Džihadisti, američko topovsko meso

Razgranato i mnogo puta potvrđeno "strateško partnerstvo" između SAD i militantnih islamista, od Čečenije sve do Bliskog istoka ili severa Afrike, već godinama se u zapadnim medijima suočava s pravom zaverom ćutanja

Pojava "islamističkih dobrovoljaca" iz Čečenije na strani ukrajinskih snaga koje se u Bahmutu bore protiv ruskih trupa, potvrđena i od ukrajinskog Ministarstva odbrane, učinila je ponovo aktuelnom temu o strateškom savezništvu radikalnih islamista, takozvanih boraca Islamske države, i Sjedinjenih Američkih Država, odnosno kolektivnog Zapada.

Konkretno, prema saopštenju ukrajinskog ministarstva, reč je o "heroju ičkerijskog naroda Abdulu Karimu", zapravo Abdulu Hakimu el Šišaniju, koji je tajnim kanalima stigao s Bliskog istoka u Ukrajinu. El Šišani se sve do 2017. godine borio na strani džihadista u Siriji protiv legalne vlade Bašara Asada.

Dokaza da su borci Islamske države (ISIS) tajno finansirani i podržavani od američke vlade danas ima dosta, počev od zvaničnog izveštaja Odbrambene obaveštajne agencije Pentagona iz 2012. godine, u kome se navodi da Zapad, pojedine zemlje Persijskog zaliva i Turska podržavaju (islamističku) sirijsku opoziciju, dok Rusija, Kina i Iran podržavaju vladu Bašara Asada. Ovaj izveštaj, između ostalog, pokazuje da je Vašington u islamistima video "strateškog partnera" za obaranje vlade u Siriji.

Tajni mejlovi Klintonove

O saradnji američke vlade i ISIS-a govorio je i Džulijan Asanž, osnivač sajta "Vikiliks", u intervjuu koji je za televiziju RT iz ambasade Edvadora dao novinaru Džonu Pildžeru.

Na Pildžerovo pitanje da li veruje da su isti katarski, saudijski i drugi arapski zvaničnici, koji su donirali Fondaciju Klinton, finansirali i ISIS, Asanž je odgovorio: "Da".

Asanž je tada citirao mejl bivše državne sekretarke Hilari Klinton od 17. avgusta 2014, u kome Klintonova kaže: "Treba da iskoristimo naša diplomatska i uobičajena obaveštajna sredstva da izvršimo pritisak na vlade Katara i Saudijske Arabije, koje pružaju tajnu finansijsku i logističku podršku ISIS-u i drugim radikalnim sunitskim grupama u regionu."

Ova poruka je, prema Asanžovim rečima, posebno značajna, jer američka vlada nikad nije javno priznala da ove države finansiraju ISIS, tvrdeći da su njihovi finansijeri "odmetnuti prinčevi" koji na svoju ruku finansiraju teroriste "uprkos neodobravanju njihovih vlada."

Drugim rečima, borce ISIS-a i drugih džihadističkih grupa na Bliskom istoku, poput El Nusre, uživaju prikrivenu podršku SAD, koje ih koriste za svoje ciljeve, šaljući ih, prema potrebi, sa jednog na drugo ratište. Amerika decenijama koristi radikalne islamiste kao svoju "pešadiju" i "topovsko meso".

Ćutanje zapadnih medija

Naravno, ova podrška je skrivena i o njoj se uopšte ne govori u zapadnim medijima. Bivši američki diplomata Džejms Džatras progovorio je o vezama islamističkih organizacija i vlade SAD, ukazujući i na intervju koji je dao bivši premijer Katara.

Premijer Katara izneo je istinu o tome kako je njegova zemlja sarađivala sa Saudijskom Arabijom i Turskom, pod rukovodstvom SAD, tokom Obamine administracije, u dopremanju oružja i novca džihadističkim teroristima u Siriji.

"Ovaj eksplozivni intervju", kaže Džatras, "predstavlja javno priznanje sa visokog nivoa o šurovanju i koordinaciji četiri zemlje radi destabilizacije jedne nezavisne države (Sirije), uključujući i moguću podršku El Nusri ili Al Kaidi."

"Bivši premijer Hamad bin Džasim bin Džaber el Tani, koji je nadgledao sirijske operacije u ime Katara do 2013, rekao je, ujedno priznajući da su zalivske zemlje naoružavale džihadiste u Siriji sa odobrenjem i podrškom SAD i Turske: 'Neću da ulazim u detalje, ali posedujemo kompletnu dokumentaciju o tome kako smo preuzeli stvar u svoje ruke (u Siriji)'."

