Ove godine "Krcko Oraščić" (Šelkunčik) je obeležio 130 godina postojanja. Remek-delo ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog jedan je od najpoznatijih baleta na svetu. Teško je zamisliti bilo koju proslavu Božića ili Nove godine bez univerzalno poznatih melodija "Plesa Šećerne vile" ili "Ruskog plesa".
Ipak, neverovatno je da je, kada je prvi put predstavljen javnosti, "Krcko Oraščić" naišao na prilično hladnu dobrodošlicu.
"Želim da se otarasim tog baleta"
Rad na "Šelkunčiku" nije lako pao Čajkovskom. Godine 1890. dobio je porudžbinu za operu u jednom činu i balet u dva čina od direktora Carskog pozorišta (sada Marinski teatar u Sankt Peterburgu) Ivana Vsevoložskog. Sledeće godine, Čajkovski je krenuo na posao i, sudeći po njegovim pismima, za njega je to bio prilično stresan period, piše RT internešonel.
Kompozitora je očigledno više interesovala opera nego balet. Odabrao je dansku dramu "Kćerka kralja Renea" Henrika Herca i počeo da komponuje operu pod nazivom "Jolanta". U svojim pismima, Čajkovski je pisao o tome da je "zaljubljen" u "Jolantu". Pisao je koliko je to delo bilo fascinantno i da je očekivao "da će ih (publiku) rasplakati". Istovremeno, žalio se kako se "umorio" od "Krcka Oraščića" i kako želi da ga se "otarasi".
Čajkovski nije sam izabrao zaplet za balet – ideju je dobio od Vsevoložskog i koreografa Carskih pozorišta Marijusa Petipa.
Priču o Krcku Oraščiću je prvobitno napisao nemački romantičarski pisac E.T.A. Hofman i prvi put objavljena 1816. u pitanju je bila mnogo mračnija i sablasnija priča od baletske interpretacije. Godine 1844. francuski pisac Aleksandar Dima ponovo je ispričao priču, čineći je lakšom i prikladnijom za decu.
Koreograf Marijus Petipa, koji je po nacionalnosti bio Francuz i nije govorio nemački, koristio je francusku verziju za balet. U svojim početnim nacrtima za libreto, Petipa je čak želeo da se osvrne na Francusku revoluciju i uključio je "karmanjolu" - pesmu i ples popularan tokom Francuske revolucije. Kasnije je, međutim, koncept promenjen i sve veze sa revolucijom su nestale.
Bilo je planirano da "Jolanta" i "Krcko Oraščić" premijeru imaju u decembru 1891. Međutim, Čajkovskom je trebalo više vremena. U aprilu te godine pisao je svom bratu o "krizi" u koju je zapao i kako je molio Vsevoložskog "da se ne ljuti" na njega i dozvoli mu da predstavi operu i balet tokom sezone 1892-1893.
"Oni misle da mogu da sednem i iskomponujem operu za pet minuta", žalio se Čajkovski. To je, zapravo, bilo naporno vreme za kompozitora. U maju iste godine otputovao je u SAD i učestvovao na otvaranju Karnegi hola u Njujorku.
Instrument sa jedinstvenim efektima
Ipak, rad na "Šelkunčiku" nije bio totalna katastrofa. Tokom posete Parizu, Čajkovski je otkrio potpuno novi muzički instrument pod nazivom celesta, koji je izumeo pariski majstor harmonijuma Ogist Mustel, a prvi ga je upotrebio francuski kompozitor Ernest Šoson.
"Voleo bih kada (celesta) nikome ne bi bila pokazana", napisao je Čajkovski dok je izdavao naloge o transportu instrumenta u Sankt Peterburg. "Bojim se da su Rimski-Korsakov i Glazunov upoznati sa njom i iskoristili su njene jedinstvene efekte pre mene", rekao je on o dvojici veoma poznatih ruskih kompozitora.
Čajkovski je koristio celestu u muzici za "Ples Šećerne vile".
Pomešane reakcije
Čajkovski se kasnije prisećao da je nacrt svog baleta završio "u grozničavoj žurbi" i "stalno sumnjajući" u svoju sposobnost.
"Sa mukom sam komponovao balet", požalio se Čajkovski koji je vervao da je "Krcko Oraščić" "beskrajno gori" od njegovog prethodnog baleta "Uspavana lepotica".
Petipa je 1892. godine predao rad na "Šelkunčiku" pomoćniku baletmajstora Levu Ivanovu, koji je završio koreografiju. Balet je predstavljen u decembru i izazvao je veoma pomešane reakcije. Kritičari su ga nazvali "detinjastim" i "dosadnim" komadom kome "nedostaje razuma".
