Moldavija danas ima radikalno prozapadnu vladu i, u isto vreme, predstavlja jednu od najsiromašnijih i politički najnestabilnijih zemalja Evrope. Sudbina Moldavije je, po mnogo čemu, paradigmatična za čitav istok Evrope.
Oslobođene od "komunizma", istočnoevropske zemlje su pohrlile u "kapitalizam", koji im je obećao blagostanje, sreću i prosperitet. Očigledno, "prosperitet" je zaobišao većinu, od Poljske, preko Rumunije i Bugarske, sve do država na Balkanu.
Neke od ovih zemalja prošle su kroz "svoje" ratove, poput zemalja bivše Jugoslavije, ili Moldavije i Pridnjestrovlja, druge se sada spremaju za "predstojeći rat sa Rusijom".
Na čelu Moldavije trenutno se nalazi prozapadna premijerka Maja Sandu, koja očekuje da će njena zemlja "postati deo Evropske unije" i da će se to "dogoditi pre kraja decenije." Postoji paradoks u tome: što je politika neke države više prozapadna, ona sve dublje tone u siromaštvo. Put se nastavlja, a stanica je sve dalja.
"Da bi razumeli Moldaviju i njene probleme, konzumenti zapadnih medija moraju da prihvate da ono što je dobro za zapadne zemlje nije nužno savršeno i za druge, koje imaju različitu istorijsku, religijsku, civilizacijsku i kulturnu pozadinu," naveo je bivši moldavski političar Jurij Roška za "Geopolitika.ru".
Nakon raspada SSSR-a, "zapadni majstori tranzicije iz sumorne komunističke prošlosti u svetlu liberalnu budućnost" ignorisali su razlike i nametnuli univerzalni recept za sve bivše komunističke zemlje." Hladni rat, koji se vodio "između komunizma i kapitalizma", okončan je porazom komunizma.
Jedan obavezan put za sve
Svakom narodu na istoku Evrope ostavljen je samo jedan put razvoja: "bivše komunističke zemlje pozvane su da naprave 'civilizacijski skok' i da svoja društva prilagode standardnom modelu."
"Poznati koncept 'Zapada i ostatka', impregniran klasičnim evrocentrizmom, pobednici iz evroatlantskih centara moći propisali su kao obavezan." To je značilo da ove zemlje treba da ponove put kojim je već prošao Zapad: demokratija, tržišna ekonomija i ljudska prava, sekularizam, otvorene granice i usklađivanje sa "jedinom civilizacijom na glavnoj sceni - Zapadom".
Nastala je tragikomična situacija. Posle 50 godina Hladnog rata između Istoka i Zapada, Zapad je pobedio, Istok je kapitulirao. U stvari, "prvi put u istoriji, poražena strana prihvatila je uslove kapitulacije kao poklon". Bio je to "plan geopolitičke i ekonomske kolonizacije", navodi Roška.
Stvari su se, tada činile krajnje jednostavnim. Niko, ili gotovo niko, ni na Istoku ni na Zapadu, nije imao drugačiji pristup ovoj novoj geopolitičkoj i istorijskoj stvarnosti. Istok je, pri tom, izgledao srećno: "Istok se morao zapadnjačiti, inače nije mogao da prevaziđe svoju komunističku prošlost, ostvari prosperitet i postane 'normalno i razvijeno društvo'".
Kolaps komunističkog sistema doveo je do stvaranja intelektualnog vakuuma, a ovaj "vakuum je odmah popunjen liberalnom paradigmom, koja se činila savršenom, neospornom i aksiomatičnom."
Recept za Treći svet
Tako je Moldavija kupila "kartu u samo jednom pravcu". Iz godine u godinu, Moldavija je izvršavala sve "dragocene naloge" zapadnih centara moći, kao što su MMF, Svetska banka, Stejt department ili Evropska unija.
Kao i svi ostali, Moldavija je kopirala institucije, zakonodavstvo i ekonomski model, prihvatila je liberalizaciju cena, izvršila masovnu privatizaciju, otvorila unutrašnje tržište za zapadni kapital, robe i usluge, izjednačila strane i domaće preduzetnike… Jednom rečju, Moldavija je učinila sve kako bi ispunila "kriterijume" koje su joj sugerisali iz inostranstva. "Ipak, obećano stanje opšte sreće nije došlo".
Ovde nije reč o tome da su Moldavci nesposobni da primene recept, piše Roška. Model koji je uvezen ili nametnut spolja nije ni mogao da donese pozitivne rezultate. Ovaj model nije stvoren da proizvede "prosperitet za sve", već samo za uski krug onih koji "kontrolišu ekonomsku igru".
Princip da se vlada što manje meša u biznis značio da je biznis prepušten egoističnim interesima malog broja ljudi, na štetu svih ostalih. Prihvatanje zapadnog modela u osnovi je značilo prihvatanje ekonomskog kolonijalizma Zapada.
