Šta Tramp 2.0 znači za SAD i Rusiju

Pogled na svet Donalda Trampa decenijama je dosledan. Ono što se promenilo je "svet" koji je sada postao svestan da novi predsednik SAD nije "politička anomalija" već realnost.

U analizi Trampovog povratka u Belu kuću, Fjodor Lukjanov, istraživački direktor Valdaj kluba i urednik u "Global afersu", navodi da je Trampov krajnji cilj američka nadmoć - ali ne i liberalno globalno vođstvo koje su zagovarali njegovi prethodnici.

Šta Trampov povratak u Belu kuću znači za Rusiju i svetski poredak?

Njegova verzija nadmoći je transakcijska i utilitarna. Savezi, institucije i odnosi su vredni samo ako imaju materijalnu korist za SAD. Oni koji zahtevaju žrtve, a ne nude nešto zauzvrat, su obaveze koje treba odbaciti.

Trampova Amerika nije zainteresovana za moralni autoritet, globalnu stabilnost ili rešavanje svetskih problema. Novi predsednik je fokusiran na izvlačenje maksimalne koristi iz svake interakcije, bilo u ekonomiji, bezbednosti ili politici. Ako drugi odbiju Trampov "dogovor", prinuda brzo postaje njegova preferirana strategija, objašnjava Lukjanov.

Nesklon ratu, sklon ekonomskoj borbi

Iako Tramp zastupa oštar, borben pristup, on nerado ulazi u oružani sukob. Ovo nije zbog pacifizma, već zbog praktičnosti. Za Trampa, rat je rasipnički i kontraproduktivan. Uništavanje nije u skladu sa njegovim instinktima za izgradnju i sticanje imovine. Za njega se sukob najbolje rešava pregovorima, spajanjem ili kupovinom – a ne devastacijom.

Ova odbojnost prema vojnom sukobu objašnjava njegovu sklonost ka ekonomskom ratu. Trgovinski ratovi i agresivni pregovori su njegova oruđa, često usmerena na bliske saveznike SAD, a ne na protivnike. Ovaj pristup uznemirava tradicionalne partnere i dovodi u pitanje međunarodni sistem "zasnovan na pravilima" koji je uspostavljen posle Hladnog rata, gde se savezi cene zbog njihove kolektivne stabilnosti. Tramp ne vidi nikakvu vrednost u ovim savezima osim ako ne postoje opipljive koristi za SAD.

Rusko-američki odnosi

Za Rusiju, Trampov povratak donosi pomešane izglede. S jedne strane, Trampov prezir prema liberalnom svetskom poretku signalizira odstupanje od ideološke rigidnosti prethodnih administracija. Sistem nakon Hladnog rata često je odbacivao ruske nacionalne interese u korist globalne dominacije usredsređene na SAD. Nasuprot tome, Trampova politika "Amerika na prvom mestu" fokusira se na nacionalne interese, što otvara vrata za pragmatične dogovore zasnovane na obostranoj koristi.

Međutim, Trampov pristup ostaje duboko pogrešan. On je nezainteresovan za rešavanje osnovnih uzroka sukoba. U Ukrajini, na primer, njegov cilj nije sveobuhvatno rešenje, već jednostavan prekid neprijateljstava. Za njega bi bio dovoljan stabilan prekid vatre duž postojećih linija, ostavljajući dublja bezbednosna pitanja Zapadnoj Evropi ili drugima da rešavaju. Za Rusiju ovo nije dovoljno. Moskva traži dugoročno rešenje koje se bavi neravnotežom u evropskoj bezbednosti – zabrinutost kojoj Tramp verovatno neće dati prioritet, navodi Lukjanov.

Trampova nezainteresovanost za složene međunarodne odnose dodatno komplikuje stvari. On preferira direktne poslove, o čemu svedoči Abrahamov sporazum na Bliskom istoku. Ovi sporazumi su funkcionisali jer su zaobišli ukorenjene istorijske sporove u korist pragmatičnih, ekonomski vođenih rešenja. Međutim, primeniti ovaj model na Ukrajinu je nerealno. Duboki istorijski i geopolitički koreni sukoba zahtevaju nivo nijansi i strpljenja koji Trampu nedostaje.

Nova era u međunarodnim odnosima

Trampov povratak označava početak nove ere u globalnoj politici. Njegovo predsedavanje nije anomalija već odraz širih društveno-političkih promena. Stari model globalnog liderstva, koji simbolizuje bledeće predsedništvo Džozefa Bajdena, prošao je. Trampov remetilački pristup može da racionalizuje politiku davanjem prioriteta nacionalnim interesima, ali takođe zaoštrava kontradiktornosti i rizikuje stvaranje konfuzije.

Za Rusiju, Trampov pragmatizam nudi mogućnosti i izazove. Dok je njegov prezir prema liberalnoj ideologiji u skladu sa kritikama Moskve prema Zapadu, njegov nedostatak interesovanja za rešavanje sistemskih pitanja ograničava potencijal za smislenu saradnju. Trampov fokus na kratkoročne dobitke i njegova sklonost da diktira uslove mogu dovesti do trvenja, čak i kada nastoji da izbegne direktnu konfrontaciju.

Na kraju krajeva, Trampovo predsedništvo otelotvoruje logiku promenljivog svetskog poretka. Kako tradicionalni savezi i institucije posustaju, pojavljuje se nova dinamika, vođena nacionalnim interesima i pragmatičnim proračunima. Ostaje da se vidi da li će ova promena dovesti do veće stabilnosti ili pojačanih tenzija. Jedno je sigurno: era "globalnog liderstva" kakvog smo poznavali je završena, a Tramp je njen najistaknutiji simbol.