Svet
Kijev u klopci između Zapada i Moskve: Postoji li čudotvorni lek za sukob u Ukrajini?
Mnogi polažu nade u Donalda Trampa, ali malo je razloga da se veruje da novi američki predsednik može da obezbedi uspeh mirovnih pregovora
Nagoveštaji o mirovnim pregovorima o Ukrajini pojavili su se prošlog leta i sada su one postale gotovo zvanične. Mnogi polažu nade u Donalda Trampa, ali malo je razloga da se veruje da novi američki predsednik može da obezbedi uspeh, piše Sergej Poletaev jedan od osnivača i urednik projekta "Vatfor" u autorskom tekstu za RT internešenel.
Predložena naredba - prvo prekid vatre, a zatim mirovni pregovori - po ugledu na nebrojene regionalne sukobe 20. veka, gde su spoljni akteri vršili pritisak na zaraćene strane na prekid vatre je često dovodila do latentnih, tinjajućih ratova sa periodičnim eskalacijama.
U Ukrajini ova šema može da funkcioniše samo ako bi cena sukoba za Moskvu bila veća od cene prekida vatre, odnosno ako bi Moskva imala veće troškove zbog sukoba nego od primirja. Do sada to nije slučaj. Pregovori će se verovatno voditi u smislu nastavka ili čak eskalacije neprijateljstava.
Međutim, glavni problem ostaje nesposobnost Zapada da pregovara. Ovo čini punopravni mirovni sporazum između Rusije, SAD i Zapadne Evrope malo verovatnim u narednim godinama. Ipak, manje-više trajni mir u Ukrajini je moguć — bez zapadnih garancija.
Kijev - talac neizvesnosti Zapada
Ukrajinski sukob se pripremao decenijama i ušao je u svoju vojnu fazu zbog nesposobnosti Zapada da da konkretne garancije— bilo Kijevu ili Moskvi.
U proleće 2022. Kijev je bio nestrpljiv da pregovara u Istanbulu, nadajući se da će Zapad garantovati njegovu bezbednost. U međuvremenu, Putin je računao na podelu sfera uticaja kao rezultat velikog dogovora sa Zapadom. Nijedna strana nije dobila ono što je želela. Zapad je, ne želeći da ponudi suštinska rešenja, odlučio da naoruža Ukrajinu i da je iskoristi protiv Rusije.
U početku je izgledalo da je ova strategija bila pravi potez za NATO. Vojni uspesi Ukrajine dali su nadu da će još nekoliko tenkova, aviona i sankcija srušiti rusku ekonomiju i vojsku, zajedno sa režimom Vladimira Putina. Ali, do kraja 2022. sukob je evoluirao u iscrpljujući rat, gde se Ukrajina, zbog svoje manje veličine i resursa, iscrpljuje mnogo brže od Rusije.
Sada, dok se Ukrajina suočava sa sve većim izazovima na frontu i sve većom nestabilnošću, situacija počinje da liči na proleće 2022. Kijev se ponovo nada da će Zapad prekinuti sukob i uzeti Ukrajinu pod svoju zaštitu. Kao i tada, ukrajinske elite traže ko na Zapadu može da zaustavi Putina. Zelenski svuda, i kod Makrona, NATO-a, pa čak i Trampa traži garancije da, pošto bi pristao na primirje, posle nekog vremena neće dobiti novi udarac Moskve.
Tada je poziv bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona na borbu i povlačenje ruske vojske iz Kijeva inspirisao i Ukrajinu i Zapad i dao nadu u vojni poraz Rusije.
Danas je retorika manje ubedljiva. Predlog savetnika američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana da se osamnaestogodišnjaci pošalju na prve linije izaziva sramotu, a ne nadu, čak i među najmilitantnijim ukrajinskim patriotama.
Faktor Tramp: Nema čudesnih rešenja
Mnogi se sada pitaju da li dolazak na vlast Donalda Trampa može doneti mir Ukrajini. Dok je njegova retorika omekšala, približavajući se Bajdenovoj, njegova obećanja ostaju nejasna. Hvalisanje postizanjem mira za "24 sata" zamenjeno je sa "ako mogu". On govori o jakoj Ukrajini, pa čak i o NATO-u, izdajući malu nameru da se promeni trenutna politika Zapada.