Moldavija je, poput velike većine drugih istočnoevropskih zemalja, pretvorena iz ekonomije koja proizvodi u ekonomiju koja troši.
Moldavci danas pretežno rade u inostranstvu, kako bi zaradili novac koji se troši u Moldaviji za kupovinu robe proizvedene u inostranstvu. Moldavija je, takođe, potpisala i "sporazum o slobodnoj trgovini" sa EU. Kako zaključuje Roška: "Tim gore po nas, aboridžinsko stanovništvo kome se ove staklene perle prodaju za prirodne resurse i ključne sektore nacionalne ekonomije".
Zapad je u čitavoj Istočnoj Evropi primenio u dlaku isti tretman kakav je pre toga koristio u Trećem svetu.
Promena paradigme
Slepo sledeći savete fridmanizma i "čikaških momaka", i preuzimajući kvazireligijske principe takozvanog Vašingtonskog konsenzusa, Moldavija je postala tipična siromašna zemlja, kao i mnoge druge zemlje u Istočnoj Evropi. Ovaj put odveo je Moldaviju pravo u katastrofu, prouzrokujući zastrašujuće demografske posledice.
Ali glavni uzrok katastrofe Moldavije nije samo "usvajanje dominantnog neoliberalnog diskursa," uočava Roška. Još važniji razlog je "preterana poslušnost vladajuće klase u odnosu na spoljne (zapadne) centre moći".
"Razvojni partneri", koji Moldaviji pozajmljuju ogromne količine novca, ne predstavljaju nikakve dobrotvorne fondacije, već puka oruđa globalne plutokratije, koja pokušava da ostvari astronomske profite. Spoljno finansiranje, u zamenu za slobodnu trgovinu, prilagođavanje domaćeg zakonodavstva na štetu lokalnog biznisa u interesu globalne korporatokratije, krojenje monetarne, carinske, fiskalne, budžetske i socijalne politike izvan zemlje, značajno su smanjili sposobnost države da sprovodi nezavisnu ekonomsku politiku.
"Tržišnom fundamentalizmu" nije moguće suprotstaviti se na izborima koji se, uz to, odražavaju svake četiri godine. Puka smena partija i koalicija ne može dovesti do radikalnih promena. Sve razlike između stranaka spadaju u "minimalnu grešku koju dopuštaju autori ekonomske i finansijske politike spolja".
Zapravo, kako primećuje Roška, ono što je potrebno Moldaviji jeste promena paradigme. "Bez postavljanja prave dijagnoze nemoguće je izlečiti bolest."
Roška vidi jedino rešenje u "mudrom prilagođavanju moldavskih institucionalnih, zakonodavnih, finansijskih i ekonomskih kapaciteta međunarodnom kontekstu i promovisanju sopstvenih nacionalnih interesa, u partnerstvu sa državama koje razumeju moldavske probleme i imaju volju da sarađuju sa Moldavijom u obostranom interesu".
Doduše, to je lakše reći nego učiniti. Ali "ništa značajno u istoriji nije urađeno bez velike strateške vizije, bez postavljanja visokih ciljeva izvan uobičajenog razmišljanja".
Totalni rat protiv Rusije
Prvi interes Moldavije je da afirmiše svoj neutralni status. Poput ostalih zemalja Istočne Evrope, Moldavija nema nikakvog interesa da se meša u sukob velikih sila, SAD (Zapada) i Rusije, još manje da zauzima prozapadni kurs.
Drugim rečima, Istočna Evropa ima pravo da postoji kao zaseban geopolitički prostor, umesto da služi kao slepo oružje SAD, upereno protiv Rusije. Moldavija ne treba da bude američka kolonija, kao što je bila do sada, navodi Roška.
Moldavski interes nije ni da postane članica NATO-a, niti deo njenog "ekonomskog krila", Evropske unije, na čemu insistira vladajuća koalicija, kao što nema interes ni da naoružava Ukrajinu. A upravo njene prozapadne elite danas pretvaraju Moldaviju u "zarobljenu državu", u državu taoca. Danas je Moldavija samo "ekonomska kolonija, koju su porobile inostrane kao i domaće kleptokrate i oligarsi."
Pojavljivanje "homo oeconomicus-a" na istorijskoj sceni dovelo je do potčinjavanja politike ekonomiji, kada centar moći prelazi u ruke vlasnika kapitala. Moldavija danas ima marionetsku vladu, na čijem čelu je Maja Sandu, a takva situacija je moguća zato što je lokalna oligarhija, koja manipuliše marionetama u vladi, isto tako manipulisana od strane globalne oligarhije.
