Sporazum o strateškom partnerstvu između Rusije i Irana ruski predsednik Vladimir Putin je nazvao "revolucionarnim". Ovaj sporazum označava prelaz na novi nivo saradnje Rusije i Irana. Njime je trajno promenjena geopolitička mapa Bliskog istoka.
Postoje tačke ovog sporazuma koje su objavljene i one koje nisu, piše ruski geopolitičar Aleksandar Dugin za sajt "Geopolitika": "Pre svega, reč je o nuklearnom kišobranu – o nuklearnoj podršci Rusije Iranu, u slučaju da se Iran nađe u vojnom sukobu".
Verovatno će Iran dopustiti Rusiji raspoređivanje vojnih baza u Indijskom okeanu, nastavlja ruski geopolitičar, čime će se ostvariti dugogodišnji strateški cilj Rusije – pristup "toplim morima"
Zbog toga su se kroz istoriju vodili dugotrajni rusko-turski i rusko-persijski ratovi. Iza svega je stajala Britanija, kasnije Sjedinjene Američke Države, kao predstavnici anglosaksonske talasokratije (vladavine putem mora), koje su, tokom "Velike igre", pokušavale da spreče Rusiju, najznačajniju kopnenu silu Evrozazije, da ostvari ovaj cilj.
"Danas imamo jedinstvenu istorijsku šansu da ostvarimo svoj najvažniji geopolitički cilj – integraciju duž meridijana, duž ose Sever-Jug", primećuje Dugin, "a to se najzad može učiniti bez ratova, agresije, kolonizacije i gubitka ljudskih života, kroz zajedništvo i prijateljstvo."
Za ovakvo prijateljstvo su sposobni Rusija i Iran; anglosaksonska "imperija" nije.
Sredstva vladavine Anglosaksonaca su oduvek bili ratovi, porobljavanje i kolonizacija, od Afrike od Indije.
Rusko-šiitska osovina
"Transportni koridor Sever-Jug", dodaje Dugin, "igra vitalnu ulogu, jer s jedne strane povezuje Iran sa ogromnom teritorijom severoistočne Evroazije, a sa druge otvara mogućnosti Rusiji." To je, možda, trebalo učiniti ranije.
Ipak, obe zemlje, u stvari dva drevna carstva, danas su, uprkos zapadnim sankcijama, ojačale svoje pozicije. Rusko-iranski savez nije samo dosegao nov nivo, on sada predstavlja veoma moćnu globalnu silu. O tome se, uglavnom, ćuti u zapadnim medijima. Ali, to je nesporna činjenica. Teško da će se SAD sada odvažiti da napadnu Iran.
"S obzirom na uticaj Irana na šiitski svet (Irak, Sirija, Hezbolah...), formira se rusko-šiitski savez, koji proširuje zonu strateškog uticaja obe zemlje", tvrdi ruski geopolitičar.
Zašto se sve ovo dešava upravo danas? Ovaj sporazum je tempiran uoči inauguracije američkog predsednika Trampa.
Kako zaključuje Dugin: "Rusija će morati da uđe u dijalog i, moguće, da postigne neke dogovore sa novom američkom administracijom. Ali, da bismo bili potpuno spremni, bilo je važno pronaći načine da značajno uvećamo svoje mogućnosti."
Tramp galami i preti, i obećava "novo zlatno doba" Amerike. On želi da pripoji Kanadu, anektira Grenland i "povrati" američku kontrolu nad Panamskim kanalom.
Budućnost zapadnih saveza, poput NATO-a i Evropske unije, sada je neizvesna.
Brisel je, posle Trampovih poruka, primećuje brazilski analitičar Pepe Eskobar, već u "stanju dubokog ludila". Zapad, ili ono što se donedavno smatralo za Zapad, rečeno modernim rečnikom, mora da se "resetuje".
Savez Rusije i Irana je, posebno u zapadnim medijima, prećutan. Ali, nema sumnje da je poruka u Vašingtonu primljena na znanje i da je to činjenica sa kojom će u SAD ubuduće morati ozbiljno da računaju.
Nešto slično se dešava i sa Kinom. Kina, za razliku od Irana, nije sa Rusijom ušla u odnos sveobuhvatnog strateškog partnerstva, ali ni to u budućnosti nije isključeno. Kina ostaje važan partner i prijatelj Rusije.
"Savez sa Kinom je naš adut, koji jača poziciju Rusije", konstatuje ruski gepolitičar. "Međutim, sa Iranom možemo postići još više."
Rusko-šiitska osovina je, zaključuje Dugin, sposobna da radikalno promeni geopolitičku situaciju u mnogim regionima sveta.
Neophodnost panevroazijske bezbednosti
Osim toga, sporazum Moskve i Teherana treba sagledati mnogo šire, u kontekstu panevroazijske bezbednosti.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nedavno je izjavio da zapadni deo evroazijskog kontinenta, odnosno Evropska unija, ne može da se zatvori za uticaje džinova poput Kine, Indije, Rusije, Persijskog zaliva i cele južne Azije, od Bangladeša sve do Pakistana.
Lavrov je podsetio da stotine miliona ljudi naseljavaju Evroaziju. Prema njegovim rečima, o pitanjima bezbednosti Evroazije moraju da odlučuju sami evroazijski narodi, a ne, recimo, bivši generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je rekao da će NATO delovati tom području, jer "bezbednost alijanse zavisi od Indo-pacifičkog regiona."
"Razgovori o panevroazijskoj bezbednosti su važni i neophodni", primećuje ruski gepolitičar Leonid Savin, "jer oni ne samo da odgovaraju duhu vremena, već odražavaju i samu istorijsku logiku."
Potpisivanjem Sveobuhvatnog sporazuma o partnerstvu u svim oblastima između Rusije i Irana jača evroazijska osovina. Rusija i Severna Koreja već imaju sličan sporazum.
Konsolidacija napora Rusije, Kine, Irana i Indije, zaključuje Savin, ukazuje na postojanje bloka ne samo evroazijske, već i svetske većine, sa zajedničkim stavom o suštinski važnim pitanjima.
A to je, dodaje Savin, upravo ono na šta su zaboravili narodi iz Zapadne Evrope.
"Moderna era je otpočela sa velikim geografskim otkrićima a, u isto vreme, među narodima Evroazije, na njenom zapadnom poluostrvu, zvanom Evropa, pojavila se ideja o rasnoj superiornosti", smatra Savin.
To je duboko pogrešno. Završetak Drugog svetskog rata je trebalo da stavi tačku na sukobe između naroda, zaključuje ruski geopolitičar. Na kraju Drugog svetskog rata, nastupilo je vreme za mirnu koegzistenciju, ali onda su se umešale Britanija i SAD, koje su htele da odlučuju o sudbini naroda čitave Evroazije.
SAD i Britanija su diktirale evropskim zemljama šta da rade. Istorija se ponavlja. Naša epoha podseća na prethodnu istorijsku eru kolonijalizma, u kojoj se pojavila ideja o rasnoj superiornosti zapadnih naroda, a potom i fašizam i nacizam.
Vreme je da se to najzad promeni; vreme je za mirnu koegzistenciju umesto sukoba naroda unutar Evroazije. Nastupa vek Evroazije i multipolarnosti.