniju propagandu".

Zbog tvrdoglavog odbijanja Srbije da uđe u NATO Ivani se diže kosa na glavi. Posebno od onih koji bi da je ubede kako je bombardovanje 1999. godine - agresija. Ako se ona života u socijalizmu seća kao petogodišnjakinja i ako je komunizam spoznala čak i pre svog rođenja, valjda je kao stariji osnovac bila sposobna da razlikuje intervenciju od agresije. Zato se iz petnih žila opirala čak i pomisli da Rusija traži pred Savetom bezbednosti UN da se diskutuje na ovu temu.

"Ovo će pokrenuti još jedan krug ruskih dezinformacija o navodnoj agresiji NATO-a na Srbiju, najbližeg saveznika Moskve na Balkanu. Ovo je deo napora Kremlja da naslika NATO i Sjedinjene Države kao neprijateljske aktere, čime se opravdava sopstvena agresija Rusije protiv Ukrajine i drugih evropskih zemalja", poručila je Stradnerova i još jednom na ličnom primeru demonstrirala zapadnjački pragmatizam.

Ili oportunizam?