Ova oligarhija, takođe, kako tvrdi Roška, manipuliše sopstvenim marionetama, kao što su evrokomesari, sluge iz MMF-a ili Svetske banke. Drugi razlog je taj što lokalne plutokrate tolerišu i podržavaju globalne plutokrate i što moldavski vazali prihvataju da budu iskorišćeni u totalnom ratu protiv Rusije.
Posebno sraman primer je, kako primećuje Roška, "neprihvatanje da ruski novinari dođu u Moldaviju, kao i njihova deportacija direktno sa kišinjevskog aerodroma u Moskvu." Ovo nesumnjivo šteti ekonomskim i političkim interesima zemlje, ali koristi interesima globalnih stratega, koji održavaju tenzije na ruskim granicama, koristeći "nove demokratije" Istočne Evrope kao geopolitičko oruđe.
Moldavija mora da promeni svoju rusofobsku politiku svojih prozapadnih elita. "Jedna od najpopularnijih mitova na Zapadu je da je Rusija pretnja globalnom miru i demokratiji." Ipak, pravi problem nije "agresivan karakter sadašnjih ruskih vladara ili nedostatak demokratije u zemlji, već ogromni ruski prirodni resursi i teritorije za kojima žudi globalna elita."
Ko je "loš momak"?
Antiputinovska propaganda danas predstavlja Putina kao "lošeg momka". U stvari, on nije dovoljno "kooperativan" da žrtvuje nacionalne interese Rusije na oltar plutokratskih interesa. Rusija je suverena zemlja, pre svega zahvaljujući svom vojnom potencijalu.
Što se tiče Pridnjestrovlja, interes Moldavije nije novi rat. Roška ovaj problem ilustruje jednom anegdotom: "Pre nekoliko godina pitao sam jednog ruskog diplomatu, bivšeg ambasadora u Moldaviji: 'Da li će Rusija moći da okonča svoje vojno prisustvo u našoj zemlji?' Odgovor je bio brz, direktan i iskren. 'Gospodine Roška, pogledajte geografsku kartu. Amerikanci su u Rumuniji. Dakle, mi usled strateških okolnosti moramo da ostanemo u Moldaviji'."
Moldavija mora prevazići svoju "nečasnu ulogu objekta međunarodnih odnosa" i postati nezavisan, pravičan i predvidljiv subjekt. Treba samo pogledati primer Ukrajine ili Gruzije.
"Šta se desilo kada su vladari ovih zemalja sledili savete svojih prekomorskih prijatelja? Da li će neko obnoviti teritorijalno jedinstvo ove dve zemlje? Možda Sjedinjene Države?". Amerikanci su već postigli svoj cilj: naterali su i jedne i druge da osećaju trajnu potrebu za "zaštitom SAD" od takozvane ruske pretnje.
Rumunski naučnik Mirča Elijade nije bio "zapadnjak", već čovek "treće kulture", koja je tradicionalno igrala ulogu "mosta između Zapada i Vizantije, između Zapada i slovenskog sveta (Rusije), između Orijenta i Mediterana."
Ono što važi za Moldaviji blisku, rumunsku kulturu, kao "kulturu posredovanja, kontakata i velikih sinteza između različitih civilizacija", važi i za Moldaviju, za kulture evropskog istoka i jugoistoka, kao i za čitavu Istočnu Evropu, a naročito za Balkan. Slično Elijadeu, Jurij Roška ne želi da vidi svoju zemlju kao "zonu geopolitičkih sukoba" već kao "zlatni most između Istoka i Zapada."
Rat ili saradnja korisna za sve?
Interes Moldavije nije novi rat sa Pridnjestrovljem, niti sa Rusijom.
Igor Dodon, bivši predsednik, a sada jedan od moldavskih opozicionih prvaka, ranije je izjavio: "Uprkos svim okolnostima, u ovim teškim uslovima, moramo održavati dobre strateške odnose sa Rusijom. Ne treba nam novi rat. Ne treba da se pridružujemo antiruskim sankcijama, niti da napustimo ZND, kao što to želi Maja Sandu."
Moldaviji, koja je danas kolonizovana i porobljena zemlja, zaključuje Roška, potrebna je "intelektualna revolucija" ili "intelektualna dekolonizacija", koja bi omogućila napuštanje starih stereotipa i naivnih pristupa.
Ovaj proces mogu izvesti samo nove nacionalne elite. Odnosno, oni koji kolektivnu sudbinu svog naroda pretpostavljaju svojim ličnim interesima. A to nije neophodno samo Moldaviji, neophodno je i mnogim drugim istočnoevropskim zemljama, koje danas imaju rusofobske i prozapadne vlade.
Istočna Evropa kroz svoju istoriju nije bila samo zona sukoba i ratova, već i "zona dodira i saradnje" između Zapadne Evrope i Rusije, Zapada i Istoka.