Blagosloven je onaj ko je Amerikanac

Henri Lus, osnivač i vlasnik magazina kao što su "Tajm", "Lajf" i "Fortuna",i Henri Volas, Delanov potpredsednik, sukobili su se 1941. godine oko vizije budućnosti. Medijski mogul Lus smatrao je da je budući vek "američki vek", ali se progresivista Volas nije slagao, insistirajući da je vek koji dolazi "vek običnog čoveka". Zajedničko im je bilo iskreno uverenje da je na Americi da odredi sudbinu čovečanstva.

Saglasnost u američkom društvu o tome da je na SAD da budu predvodnice sveta na putu progresa nikada, zapravo, nije bila upitna. Prečasni Tomas Tačer je još 1674. godine klicao u Bostonu: "Mi smo narod koji nasleđuje Izrael". To je bio samo odjek reči Džona Vintropa, osnivača i guvernera Masačusetsa, koji je prvi, 1630. godine, definisao novonastanjenu zemlju kao prostor na kome će biti izgrađen "Grad na brdu".

Tri i po veka kasnije, predsednik Regan je recitovao ove reči kao dečju pesmicu, dodajući "Gradu" epitet "sjajni"“, aludirajući na ulogu Amerike kao svetionika "slobodnog sveta". Uticajni harvardski istoričar Peri Miler je šezdesetih godina dvadesetog veka upravo pisao da je mit o "Jerusalimu na zemlji" i "Gradu na brdu" "nulta tačka američkog identiteta".  

Vekovi su bili potrebni da u maloj puritanskoj zajednici na zapadnim obalama Atlantika, nastaloj u begu od plamena Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) i potresa Engleske revolucije i Kromvelove diktature, politički sazri uverenje o američkoj izuzetnosti i doživi svoju apoteozu.

Danas je Hristos sklonjen iz jednačine kojom se "računa" mera američke izuzetnosti, ali će nas i dalje uoči svakog Božića baršunasti glas Frenka Sinatre pozivati sa radio stanica, Jutjub plejlista i na javnim priredbama – da odemo u Njujork i postanemo "kraljevi na brdu", jer "ako mogu uspeti tamo, mogu uspeti praktično svuda".

Sve je počelo u Njujorku

A iz Njujorka je sve krenulo u trećoj i četvrtoj deceniji devetnaestog veka, kada je priučeni teolog i nadareni propovednik, Čarls Grandison Fini, poveo "Drugo veliko buđenje", religijski pokret koji je raspirio plamen evangelističkog pijetizma. Ova jenkijevska religija (termin Jenki se ovde vezuje upravo za građane Nove Engleske, kojima originalno pripada, i Njujorka) podrazumevala je da je kroz momenat "ponovnog rođenja" dostupno spasenje svakom pojedincu.

"Ponovno rođenje" postizalo se kroz poštovanje seta pravila kojih se pojedinac morao pridržavati u privatnom životu, kao što je npr. da izbegava „demonski rum“ i ide redovno na službu. Krunsko je bilo verovanje da pojedinac postiže spasenje spašavajući druge.

Uverenje koje je proisteklo iz ovako shvaćenog spasenja, spasenja koje se postiže izvođenjem na pravi put sebe i drugih u hodu ka Drugom dolasku Hristovom, oblikovalo je američko shvatanje države.

Uloga države prema evangelistima-pijetistima bila je da iskorenjuje greh, pa je stoga država morala biti dodatno osnažena. Naravno, ovo je koristilo i državi. Kada su usled migracija 1850. godine rimokatolici postajali većina u SAD, javio se pokret "pokršatavanja katolika", koji su smatrani "stranim telom" u društvu u kome je princip razdvojenosti crkve od države bio "sakrosanktan". Ali to nije značilo da država ne treba da pomogne crkvi u njenoj misiji. 

Nakon Drugog velikog buđenja, Americi nije trebalo mnogo da pogazi zavet koji joj je u amanet ostavio predsednik Džon Kvinsi Adams 1821. godine, a koji je izrekao kritikujući britanski imperijalizam, da na "Americi nije da ide po svetu, u potrazi za čudovištima koje će uništiti".

Ova rečenica je iskazana pre novog evangelističkog pozvanjatridesetih godina devetnaestog veka. Već nekih šezdesetak godina kasnije, otac američke talasokratije i profesor vojne istorije Alfred Tajer Mahan, smatrao je, pošto je inicirao američki imperijalni projekat pobedom nad Špancima 1898, da Amerika treba proširiti svoju misiju na čitav svet, i npr. "pokrsti Kineze" i tako ih spasi njihove istorijske sudbine.

