Nacistički arhivi u "Danu uveče": Šta će Argentina otkriti, a šta će ostati teorija zavere

Argentina je odlučila da otvori najmračniju stranicu svoje istorije – predsednik Havijer Milei najavio je objavljivanje tajnih dokumenata koji bi mogli da otkriju kako su hiljade nacista, među kojima i sam vrh nacističke Nemačke, visoki SS oficiri, ali i vođe ustaškog režima i njihovih saradnika pronašli utočište u Južnoj Americi.

Procene kažu da je oko 10.000 nacista pobeglo u Argentinu uz logističku pomoć tajnih mreža poznatih kao 'pacovski kanali'. Ove rute su često finansirane zlatom opljačkanim iz Evrope, a u njihovom finkcionisanju, učestvovali su, prema nekim tvrdnjama, i članovi Katoličke crkve.

Argentina je bila i sigurna luka za ustaške vođe odgovorne za zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ante Pavelić, Ivo Rojnica i Dinko Šakić su tamo pronašli utočište, a Pavelić je čak dobio i zaštitu režima Huana Perona.

Gde je nestalo zlato koje su nacisti krali iz okupiranih zemalja? Da li će dokumenta potvrditi spekulacije o Hitlerovom bekstvu u Argentinu? Ili otkriti dokaze o tajnim dogovorima između nacista i američkih obaveštajnih službi? Kakva je uloga Vatikana?

Pre nego što konačne odgovore dobijemo iz argentinskih arhiva, istoričari Saša Adamović i Nikola Miloševski u emisiji "Dan uveče" otkrivaju šta možemo očekivati, a šta će ipak ostati samo teorija zavere.

"Došlo je vreme da se otvaraju arhivi i to je odlična stvar, posebno za istraživače. Oni će moći da osvetle neke tajne mrlje u istoriji Argentine. To su dokumenta koji po svojoj prirodi duže vremena moraju da budu pod oznakom tajnosti, jer nose implikacije koje mogu da budu štetne po državu", kaže Miloševski. 

Adamović podseća da je svet 60 godina čekao da se objave dokumenta o ubistvu američkog predsednika Džona Kenedija, iako je to verovatno jedan od najznačajnijih događaja u 20 veku.

"Mi i dan danas imamo problem da razumemo šta se tu desilo. Kada govorimo o Drugom svetskom ratu, volim da iskoristim rečenicu: 'Zašto je, sve što znamo o Drugom svetskom ratu, pogrešno?' Poslednjih nekoliko godina intenzivno sam se bavio istorijom Drugog svetskog rata i međunarodnim odnosima tog vremena i shvatio sam da je ono što nam piše u knjigama vrlo diskutabilno. I da nam istorijske knjige ne govore istinu. Mi, Srbi, imamo iskustvo komunističke diktature, pa nam je bilo jasno kakva nam je bila istoriografija i da nema veze sa istorijskom istinom. Ali kada govorimo o Hitlerovoj sudbini, mislim da su on, kao i njegova supruga Eva Braun, izvršili samoubistvo, a da su saradnici onda spalili njihova tela i da zato iza njih nisu ostali nikakvi tragovi. Sve ostale priče, smatram da nisu tačne", rekao je Adamović, inače autor knjige "Efekat Tramp". 

Sagovornici RT Balkana kategorično odbijaju da su svedočenja Argentinaca koji tvrde da su 1947. godine u hotelu "Eden" sreli ni manje ni više nego Hitlera, istinita. 

"Oni mogu da tvrde i da veruju da su videli Hitlera, ali to ne znači da je istina. On nije imao šanse da pobegne iz Berlina. Činjenica je da već krajem Drugog svetskog rata polako počinje Hladni rat i sile se utrkuju ko će više poena da dobije na međunarodnoj sceni. Zamislite samo koliko bi poena dobila ona zemlja u bloku koja bi se domogla glavnog krivca za rat. Druga stvar, Hitler je porazom izgubio mogućnost da ima neku veliku istorijsku ulogu, a pred kraj svog života je bio duboko razočaran čovek. Izgubio tračak nade u svoju budućnost, svo poverenje u svoje saradnike što navodi na to da je izvršio samoubistvo u Berlinu 1945. Najmanju šansu ostavljam da je preživeo", kaže Miloševski.

Adamović dodaje da je Hitler bio svestan da njemu begstva nema i da propada zajedno sa Rajhom. Osim toga, smatra sagovornik televizije RT Balkan, ne bi dozvolio ni da padne u ruke Sovjetima, koje je smatrao svojim najvećim neprijateljima.

"U istraživanju se najmanje veruje onima koji kažu da se nešto lično videli, jer se gotovo uvek radi o projekciji", navodi.

Šta će Mileijevi dokumeni reći o nacističnom blagu? Da li je ono postojalo ili je samo još jedan u nizu mitova?

"Nacisti, kao i ustaše i drugi pripadnici tog bloka, tokom ratnih godina su sakupili veliku količinu zlata i drugih dragocenosti, otimajući ih od žrtava. Ljudima su pre odlaska u gasne komore vadili zlatne zube, pa su sovjetske vojske, kada su ušle u Aušvic, pronašle 30 kilograma zlata izvađenog samo iz vilica žrtava. To su radili i u Jasenovcu, pa su čak noževima iz probavnog trakta žrtava vadili dragocenosti. Deo novca je išao u privatne džepove, deo u državne fondove i završavao na imovinskom stanju visokih zvaničnika. Ante Pavelić, kada je krenuo svoj put kroz 'pacovske kanale' poneo je ogromnu količinu zlata. I na kraju je sa tim zlatom, preko Austrije, Italije stigao i u Argentinu", rekao je Miloševski, istoričar iz Muzeja žrtava genocida.

Adamović izražava sumnju u priču o nacističkom blagu i podseća da su nacisti morali da pobegnu pred sovjetskom vojskom, te nije ni bilo mogućnosti da se organizuju i prebace ogromne količine bogatstva.

"Uzmite primer Milana Stojadinovića koji je u Argentini morao da započne nov život i zahvaljujući svojim poslovnim i političkim veštinama uspeo da stekne ponovo određeni imetak. A sve vreme su ga pratile glasine o bogatstvu. Uvek bih bio veoma oprezan, da sve ono što zvuči senzacionalistički uzmemo sa sumnjom", dodaje Adamović.