Ipak, balet je ostao na repertoaru i na kraju se preselio izvan Sankt Peterburga. Godine 1919. "Krcko Oračšić" je prvi put postavljen u Boljšoj teatru u Moskvi. Kasnije je doživeo brojne transformacije, pri čemu je svaka nova verzija malo menjala priču.
Mnogi kritičari smatraju da je jednu od najuspešnijih verzija "Šelkunčika" postavio dugogodišnji umetnički direktor Boljšog teatra Jurij Grigorovič 1966. Ova verzija se još uvek prikazuje u Boljšu, a nabaviti kartu za novogodišnje izođenje je skoro pa nemoguća misija.
Što se tiče Marinskog teatra, na istorijskoj sceni se i dalje izvodi verzija "Krcka Oraščića" Vasilija Vajonena 1934. godine, dok se na novoj sceni nalazi moderna verzija umetnika Mihaila Čemjakina i koreografa Kirila Simonova.
Poslednja adaptacija je malo mračnija od tradicionalne interpretacije. Verzije Grigoroviča i Vainonena su slatke bajke u kojima mlada devojka Mari (ponekad nazvana ruskim imenom Maša, ili Klara u drugim verzijama) zaspi i sanja da se pridružuje Šelkunčikovoj bici protiv vojske miševa. Krcko Oraščić se zatim pretvara u princa, koji vodi Mari u carstvo slatkiša. Verzija Čemajkina i Simonova, međutim, predstavlja priču o usamljenom detetu koje su odrasli pogrešno razumeli. Maša pokušava da pobegne u svojoj mašti i na kraju svog putovanja sa Krckom Oraščiće, pretvara se u šećernu figuricu na džinovskoj torti.
"Šelkunčik" u svetu
Publika u inostranstvu upoznala je "Krcka Oraščića" tek u 20. veku. U početku su samo fragmente baleta izvodila svetski poznata balerina Ana Pavlova i njena trupa, kao i članovi "Balle Ruse" Sergeja Djagiljeva.
Djagiljev je prvi došao na ideju da napravi tradicionalni balet koji bi mogao da bude dugotrajni blokbaster, sa ciljem da ojača svoje večito očajne finansije, ali se kladio na drugačiji balet Čajkovskog: "Uspavana lepotica". Njegova produkcija nije uspela. Njegov štićenik Džordž Balančin je, međutim, sa "Krckom Oraščićem" to postigao.
U međuvremenu, pre Balančina, 1934. godine, "Krcka Oraščića" je u Londonu postavio Nikolas Sergejev, koreograf koji je pobegao iz zemlje tokom Revolucije. Verzija koju trenutno izvodi Kraljevski balet je Pitera Rajtova iz 1984. godine i prati tradiciju originalne koreografije Leva Ivanova.
U SAD je Balančinova verzija "Krcka" iz 1954. postala prava senzacija. Ovo zapravo nije bila prva verzija baleta koja je viđena na američkom tlu: 1944. godine postavio ju je Vilijam Kristensen za Balet San Franciska. Ali Balančinova verzija je pretvorila "Šelkunčika" u hit koji se sada izvodi svake godine širom zemlje sa ogromnim uspehom. Godine 1993, ova verzija je korišćena za božićni film sa Makolijem Kalkinom ("Sam u kući") u ulozi Krcka.
Žrtva "kansel kulture"
Uprkos svom uspehu i istoriji dugoj više od jednog veka, "Krcko Oraščić" se pridružio redovima klasičnih umetničkih dela koja su se napla na udaru takozvane "kansel" kulture, odnosno otkazivanja.
Berlinski državni balet je 2021. godine izbacio balet sa svog božićnog repertoara zabrinut kako će "politički korektna" publika reagovati na kineske i orijentalne plesova. Strahovalo se da predstava sadrži "rasističke elemente". Iste godine, Škotski balet je takođe odlučio da se pozabavi nečim što je nazvao "neprikladnim kulturnim stereotipima". S tim ciljem, kompanija je ažurirala kostime i koreografiju u scenama inspirisanim kineskim i arapskim jezikom kako bi "uklonila elemente karikature".
Ipak, uprkos sukobima i preprekama, čini se da "Krcko Oraščić" neće uskoro nestati sa pozornica širom sveta.
Koja je tajna njegovog uspeha? Fjodor Lopuhov, poznati sovjetski koreograf kome se pripisuje očuvanje velikog dela nasleđa klasičnog baleta nakon revolucije, objasnio je to na sledeći način: "'Šelkunčik' je veoma komplikovan. Problem nije u tome kako izvesti priču, već kako je protumačiti. Trebal zaroniti u dubine. U suprotnom ćete propasti."