Spasilac čovečanstva

Ako je Mahan, intimus nacionaliste Tedija Ruzvelta i zvezda evropskih dvorova među kojima su dvorovi kraljice Viktorije i kajzera Vilhelma, bio predstavnik "realpolitičkog" kursa, ni "univerzalisti" (pandan dvadesetovekovnim "internacionalistima" i današnjim "globalistima") nisu iskazivali ništa skromnije planove za američku budućnost. Vudro Vilson je 1919. u jednom obraćanju obavestio Senat da je "svet konačno upoznao Ameriku kao spasioca čovečanstva". To je bio "manifest sudbine", kako je najpre 1845. godine Džon O'Salivan, novinar i diplomata, opisao američku aneksiju Teksasa (prethodno otcepljenog od Meksika).

Kredom američkog pijetističkog evangelizma, koji je u duhu američke providence nazivan "manifestom sudbine", i Vilijem Mekinli je opisao aneksiju Filipina, kao predsednik SAD koji je otpočeo američki imperijalistički projekat. Amerikanci su Filipince "učili da hodaju, civilizovali ih i pokrštavali", slavodobitno je tvrdio predsednik Mekinli. Bilans ove "filipinske tranzicije" bila je smrt 4.374 Amerikanaca, 20.000 filipinskih gerilaca i 200.000 filipinskih civila (uglavnom od kolere).  Ukupna cena ove avanture bilo je oko 400 miliona ondašnjih dolara. Ali, kako je potcrtao uticajni evangelistički propovednik i filozof Džosaja Strong u svojoj knjizi "Naša zemlja" iz 1885: "Kuda hoda Amerika, tuda ide svet".

U skladu sa ovim geslom senator iz Indijane Albert Džeremaja Beveridž, koji je smatrao Ameriku "većom Engleskom sa plemenitijom sudbinom", smatrao je tih 400 miliona dolara potrošenih u osvajanju Filipina "dobro potrošenim novcem". Jer ni samim bankarima novac nije bio preči od misije koja stoji pred Amerikom. "Demokratija je vladar čovečanstva. (…) Moramo da (…) demokratsku civilizaciju proširimo na čovečanstvo, dok progres koji demokratija daje ne zahvati svaki ugao sveta", grmeo je krajem 19. veka direktor Čikaške komercijalne banke, Frenklin Mekvega.

O tome da se ne radi o pukim istorijskim anegdotama svedoči izjava predsednika Buša koji je 2003. godine prilikom posete Filipinima izjavio da je "ponosan na američku ulogu u borbi za trijumf filipinske demokratije". Naposletku, i predsednik Bajden je u izjavi ukrajinskom narodu preko ambasade u Kijevu, izražavajući pijetet prema "žrtvama Holodomora", još jednom istakao da "hrabri ukrajinski narod nastavlja da brani demokratiju", jer je odbrana demokratije "sveta misija... članica NATO-a".

Ali, Amerika se promenila. Žestina sa kojom se nekad, pod vođstvom pokreta za "umerenost i zabranu" (prohibiciju), borba vodila protiv ispijanja alkohola, danas je prisutna u nekim drugim pohodima za emancipaciju manjina. Ratovi koji su se nekad vodili u ime hristijanizacije, danas se vode u ime demokratije i ljudskih prava. Vera, kakva je bila, danas slabi, ali ostaje prisutna na nivou kulture.

Malo je tako slikovitih primera ovog fenomena kao citat iz Tarantinovog filma "Petparačke priče" iz 1994. godine, koji u antologijskoj sceni izgovara Samjuel L. Džekson, namerno falsifikujući u duhu američkih svetonazora Jezekilja 25:17: "Pravednik je sa svih strana sputavan nepravednošću sebičnih i tiranijom zlih. Blagosloven je onaj ko u ime dobročinstva i dobre volje vodi slabe kroz doline mraka. Jer on je istinski čuva svog brata i nalazi izgubljenu decu. I učiniću nad tobom veliku osvetu kaznom gnevnom, jer pokušavaš da zavedeš i uništiš moju braću. I znaćeš da sam Gospod kad izvršim osvetu nad tobom".

Dakle, ne treba gubiti iz vida da je američki "softver uma" ostao isti – američka dužnost je da spasava sebe, spasavajući svet. Da služi kao "sjajni Grad na brdu" kako je govorio Regan svima koji "slabi" lutaju "kroz doline mraka". Tek tada shvatamo u kojoj meri je pozicija bilo kog izolacioniste i protivnika intervencija u američkom društvu - jeretička.

Naposletku, SAD su pod Bajdenom, prema zvaničnim podacima, obezbedile pomoć Ukrajini veću od pedeset milijardi dolara od početka specijalne vojne operacije. Uprkos našim iskrenim uverenjima da je sa "trampizmom" i uzdižućim koliko fragilnim "desantizmom" Amerika našla svoju dušu, istorijsko iskustvo nas uči da je pozicija na kojoj su SAD danas mnogo bliže onoj Americi kakvu oduvek znamo. Uostalom, šta bi legendarni senator iz Indijane Beveridž rekao o ovim silnim milijardama pomoći Ukrajini, nego da je sve to "dobro potrošen novac", na zdravlje ukrajinske demokratije – i spasenje američke duše.