"On je izjavio da su i saudijski kralj Abdulah (koji je vladao do svoje smrti 2015) i Sjedinjene Države dodelili Kataru vodeću ulogu u tajnim operacijama vođenja posredničkog rata."

Inače, Džatras je ovaj i slične dokaze ponudio timu Donalda Trampa tokom predizborne kampanje 2016, nakon što je, u avgustu iste godine, Tramp optužio Baraka Obamu i Hilari Klinton da su, tim redom, osnivač i suosnivač ISIS-a. "Medijski i politički svet", nastavlja Džatras, "bio je skandalizovan ovim optužbama. Navodno neutralni sjatovi koji presuđuju šta je istina a šta ne, odmah su stupili u akciju i osudili Trampa. 'Netačno', presudio je sajt 'Fetček'. To je flertovanje s 'teorijama zavere', prosudio je 'Snaps'. 'Ekstremna laž', ocenio je 'Politifekt'."

Ali to su uobičajeni načini reagovanja zapadnih medija. Sajtovi koji "proveravaju istinu" predstavljaju način cenzure i prikrivanja za Zapad neprijatnih informacija.

Šta se potom desilo? Ništa. "Niko iz Trampove administracije nije ni pisnuo. Niti je išta od toga objavljeno na 'Foksu'. I jedni i drugi su ćutali, kao i mejnstrim mediji, koji su, kao što se moglo i predvideti, bili tihi poput grobova onih stotina hiljada Sirijaca koje su pobili džihadisti."

Osama bin Laden kao dobročinitelj

Zapravo, veze vlade SAD i islamista, kao i veze sa ukrajinskim nacistima, mnogo su starije. One sežu još iz doba Hladnog rata. U Sovjetsko-avganistanskom ratu SAD su naoružavale i opremale mudžahedine, koji su se borili protiv sovjetskih trupa u Avganistanu, s tim što tada Saudijac Osama bin Laden nije bio terorista već "hrabri borac za slobodu avganistanskog naroda". Kako se jedan od "odmetnutih saudijskih prinčeva" mogao boriti za slobodu naroda u Avganistanu?

Bin Laden je tada, po savetu Zbignjeva Bžežinskog, jednog od ključnih američkih geostratega, poslat u Avganistan. Njegov pokret, koji se suprotstavljao Sovjetima, iz kojeg će se kasnije izroditi zloglasna Al Kaida, uživao je nepodeljenu podršku američkih vojnih i obaveštajnih struktura. 

Nešto kasnije, 1993. godine, intervjuisao ga je "slavni" novinar i ratni izveštač Robert Fisk, za britanski "Indipendent", i otkrio potpuno drugačijeg, "miroljubivog" i "promenjenog" Osamu.

Bin Laden je tada, piše Fisk, izgledao impozantno, "u svojoj haljini sa zlatnim resama, s visokim jagodicama, uskim očima i dugačkim smeđim ogrtačem, kao planinski ratnik iz legendi o mudžahedinima."

Bin Laden je za tu priliku pretvoren u skromnog "preduzetnika", koji gradi "potpuno novi auto-put, koji se proteže od Kartuma do Port Sudana, u dužini od 1.200 kilometara."

Obama je tada negirao da su ga tokom Avganistanskog rata oružjem opskrbljivali Amerikanci: "Ni ja, a ni moja braća nismo videli dokaze američke pomoći. Kada su moji mudžahedini pobedili, a Rusi bili proterani, počele su podele (između gerilskih pokreta), pa sam se vratio izgradnji puteva u Taifu i Abi." U Kartum je Bin Laden došao "sa svom opremom koju je koristio pre samo pet godina za izgradnju gerilskih staza u Avganistanu."

Od "dobročinitelja" do američkog "državnog neprijatelja broj jedan"

Bin Laden je tada na Zapadu predstavljan kao dobročinitelj. Ipak, on je, kako je sam rekao, "slao svoje arapske borce, Egipćane, Alžirce, Libance, Kuvajćane, Turke i Tunišane, u Avganistan, i to ne stotine, već hiljade". Podržavao ih je "i oružjem i sopstvenom građevinskom opremom". Zajedno sa svojim iračkim inženjerom Muhamedom Sadom, Bin Laden je tada "probio ogromne tunele u Zazi planinama u provinciji Bahtijar, za gerilske bolnice i skladišta oružja na 20 kilometara od Kabula".

