Američka "država u državi": Nacionalna bezbednost ili opasnost po svet

Amerikom danas vlada "država nacionalne bezbednosti", upozoravao je američki pisac i scenarista Gor Vidal, sa svojim predimenzioniranim obaveštajnim službama i svemoćnim vojno-industrijskim kompleksom.

Ove strukture Amerika je razvila posle Drugog svetskog rata, u kome SAD, pisao je Vidal, "uopšte nisu pobedile": "Zapravo, pobedio je Sovjetski Savez, i to uz ogromne žrtve, što je posle rata sasvim pogrešno predstavljano." Staljin i Sovjetski Savez su "pretvoreni u neprijatelja goreg od Hitlera, u lažnu pretnju po američku naciju."

Antikomunizam postaje "zvanična religija SAD", a SSSR "imperija zla", kako bi tokom narednih godina u SAD bila stvorena "militaristička država nacionalne bezbednosti". "Trumanova doktrina", navodi Vidal, "jasno kaže šta SAD zanima nakon Drugog svetskog rata: postizanje kontrole nad celokupnom planetom."

Ova "država u državi" nastaje donošenjem Zakona o nacionalnoj bezbednosti (1947), koji na snagu stupa 1950. godine. Američki narod se ne može sam osloboditi ovog "čudovišta", tvrdio je Vidal.

Slavni američki pisac je prognozirao i da "zahuktaloj mašini američkog militarizma" predstoji neizbežni slom: "Naše oslobođenje od ovog sistema dogodiće se kao rezultat ekonomskog kraha. To je neizbežno, uzimajući u obzir ogromne dugove koje smo nagomilali. I to, u nekom momentu, mora dovesti do raspada ekonomskog sistema. Sve je to sada vrlo očigledno."

Ovaj raspad je počeo tačno 16. septembra 1985, kada je Ministarstvo trgovine objavilo da su Sjedinjene Države postale zemlja dužnik. "U SAD ćemo uskoro imati vojnu diktaturu", predviđao je Vidal, "jer niko drugi neće moći da drži stvari na okupu."

Vidal je umro 2012. godine, otprilike u vreme kada se ponovo otvara tema o brojnim zloupotrebama i rastućoj i nekontrolisanoj moći američkih obaveštajnih službi.

Jedno od ranih upozorenja da je Vidal bio u pravu bili su nalazi takozvanog Čerčovog komiteta. Zvanično, to je bio Komitet Senata Sjedinjenih Država za proučavanje vladinih operacija u vezi sa obaveštajnim aktivnostima, koji je istraživao zloupotrebe Centralne obaveštajne agencije (CIA), Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), Federalnog istražnog biroa (FBI) i Službe unutrašnjih prihoda (IRS).

Tajni projekti američkih obaveštajnih službi

Komitetom je 1975. predsedavao senator Frenk Čerč iz Ajdaha i otuda njegov naziv. Zapravo, bio je to deo serije istraga o zloupotrebama obaveštajnih službi, uključujući Predstavnički dom, Pajkov komitet i Rokfelerovu komisiju. Rezultati ovih istraga doveli su do uspostavljanja Stalnog odbora Senata za obaveštajne poslove. 

Najšokantnija otkrića Čerčovog komiteta obuhvataju operaciju MKULTRA, koja uključuje korišćenje droga kao deo eksperimenata za kontrolu uma i mučenje građana SAD, koji su sprovođeni na ljudima.

Zatim, operaciju COINTELPRO, koja uključuje nadzor i infiltraciju u američke političke, uglavnom levičarske organizacije i udruženja za ljudska prava.

Operacija "Porodični dragulji" bila je program CIA specijalizovan za atentate na strane državnike i lidere.

Operacija "Ptica rugalica" predstavljala je sistematsku propagandnu kampanju, koja je uključivala i američke i inostrane novinare. Oni su služili kao puka oruđa CIA, kao i desetine američkih novinskih kompanija koje su obezbeđivale pokriće za tajne aktivnosti obaveštajnih službi.

Čerčov komitet otkrio je i projekat "Detelina", u kome su najveće telekomunikacione kompanije delile informacije sa Nacionalnom bezbednosnom agencijom (NSA) o privatnim telefonskim razgovorima i pismima američkih građana, kada je javnosti prvi put zvanično potvrđeno postojanje ove obaveštajne agencije.

