Da li je nuklearna Ukrajina stvarna pretnja svetu?

Prošle godine, zapadni mediji i visoki funkcioneri govorili su o mogućnosti da bi Rusija mogla da upotrebi nuklearno oružje u Ukrajini. Postojale su čak i spekulacije da bi moglo da dođe do izbijanja nuklearnog rata. Ipak, moglo bi se reći da je rizik veći na drugoj strani linije fronta, piše u autorskom tekstu za "RT internešenel" bivši ukrajinski diplomata Olga Suharevskaja.

U trenutku raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina je bila nuklearna sila, sa oko 1.700 nuklearnih bojevih glava. Tadašnji politički vrh Ukrajine odlučio je da se odrekne tog statusa, a bojeve glave su pod međunarodnim nadzorom prebačene u Rusiju. Ukrajinski nuklearni silosi su srušeni, sa izuzetkom jednog u okolini Kijeva koji je postao muzej, dok su strateški bombarderi sposobni za nošenje nuklearnog oružja ili prebačeni u Rusiju ili uništeni.

Uprkos tome, u Ukrajini i dalje postoji veliki broj nuklearnih stručnjaka, a istraživanja nuklearne fisije sprovode u Harkovu se sprovode još od tridesetih godina prošlog veka. U toj zemlji postoji i pet nuklearnih elektrana: Zaporoška, Rivnska, Hmeljnicka, Južnoukrajinska i Černobiljska, u kojoj je 1986. godine došlo do poznate havarije.

Pored toga, Ukrajina eksploatiše uranijum u Kirovogradskom regionu, koji se kasnije obogaćuje u ustanovi u gradu Žovti Vodi, nedaleko od Krivog Roga. Prethodnih decenija postojali su i planovi da se u saradnji sa ruskim "Rosatomom" pokrene i proizvodnja nuklearnog goriva, koje se koristi u nuklearnim elektranama. Ipak, ovi planovi su napušteni nakon majdanskog puča 2014. godine, kada je Ukrajina zauzela čvrste antiruske stavove.

U ovom trenutku Ukrajina kontroliše tri od pet svojih nekadašnjih elektrana. Černobiljska je konačno obustavila sa radom 2020. godine, dok se Zaporoška od prošle godine nalazi pod kontrolom ruskih trupa. Njom trenutno upravlja "Rosatom", ali ona iz bezbednosnih razloga ne proizvodi električnu energiju, pošto se nalazi na meti napada ukrajinske artiljerije.

Mnogi u Ukrajini i dalje sanjaju o nuklearnom oružju

Ipak, nisu svi u Ukrajini bili srećni zbog odluke da se odustane od nuklearnog oružja. To je pre svega slučaj sa radikalnim ukrajinskim nacionalistima, koji nuklearnim oružjem žale ne toliko zbog nacionalne bezbednosti, koliko zbog želje da nameću svoju volju ostatku sveta. Samim tim nije iznenađujuće to što se zahtevi za ponovnim nabavljanjem nuklearnog oružja često nalaze u njihovim političkim programima.

Na primer, "povratak nuklearnog oružja" se navodi kao poseban cilj u drugom pasusu o vojnoj doktrini u programskoj izjavi organizacije Patriota Ukrajine, dok sedmi pasus njenog odeljka o spoljnoj politici naglašava da je "krajnji cilj Ukrajinske spoljne politike svetska dominacija". Tu organizaciju je 2014. godine osnovao ozloglašeni neonacista Andrej Bilecki, koji ga je formirao na osnovu ideologije bataljona Azov i koji se zalagao za to da Ukrajina poseduje nuklearno oružje još 2007. godine.

Lokalna skupština Ternopilskog regiona, kojom je u tom periodu dominirala neonacistička partija Svoboda Olega Tijanboka, tražila je 2009. godine od ukrajinskog predsednika, premijera i skupštine da "ukinu Sporazum iz Budimpešte i obnove ukrajinski nuklearni status".

Pozivi na obnavljanje nuklearnog statusa postali su još glasniji nakon 2014. godine, kada je ukrajinski poslanik Pavel Rizanenko nazvao odliku ukrajinskih vlasti da se priključe Sporazumu o zabrani širenja nuklearnog oružja "velikom greškom". Da to nije bilo mišljenje samo jednog poslanika pokazali su i predstavnici vlasti, pre svih poslanik Bloka Petra Porošenka i tadašnji sekretar parlamentarnog odbora za nacionalnu bezbednost Sergej Kaplin, koji je podneo predlog zakona o povlačenju iz tog sporazuma.

Kaplin je tom prilikom tvrdio da Ukrajina može da proizvede nuklearno oružje za samo dve godine, pošto već ima sve što je za to potrebno. Čak je i tadašnji ministar odbrane Valerij Geleti izrazio želju za ponovnim nabavljanjem nuklearnog oružja krajem 2014. godine. Slične stavove narednih godina izneli su i ukrajinski general Petar Garaščuk, nekadašnji vršilac dužnosti predsednika Ukrajine Aleksandar Turčinov i ambasador u Nemačkoj Andrej Melnik, koji je pre nekoliko meseci izazvao kontroverze zbog svojih komentara o Stepanu Banderi.

Čak je i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski nekoliko dana pred početak ruske specijalne vojne operacije izjavio da njegova zemlja ima pravo da napusti Sporazum iz Budimpešte, kojim se Ukrajina odrekla nuklearnog oružja.

