Redžep Tajip Erdogan je turski političar, sadašnji predsednik Partije pravde i razvoja. Bio je gradonačelnik Istanbula i premijer Turske 11 godina, između 2003. i 2014. godine. Godine 2014. izabran je za predsednika Turske, kao prvi predsednik koji je biran na neposrednim izborima. Ovo glasanje je održano nakon referenduma o ustavnim amandmanima koji su prvi put dozvolili turskom narodu da sam izabere predsednika. Godine 2018. Erdogan je i drugi put izabran za predsednika Turske.
Erdogan je tokom karijere promenio nekoliko političkih stranaka, a osuđen je i na zatvorsku kaznu zbog govora koji je održao u Sirtu, 6. decembra 1997. Erdogan je tada optužen da je "širio nacionalnu i klasnu mržnju", ali on se branio da je samo recitovao pesmu Zije Gokalpa "Vojnička molitva", napisanu 1912. i posvećenu turskim vojnicima u Balkanskom ratovima.
Danas je Erdogan postao prepoznatljivo lice savremene Turske. Nije preterano omiljen na Zapadu, posebno u Sjedinjenim Državama, ali je svejedno uvažavan. Poznat je i po svojim učestalim kontaktima sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, kao i za Zapad neprihvatljivim izjavama o krizi o Ukrajini.
"Nažalost, Zapad je do sada samo provocirao i nije ni pokušao da bude posrednik u sukobu", izjavio je Erdogan. Za to vreme, Turska nastavlja da prodaje oružje režimu u Kijevu, trudeći se da za sebe zadrži ulogu posrednika u kontaktima između Moskve i režima u Kijevu. U martu i aprilu Turska je zaista posredovala u (neuspešnim) mirovnim pregovorima između Rusije i Ukrajine.
Turska politika pod Erdoganom je možda svojeglava i ponekad, ili često, nepredvidljiva, ali je uglavnom nezavisna i, iznad svega, turska. Erdoganu se može prigovoriti svašta, ali mu se ne može odreći da je državnik, koji vuče poteze u interesu turskog naroda.
Erdogan je svojim delovanjem obeležio početak 21. veka i, menjajući temeljne pretpostavke na kojima se do sada zasnivala politika Ankare, učinio Tursku veoma respektabilnom silom u ovom delu sveta.
Imperijalne ambicije Turske?
Erdogana danas, uglavnom "filozofi globalizma", okrivljuju da podgreva imperijalne ambicije Turske nazivajući ga "novim sultanom sa Bosfora". Francuski filozof Bernar-Anri Levi optužio je Erdogana da "želi da vaskrsne Osmansku imperiju". Erdogan se, prema ovom filozofu, otvoreno suprotstavlja "projektu globalizma". "Zahvaljujući Putinu, Si Đinpingu, Erdoganu, Hamneiju i njihovim ortacima, večera je poslužena", napisao je Levi u svojoj knjizi „Pet kraljeva". "Velika gozba na američkom lešu možda tek počinje."
Projekat "neoosmanizma", smatra Levi, predstavlja projekat kome su kumovali Amerikanci, da bi se potom, pod Erdoganom, otrgao kontroli, pretvarajući se iz pukog objekta atlantističke geopolitike u subjekat koji već donosi, ili će to moći da uradi u neposrednoj budućnosti, samostalne odluke.
Uostalom, ključni problem turske politike tokom 20. veka nisu odnosi sa Rusijom, Iranom ili sa drugim susedima (Sirijom ili Irakom), već upravo odnosi sa Zapadom, u prvom redu sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Pojava Erdogana na čelu Turske označila je oštar zaokret u politici Turske. Posle izgradnje gasovoda "Turski tok", za Zapad je sporan i rusko-turski dogovor o stvaranju regionalnog gasnog čvorišta u Turskoj, kao i sporazum o izgradnji nuklearne elektrane "Akuju". Turska želi da ostvari energetsku nezavisnost i da na sve načine ojača obostrano korisne trgovinske i ekonomske veze sa Rusijom, kao i sa svim zemljama koje su za to zainteresovane, uključujući i države na Balkanu.