"Kada se napiše istorija avganistanskog pokreta otpora, doprinos Bin Ladena, kao i indirektni rezultat njegove obuke i pomoći, može se pokazati kao prekretnica u novijoj istoriji militantnog fundamentalizma, čak i ako on danas pokušava da umanji svoju ulogu", napisao je Fisk. Ko bi tada rekao da će se Osama bin Laden za veoma kratko vreme pretvoriti u "najtraženijeg svetskog teroristu" i američkog "državnog neprijatelja broj jedan"?

Egipatska štampa je u to vreme pisala da je on u Sudan došao sa stotinama arapskih boraca iz Avganistana. Krug zapadnih ambasada u Kartumu sugerisao je da su neki od tih "Avganistanaca" "sada obuzeti idejom o novim svetim ratovima u Alžiru, Tunisu i Egipatu". "Bin Laden je toga dobro svestan", dodao je Fisk.

"'Smeće od medija i ambasada', odgovara Bin Laden. 'Ja sam građevinski inženjer i poljoprivrednik. Da sam imao kampove za obuku ovde u Sudanu, ne bih mogao da radim ovaj posao'."

Realnost je demantovala Bin Ladena, jer je u Sudanu trajao rat koji je okončan tek 2005. godine. U arapskim zemljama će uskoro uslediti "arapsko proleće", još jedna (ne)promišljena američka akcija, koja će započeti u Tunisu, 17. decembra 2010. godine, samospaljivanjem dečaka Muhameda Buzizija, navodno "u znak protesta protiv policijske korupcije."

Porođajni bolovi Novog Bliskog istoka

Doduše, Obama je slavljen na Zapadu osam godina pre napada na njujorške Kule bliznakinje, za koji je, bez prethodne istrage, optužen Bin Laden. Avganistan, kojim su tada vladali talibani, optužen je da podržava "terorizam". Rat protiv Avganistana predvodila je koalicija zapadnih zemalja, sa Sjedinjenim Državama i Britanijom na čelu. Ukoliko preskočimo sve nedoumice oko terorističke akcije od 11. septembra, ipak ostaju neka važna pitanja. Na primer, kako je bilo moguće da je američka invazija, ukoliko nije ranije pomno pripremana, počela jedva mesec posle napada od 11. septembra 2001? Rat je započeo tačno 7. oktobra 2001, zvanično kao odgovor na terorističke napade na Njujork i Vašington.  

Ovaj rat je poslužio kao povod da SAD čitavom svetu objave svoj "rat protiv terorizma" – rat u kome će "poslednjoj svetskoj supersili" biti dozvoljeno da napadne bilo koju zemlju, bez "suvišnih objašnjenja". U ovom ratu uništena je, za početak, najpre avganistanska, potom i iračka država.

Američki državni sekretar Kondoliza Rajs uvela je 2006. godine u upotrebu termin "Novi Bliski istok". Teroristička akcija od 11. septembra predstavljala je uvod u seriju američkih ratova na Srednjem i Bliskom istoku, odnosno početak realizovanja američkog koncepta "Novog Bliskog istoka". "Mi prisustvujemo porođajnim bolovima u kojima će se poroditi Novi Bliski istok", izjavila je Rajsova 2006.

Američki plan "Novog Bliskog istoka" podrazumevao je razbijanje niza država na širokom području, uključujući i Irak i Siriju. SAD je u tim ratovima bila potrebna militantna pešadija, "izvršioci radova na terenu."

Uzlet raznih džihadističkih grupa odvija se u periodu od američke okupacije Iraka do 2012. godine.

Svesna odluka Obamine administracije

Vratimo se izveštaju Odbrambene obaveštajne agencije iz avgusta 2012, koji je deklasifikovan na zahtev grupe "Džudišal voč", u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama.

U ovom izveštaju se precizira da je spoljna podrška za džihadističke snage, u kojim istaknutu ulogu igraju Al Kaida u Iraku (AQI) i Muslimansko bratstvo, koje se bore protiv sirijske vlade, stvorila "mogućnost za uspostavljanje proglašene salafističke (radikalne islamističke terorističke) kneževine u istočnoj Siriji, što je upravo ono što sile koje podržavaju opoziciju i žele, radi izolacije sirijskog režima". U to vreme je Hilari Klinton bila Obamina šefica Stejt departmenta.

