Svet
Era geopolitičke tranzicije: Tramp će da čuva američku hegemoniju, upitna budućnost EU i NATO-a
Da li će Tramp uspeti u nameri da "Ameriku ponovo učini velikom"? Teško. Kina danas već prednjači kao najveća svetska ekonomija, Rusija širi uticaj kao prvorazredna vojna sila, ne samo u Evropi, a Turska jača pozicije na Bliskom istoku
Svet ne prestaje da se menja. Ponekad se ove promene odvijaju polako, neprimetno savremenicima, ponekad se zgušnjavaju i dostižu vrtoglav tempo. Na pojmove poput "socijalizma" ili "kapitalizma", "levice" ili "desnice", "Istoka" ili "Zapada", itd, kakve smo nekad poznavali i smatrali ih utvrđenim i jasnim, možemo zaboraviti, jer oni više ne mogu da opišu realnost. To je, kako bi rekao nemački pisac Štefan Cvajg, samo "svet od juče".
Ovo je jedan od perioda tih brzih promena, kada događaji prestižu jedan drugi. Kako tvrdi geopolitičar sa Panafričkog univerziteta Muhamed Lamine Kaba na sajtu "Nju istern autluk", mi živimo u veku tranzicije: "Sjedinjene Američke Države i Evropa su paralisane inercijom, a nove sile oblikuju novi svet, gde Zapad više neće biti centar gravitacije. Kraj zapadne hegemonije je u toku i ništa ga više neće moći zaustaviti".
Zapravo, globalna geopolitička dinamika prolazi kroz proces ubrzane transformacije, nastavlja Kaba, što prati opadanje zapadne hegemonije i brzi uspon Rusije, Rusije, Kine, Indije, Brazila, Južne Afrike, Turske i čitave alijanse okupljene unutar BRIKS-a.
"Ove sile redefinišu centre strateškog donošenja odluka", primećuje afrički geopolitičar, "što je nekada bilo rezervisano isključivo za Vašington i Brisel. Novi centri strateških odluka sada se nalaze u Pekingu, Moskvi i Ankari".
Fragmentacija jedinstva Zapada
NATO i EU ulaze u krizu kohezije, što prati ponovno pojavljivanje imperijalnih rivalstava, koja fragmentiraju jedinstvo Zapada.
"Na ekonomskom planu, Zapad sve više zavisi od stranih investicija i tržišta", dodaje Kaba, "a to podriva njegov ekonomski suverenitet".
To znači da uticaj Kolektivnog zapada nastavlja da opada. Za to vreme, kako uočava afrički geopolitičar, Rusija pod vođstvom Vladimira Putina obnavlja svoj istorijski uticaj i afirmiše se kao ključni geopolitički akter u odnosu na Zapad.
Rusija to čini kroz niz strateških akcija, kao što je reakcija na događaje na Majdanu, što je osnovni uzrok ukrajinskog sukoba, povratka Krima i intervencija u Siriji i Gruziji.
Kina, pod vođstvom Si Đinpinga, teži tihom, ali odlučnom širenju. Kina ulaže u Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku i etablira se kao globalna ekonomska, politička i, na koncu vojna sila. Za to vreme, Turska, predvođena Redžepom Tajipom Erdoganom, nastoji da oživi otomansko nasleđe kroz ekspanzionističku politiku u Siriji, Iraku i Libiji, postajući jedna od ključnih regionalnih sila.
SAD, pod novoizabranim predsednikom Donaldom Trampom, nastoje da utvrde sopstevnu hegemoniju, suprotstavljajući se kineskim i ruskim napretkom, i pokazuju ambicije da pripoje Kanadu, Grenland i Panamski kanal. Međutim, Zapadna Evropa i Kolektivni Zapad izgledaju krhko, zaključuje Kaba, jer se suočavaju sa erozijom uticaja i istorijskog identiteta.
SAD i Evropa, ono što smo navikli da nazivamo Kolektivnim zapadom, već su potonule u ekonomsku krizu. Tome je kumovalo nekoliko faktora: ekonomska stagnacija, pad konkurentnosti na globalnom nivou, visoki troškovi proizvodnje i prekomerna birokratija.
Zapad više ne predstavlja ono što je nekad bio. Vojna moć Zapada je oslabila zbog sukoba poput onih u Iraku i Avganistanu, a unutrašnje podele su podrile zapadni diplomatski i vojni uticaj.
Štaviše, SAD više nisu suštinski zainteresovane za EU, što je posledica povratka narastajućih imperijalnih rivalstava. SAD pod Trampom prebacuju težište svojih akcija u Aziju – na Bliski istok i u Azijsko-pacifički region.
Ptico, jedi ili umri
Da li će Tramp uspeti u nameri da "Ameriku ponovo učini velikom"? Teško. Kina danas već prednjači kao najveća svetska ekonomija, Rusija širi uticaj kao prvorazredna vojna sila, ne samo u Evropi, a Turska jača pozicije na Bliskom istoku.
"Ptico, jedi ili umri", glasi izreka. SAD i EU stoje pred alternativom: ili će uspeti da se prilagode novom multipolarnom svetskom poretku, ili će zauvek nestati sa svetske šahovske table.
Da odnosi SAD i EU ulaze u novu i veoma turbulentnu epohu, svedoči i Trampova pretnja da bi Vašington, pod izvesnim uslovima, mogao da napusti NATO. Ovu pretnju, koliko god to fantastično zvučalo, treba shvatiti krajnje ozbiljno, a ne kao deo ekscentrične predizborne kampanje. NATO-u je zaista neophodno temeljno "redizajniranje", ukoliko uopšte preživi.
S tim u vezi, piše italijanski geopolitičar Lorenco Marija Paćini za sajt "Fondacija strateške kulture", treba unapred rešiti neke nedoumice: "Nisu sve američke vojne baze u Evropi NATO i nisu sve baze NATO-a u Evropi američke. Prevedeno: kada su Amerikanci pobedili u Drugom svetskom ratu, trajno su uspostavili vojne baze; kada je 1949. godine osnovan NATO, uspostavio je svoje baze".
Ukoliko bi se SAD povukle iz NATO-a, primećuje Paćini, to ne bi značilo i uklanjanje američkih oružanih snaga sa evropskog tla. "U tome je poenta", dodaje Paćini: "Ukoliko bi se SAD povukle iz Severnoatlantske alijanse, to bi značilo samo uklanjanje dela osoblja, koje je raspoređeno u NATO. Američko vojno osoblje bi ostalo u američkim bazama".
Ali, to bi pokazalo sasvim drugačiji odnos SAD i Evrope. Evropa bi tada, doslovce, postala kolonija SAD, deo okupiranih teritorija.
"Iz ove perspektive, Tramp bi zaista mogao da 'ponovo učini Ameriku velikom' (MAGA)", zaključuje italijanski geopolitičar, "i to kroz potvrđivanje apsolutne dominacije SAD nad teritorijama kolonijalnog osvajanja".