Inače, Turska je kroz svoju istoriju bila neprekidno razapeta između Evrope i Rusije, Zapada i Evroazije, a sada i SAD i Rusije, nastojeći da ipak realizuje sopstvenu "tursku politiku". Sve do pojave Erdogana, "kemalistička Turska" je vodila prilično servilnu politiku prema Zapadu. "Čuvar" sekularnog nasleđa Kemala Ataturka, "oca moderne turske nacije", tradicionalno je bila turska vojska.
"Izbor Zapada", koji je tada načinila Turska, posebno je potvrđen posle Drugog svetskog rata, kada se Turska pridružuje Severnoatlantskoj alijansi i postaje "druga armija po snazi" i "južno krilo" NATO-a.
U tom cilju, armija je često pribegavala državnim udarima. Sada se, međutim, s obe strane, i u Turskoj i u Americi, dovodi u pitanje dalje članstvo Turske u NATO-u.
Serija državnih udara
Nažalost, istorijske činjenice pokazuju da su iza državnih udara u Turskoj u 20. veku po pravilu stajale Sjedinjene Države. Na primer, pokušaj Turske da se približi Sovjetskom Savezu tokom Hladnog rata osujetili su Amerikanci, vojnim udarom od 27. maja 1960, kojim je svrgnut, a nedugo zatim i pogubljen turski premijer Adnan Menderes. Do udara je došlo neposredno pre planirane posete Menderesa Moskvi.
Ovo je samo početak čitave serije državnih udara u Turskoj. Vojni "Memorandum" od 12. marta 1971. zapravo je ultimatum koji je uputio tadašnji načelnik Generalštaba turske vojske premijeru Sulejmanu Demirelu. U ultimatumu se zahtevalo formiranje "nove i odgovorne vlade" i pretilo da će vojska, u suprotnom, "sama preuzeti vlast". Demirel je nakon sastanka u vladi prihvatio zahteve i podneo ostavku, a parlament je izabrao novu, "nestranačku" i "tehnokratsku" vladu. Državni udari i "memorandumi" su usledili i 1980, 1993, 1997, sve do 2000-tih.
Tokom ranih 2000-ih došlo je do novog približavanje Turske Rusiji, koga su ponovo osujetile američke službe, uklanjanjem vojnog vrha Turske i suđenjima vojnim licima pod fabrikovanim optužbama za pripremanje državnog prevrata. To je predstavljao slučaj "Ergenekon". Tim montiranim procesima Ankara je vraćena politici neoosmanskoj politici "Velike Turske".
Ove presude su kasnije poništene, a sam predsednik Erdogan je priznao da su optužbe upućene visokim oficirima bile lažne. Ovde se prvi put javlja i ime imama Fetulaha Gulena, vođe (polu)tajne vođe organizacije FETO, sa sedištem u SAD.
Napad na hotel u Marmarisu
Nesumnjivo važan, verovatno i presudan događaj tokom Erdoganove karijere, je poslednji pokušaj državnog udara u Turskoj od 15. i 16 jula 2016, kada je turska vojska pokušala da svrgne i ubije samog predsednika Erdogana. U tom pokušaju poginulo je 250 ljudi, oko 2.200 je ranjeno. U napadu na hotel u Marmarisu, koji su izvela jedanaestorica turskih komandosa, došlo je do sukoba vojske sa obezbeđenjem Erdogana, u kome su poginula dva policajca, a nekoliko ih je ranjeno.
Erdogan je napustio hotel neposredno nakon što su ga ruske obaveštajne službe obavestile o planiranom državnom udaru. Kasnije je Erdogan izjavio da bi bio ubijen da je napustio hotel samo petnaestak minuta kasnije.
Akcije vojske tokom puča koordinisane su iz NATO baze u Indžirliku. Samom akcijom je, prema informaciji koju je preneo list "Jeni Safak", neposredno rukovodio penzionisani američki general Džon Kembel, koji je, takođe, "upravljao transakcijama većim od dve milijarde dolara preko nigerijske `UBA banke`, koristeći svoje veze u CIA, a novac je delio pučistima u Turskoj". Detaljni operativni planovi razrađeni su nekoliko dana ranije.