Možda i najupečatljiviju izjavu dao je šef vladajuće parlamentarne frakcije u ukrajinskom parlamentu Sluga naroda David Arahamia, koji je sredinom 2021. godine rekao da "bismo mogli da ucenjujemo ceo svet i dobijemo novac za servisiranje (nuklearnog oružja), kao što je sada slučaj u mnogim drugim zemljama2.

Kakve su ukrajinske nuklearne mogućnosti?

Da li Ukrajina ima kapaciteta da napravi nuklearnu bombu? Apsolutno. Iako je tačno da bi obogaćenje uranijuma-235 do neophodnog nivoa čistoće bilo skupo, Ukrajina na raspolaganju ima i druge, jeftinije tehnologije koje bi mogle da se iskoriste za proizvodnju neophodnih količina tog izotopa.

Osim toga, ne treba zaboraviti da ne postoje samo uranijumske, već i plutonijumske bombe. Za sintezu ovog hemijskog elementa koriste se tzv. reaktori za razmnožavanje, najčešće uz upotrebu tehnologiju reaktora teške vode, a oni su u stanju  da proizvodu plutonijum za oružje. Takvi reaktori postoje na institutima u Harkovu i Kijevu. U Harkovu je do marta 2022. godine postojalo postrojenje, koje su izgradile SAD, koje je moglo proizvoditi izotope zračenjem početnih materijala snažnim neutronskim fluksom, što bi takođe mogao da se koristi za razvoj fisionih materijala za bombu.

Pored toga, Ukrajina ima kapaciteta da proizvede nuklearno oružje zasnovano na izotopu uranijum-233, umesto uranijuma-235 koji se obično koristi. Slična bomba testirana je od strane Amerikanaca tokom operacije "Čajnik" 1955. godine, a takva je bila i bomba bačena na Nagasaki krajem Drugog svetskog rata. Ipak, za proizvodnju takve bombe potreban je izotop torijum-232, koji se u Ukrajini proizvodio u Marijupolju, gradu koji su pripadnici „Azov“ bataljona žestoko branili početkom prošle godine.

Postoji još indikacija da su ukrajinske vlasti nakon Majdana pokušale da tajno razviju nuklearno oružje. Ukrajina je počekom 2021. u potpunosti zabranila izvoz istrošenog nuklearnog goriva u Rusiju, što je bilo dogovoreno sporazumom potpisanim sa "Rosatomom". Iz tog goriva se može izvući plutonijum.

Jednako opasna je i politika nuklearne energije koju vodi ukrajinska vlada. Ukrajina je nakon raspada Sovjetskog Saveza nasledila pet nuklearnih elektrana u kojima se nalazi ukupno 18 reaktora. Većina ovih reaktora do dan danas je u funkciji, iako je njihov rok upotrebe odavno prošao, a oni bi trebalo da budu zamenjeni. To je postalo posebno izraženo nakon 2015, kada su ukrajinska državna preduzeća koja se bave proizvodnjom električne energije prestala da sarađuju sa svojim ruskim kolegama u održavanju nuklearnih reaktora.

Ukrajinska Unija veterana nuklearne energije i industrije poslala je u aprilu 2020. pismo vladi, u kom se žali na stanje u tom sektoru i naglašava da je se on suočava sa "zabrinjavajućom situacijom", koja bi, kako tvrde autori pisma, mogla da dovede do "novog Černobilja". Loš tretman zaposlenih u elektranama doveo je do masovnog egzodusa zaposlenih u nuklearnim elektranama, što je pogodilo skoro sve sektore u toj industriji.

Nuklearne provokacije tokom specijalne vojne operacije

Nakon što su ruske snage zauzele elektranu u Zaporožju početkom marta, Ukrajinci su ubrzo počeli da je gađaju, često koristeći raketne sisteme zapadne proizvodnje, kao i dronove. Elektrana je u tim napadima teško oštećena, što je primoralo zaposlene da obustave proizvodnju električne energije kako bi sprečili potencijalnu havariju. U isto vreme, predstavnici Međunarodne organizacije za nuklearnu energiju „nisu bili u stanju“ da utvrde ko stoji iza napada na elektranu, čak i u trenutku kada su ruski vojnici tu bili prisutni.

Dok su zapadni mediji bili opsednuti širenjem histerije o potencijalnom ruskom nuklearnom napadu na Ukrajinu, pokazalo se da Ukrajina pripremala provokaciju upravo tog tipa. Prema podacima ruskih obaveštajnih službi, ustanova u Žovtim vodama i Kijevski institut za nuklearnu energiju bili su krajem oktobra u završnoj fazi razvoja tzv. prljave bombe, čiju je izradu naručila ukrajinska vlada.

Fabrika raketa u Dnjipropetrovsku napravila je kopiju ruske rakete "Iskander", koja trebalo da nosi radioaktivni materijal pre nego što bi bila "srušena" iznad Černobilja. Ova akcija bi za cilj imala optuživanje Rusije za korišćenje nuklearnog oružja i stvaranje pritiska na NATO da odgovori. Drugim rečima, da započne nuklearni rat u Evropi.

Sve ove činjenice ukazuju na to da je današnja Ukrajina stvarna pretnja nuklearnoj bezbednosti ne samo u Evropi, već i na globalnom nivou. Ona ima sve što je potrebno za eskalaciju, od neodgovornih ljudi zaduženih za bezbednost i održavanje nuklearnih elektrana, do tehničkih mogućnosti za proizvodnju naoružanja.