Sledeće godine, u aprilu 2013, proglašena je Islamska država Iraka i Sirije. Na vrhuncu moći, ISIS je kontrolisao teritoriju sa preko 10 miliona stanovnika koja je uključivala i velike delove Sirije i Iraka.

U Siriji je Obamina administracija vodila istu politiku "promene režima" koja je dovela i do katastrofe u Libiji. To je podrazumevalo i slanje velikih količina novca i oružja kao podršku džihadistima pod vođstvom Al Kaide.

Komentarišući izveštaj iz 2012, general Majkl Flin, bivši direktor DIA, u intervjuu za "Al Džaziru" 2015. rekao je da ono što je postalo ISIS nije rezultat "žmurenja" Obamine administracije već "svesne odluke" da dozvoli predviđeno stvaranje "salafističke kneževine".

Kako je tada rekao general Flin: "Stvari su jasne. Jedva godinu dana od početka Sirijskog rata, Obamina administracija je znala da će se formirati džihadistička kvazidržava ukoliko se bude nastavilo s podrškom teroristima. Obamina administracija je, u saradnji s regionalnim saveznicima, donela svesnu odluku da nastavi s podrškom koja je dovela do formiranja ISIS-a, baš kao što se i očekivalo. Obamina uloga kao osnivača i uloga Hilari Klinton kao suosnivača ne mogu biti jasnije."

Ni posle ovog nije bilo nikakvog odgovora iz zapadnih medija. Kako zaključuje Džejms Džatras: "Čak i general Flin, koji se o tome javno izjasnio 2015, više nije pominjao 'pištolj koji se još puši' iz DIA, iste one agencije koju je prethodno vodio."

ISIS, između primitivizma i sofisticiranog postmodernizma

ISIS je, tvrdi se, "formiran kao militantna grupa, koja svoje korene vuče od sunitskih fundamentalističkih organizacija koje su početkom 2004. nastale u Iraku posle američke invazije".

Izbijanje građanskog rata u Siriji je ISIS-u dalo priliku da proširi svoje aktivnosti na Zapad, odnosno da "sklopi savez s drugim islamističkim grupama i da dobije oružje, opremu i novac od SAD i njihovih saveznika".

Rodno mesto svih ovih grupa i njihove ideologije je, bez sumnje, Saudijska Arabija, sa svojim "inovacijama islama", koje su predstavljane kao povratak "čistom islamu".

Saudijski vehabizam je osnova na kojoj su se temeljili radikalni islamistički pokreti u Avganistanu, Čečeniji, Iraku, Siriji, pa i na Balkanu. Istraživač ovih pokreta Bernard Hajkel opisao je ISIS-ov verski sistem kao "neku vrstu neukroćenog vehabizma".

U Islamskoj državi se, takođe, sprovodila politika progona manjinskog stanovništva (Kurda, Asiraca, Jermena), kao i progona verskih manjina (hrišćana, Jezida, šiita). Jednostavno, kako kaže Jirgen Todenhefer, u njemu svi oni koji ne veruju u ISIS-ovo tumačenje islama "moraju da umru". Ovo ISIS čini idealnim saveznikom SAD, koje šire i raspaljuju versku, nacionalnu mržnju i ekstremnu netoleranciju, svađajući narode i religije.

Prema pojedinim istraživačima, ISIS je praktikovao novu vrstu rata. Ovaj "novi rat", koji sprovode ISIS i drugi militantni islamistički pokreti, zapravo je prilagođavanje vojnih intervencija "Globalnog Severa" (Zapada) novim okolnostima.

Oni praktikuju "postmoderno ratovanje, koje karakteriše veliki uticaj na informacioni prostor, umreženi pristup, izvođenje indirektnih i tajnih akcija, kao i poseban kvalitet novih tehnologija." Ratovanje Islamske države obeležava i široka upotreba oružja visoke tehnologije i društvenih medija, brzih automobila, mobilnih telefona i kompjutera.

ISIS predstavlja "život džihada povezan sa modernom urbanom kulturom". Akcije ISIS-a su spektakularne i imaju gotovo holivudsku atmosferu terora, sračunatu da zaplaši i parališe neprijatelja. Ukratko, ISIS je zapadni koliko i bliskoistočni fenomen, koji "povezuje krajnji primitivizam i sofisticirani postmodernizam".