Prema dokazima kojima raspolaže tursko pravosuđe i koji nisu sporni, jer su ih potvrdile i američke obaveštajne službe, vojni udar je pripreman u vili "Ankara Kontukent", gde se od 6. do 9. jula okupljao najuži tim pučista predvođen izvesnim Adilom Oksuzom. To nije bio prvi pokušaj državnog udara protiv Erdogana. Godine 2010. isplivali su i detalji o puču kojeg su 2003. godine, pod nazivom "Malj", pripremali najviši oficiri oružanih snaga, u svrhu rušenja turske vlade pod vođstvom premijera Erdogana.
Cilj je destabilizacija Turske
Povod za pogoršanje američko-turskih odnosa pružilo je i hapšenje u Turskoj američkog evangelističkog pastora Endrjua Bransona, osuđenog zbog špijunaže i učestvovanja u organizovanju puča. Pastor je godinama održavao intenzivne kontakte sa organizacijom Fetjulaha Gulena i američkim obaveštajnim službama. Tim povodom je iranski ministar inostranih poslova Muhamed Džavad Zarif ranije u Ankari upozorio: "Amerikanci su pokazali da nemaju granica u vršenju pritisaka ili demonstriranju sile prema drugim, čak i kada se radi o saveznicima."
Osim neuspešnog pokušaja državnog udara, Turska je, zbog politike koju vodi Erdogan, izložena i drugačijim napadima, poput napada na tursku liru, koja je u jednom trenutku tokom 2018. izgubila preko 40 odsto svoje vrednosti u odnosu na dolar. Amerika stalno pokušava da ekonomski destabilizuje Tursku. Tim povodom je turski predsednik, optužujući direktno SAD, izjavio: "Na delu je ekonomski rat zapadnih zemalja protiv Turske. Mi se nećemo se predati onima koji deluju kao naši strateški partneri, ali u stvari od nas prave svoju stratešku metu."
Cilj ove operacije je politička destabilizacija Turske, posle čega bi usledila smena vlasti. Istovremeno sa napadima na liru, američke kreditne agencije snizile su kreditni rejting Turske.
Erdogan se ne osvrće na tuđe, ali veoma pazi na turske interese i kada je u pitanju prijem Švedske i Finske u NATO. Turska ima svoje uslove, zahtevajući od Švedske da izruči preko 40 turskih državljana optuženih za terorizam. Nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, Finska i Švedska zatražile su da se pridruže NATO-u, ali njihove kandidature zahtevaju pristanak svih 30 država članica Alijanse, uključujući i Tursku.
I članstvo Turske u NATO-u pod znakom pitanja
Turska se danas nalazi u kritičnoj fazi borbe za sopstveni suverenitet, za pravo da vodi suverenu i nezavisnu politiku. To je i Erdoganova lična borba da (politički) preživi. Ova borba se sada vodi na političkom, ekonomskom i vojnom planu.
Ministri odbrane Turske, Sirije i Rusije nedavno su, na sastanku u Moskvi, dogovorili povlačenje turskih trupa sa severa Sirije. Prema navodima sirijskog lista "Al vatan", nakon pregovora u Moskvi Turska je pristala da u potpunosti povuče svoje vojnike "sa sirijskih teritorija koje zauzima na severu". Ankara je, takođe, potvrdila da poštuje suverenitet i integritet Sirije. To ukazuje i na zaokret u politici Turske prema Siriji. Treba priznati da je turska politika prema Siriji sve do sada uglavnom služila američkim interesima.
"Ukoliko SAD nastave da ponižavaju Tursku", izjavio je nedavno Erdogan, "ona će izaći iz NATO-a i potražiti `nove prijatelje i saveznike`."
Možda o samom Erdoganu više govore izjave njegovih neprijatelja, poput Džona Boltona, bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa: "Članstvo Turske u NATO bi moglo da se nađe pod znakom pitanja u 2023. godini, jer su turske vlasti nespremne da zauzmu oštar antiruski stav zbog sukoba u Ukrajini."
Prema Boltonovom mišljenju, u narednim mesecima jedinstvo i odlučnost Zapada biće istinski provereni u praksi.
"Ruski trgovinski i vojni partneri još nisu napustili NATO alijansu u nužnom momentu, na primer Turska, čije članstvo bi trebalo da bude pod znakom pitanja u narednoj godini ako predsednik Redžep Tajip Erdogan, verovatno prevarom, bude ponovo izabran", napisao je Bolton u članku koji je objavio "Dejli telegraf".
Treba li Erdoganu bolje priznanje da ne vodi američku nego tursku politiku?