Iako je Trampova odbojnost prema ratu možda iskrena, malo je verovatno da će doneti opipljive rezultate. Ne možete jednostavno narediti da se oružani sukob zaustavi - mir zahteva rešavanje osnovnih uzroka sukoba. Tramp ovde ne nudi ništa suštinsko po tom pitanju – i, očigledno, ne može ništa da ponudi.
Ono po čemu se Tramp možda razlikuje od Bajdena jeste njegova spremnost da prebaci teret sukoba na Zapadnu Evropu, fokusirajući se umesto toga na Kinu. Iako ovo može biti od strateškog značaja za Rusiju, to ne približava konflikt rešenju, niti se bavi podelom sfera uticaja. Čini se da ni globalistički Zapad ni Tramp nisu voljni da ozbiljno pregovaraju sa Moskvom.
Strategija Moskve: Guranje Kijeva ka kolapsu
Ukrajina očajnički traži garancije mira na Zapadu, ali umesto toga dobija nastavak rata, koji nju, Ukrajinu, svakim danom približava katastrofi , i sve više ljudi u Ukrajini to razume.
Bez ikakvih očekivanja od Zapada ili Trampa, Moskva udvostručuje svoju vojnu strategiju. Održavajući stabilan tempo operacija, Rusija se nada da će iscrpiti Ukrajinu do tačke kolapsa. Ukrajinska očajnička potraga za garancijama mira, naišla samo na pozive na nastavak rata, mogla bi da podstakne njene elite na shvatanje da su direktni razgovori sa Moskvom jedini put ka opstanku.
U vojnom smislu, pristup Rusije je jasan. Iako njene snage još ne mogu da postignu strateške prodore, one su naučile da sistematski probijaju odbranu. Kritičari i analitičari podjednako priznaju da je od proleća 2023. godine ruski napredak bio spor, ali nemilosrdan, poput parnog valjka.
Alternativni scenariji
Politički, Kremlj nastoji da stvori uslove u kojima će Kijev prihvatiti mir pod ruskim uslovima: odričući se svoje uloge vojne i političke pretnje Moskvi. Za ovo se Kremlj oslanja na psihološki uticaj neispunjenih zapadnih obećanja i tekuće propadanje ukrajinske privrede i društva.
Rusija je trenutno u prednosti, ali moguća su i tri alternativna scenarija.
Prekid vatre bez obaveza:
Rusija bi mogla pristati na prekid vatre samo ako počne da joj ponestaje resursa — bilo ekonomski, vojni ili politički. Pošto Zapad nije u stanju da garantuje bilo šta ni jednoj strani, takvo primirje bi verovatno značilo da se sukob odlaže za nekoliko meseci ili godina.
Godine tinjajućeg sukoba:
Ako Ukrajina ojača svoju odbranu i pozadinu, Rusija bi mogla da pređe na strategiju očuvanja resursa, smanjujući svoje ofanzivne operacije. Ova opcija bi bila moguća ako bi Ukrajina nekako uspela da ojača svoju odbranu, ekonomiju i pozadinu dovoljno da uspori trenutni katastrofalni trend. Ovaj scenario rizikuje da Ukrajinu pretvori u "palestinizovanu" državu – fragmentisano, militarizovano žarište nestabilnosti.
Eskalacija sukoba:
Ako se Tramp ili NATO odluče za direktnu vojnu intervenciju, Rusija bi se mogla odlučiti za eskalaciju sukoba, možda čak i nuklearnim oružjem. Dok Zapad veruje da bi Putin odustao, verovatna reakcija Kremlja bi bila odmazda, koja bi brzo eskalirala krizu.
Zaključak: Čekamo vreme
Moskva izgleda uverena u svoju sposobnost da nastavi specijalnu vojnu operaciju još najmanje godinu dana, ako ne i duže. Kladi se na eventualni kolaps Ukrajine pod teretom vojnog i ekonomskog pritiska. Kremlj ne vidi potrebu da se ozbiljno angažuje sa globalističkim Zapadom ili Trampom. Umesto toga, ima za cilj da nametne mir pod svojim uslovima, primoravajući Ukrajinu da se odrekne svog antiruskog stava i obezbedi sopstvenu dugoročnu bezbednost.
Iako alternative postoje, sve one zavise od faktora van ruske kontrole. Za sada, Moskva je zadovoljna što nastavlja da ide napred, uverena da je vreme na njenoj strani.