Sposobnost da se kontroliše sve

Početkom 1970-tih godina, u američkoj štampi pojavio se niz "zabrinjavajućih otkrića" u vezi sa obaveštajnim aktivnostima. Najpre je, u januaru 1970, došlo do otkrića vojnog obaveštajnog oficira Kristofera Pajla o špijuniranju civilnog stanovništva od strane američke vojske. Potom je u Senatu otvorena istraga senatora Sema Ervina, koja je dovela do niza drugih otkrića.

Dvadeset drugog decembra 1974. "Njujork tajms" je objavio iscrpni članak Sajmora Herša, koji je detaljno opisao operacije pod imenom "Porodični dragulji". Tada su prvi put objavljeni i programi tajnih akcija koji uključuju pokušaje ubistava lidera i pokušaje smene vlada u stranim zemljama.

Inače, ove operacije CIA je organizovala godinama. Kasnije će slične operacije postati ustaljena praksa američkih obaveštajnih službi u organizovanju "obojenih revolucija" širom sveta.

Osim toga, u članku se veoma detaljno opisuju i pokušaji obaveštajnih agencija da prikupe informacije o političkim aktivnostima građana SAD.

U takvoj atmosferi uznemirenosti američke javnosti, 1975. godine obrazovan je Čerčov komitet. Iste godine, ovaj komitet je odlučio da skine oznaku tajnosti sa delova tajnih operacija, suprotno zahtevima administracije predsednika Džeralda Forda.

Završni izveštaj Čerčovog odbora objavljen je u aprilu 1976. u šest tomova. Pre objavljivanja konačnog izveštaja, komitet je objavio privremeni izveštaj, pod naslovom "Zavere o atentatu koje uključuju inostrane lidere", koji je istraživao atentate na Patrisa Lumumbu iz Zaira, Rafaela Truhilja iz Dominikanske Republike, Ngo Din Dijema iz Južnog Vijetnama, generala Rene Šnajdera iz Čilea i predsednika Kube Fidela Kastra.

Pored toga, komitet je obavio još sedam istraga o tajnim operacijama, ali je objavljena samo ona o Čileu, pod nazivom "Tajna akcija u Čileu: 1963–1973". Ostatak je, na zahtev CIA, zadržan u tajnosti.

Deklasifikovano je ukupno 50.000 stranica, mada je najveći deo informacija do kojih je došao Čerčov komitet ostao "strogo poverljiv". 

Ipak, izveštaji Čerčovog odbora predstavljaju "do sada najopsežniji pregled obaveštajnih aktivnosti SAD stavljenih na uvid javnosti".

Svedočenje po upustvima predsednika

Među najšokantnijim otkrićima po američku javnost bilo je otkriće operacija obaveštajnih službi koje pokazuju da su telekomunikacione kompanije delile informacije sa NSA.

Američke službe su godinama ili decenijama rutinski špijunirale svoje građane, a to rade i danas. Informacije prikupljene u ovim operacijima direktno su unošene na listu za praćenje.

Čerčov komitet je, takođe, pomogao da se otkrije lista praćenja i posmatranja NSA. Ovaj spisak sadržavao je veliki broj imena javnih ličnosti, od kojih su mnogi bili državljani SAD, poput Džoan Vudvord, Tomasa Votsona, Voltera Mondejla, Arta Bučvalda, Artura Bernsa, Gregori Peka, Otisa Pajka, Toma Vikera, Vitni Jang, Hauarda Bejkera, Frenka Čerča, Dejvida Delindžera ili Ralfa Abernatija.

Između ostalog, Čerčov komitet je došao do saznanja da su, počev od 1950-ih, CIA i Federalni istražni biro presreli, otvorili i fotografisali više od 215.000 privatnih pisama i poštanskih pošiljaka. U izveštaju komiteta utvrđeno je da je CIA pazila da službenici Poštanske službe ne saznaju da vladini agenti otvaraju poštu, zbog čega su je agenti CIA prenosili u posebne prostorije.

Čerčov komitet je 9. maja 1975. odlučio da pozove vršioca dužnosti direktora CIA Vilijama Kolbija. Istog dana, Fordovi glavni savetnici (Henri Kisindžer, Donald Ramsfeld, Filip Bučen i Džon Marš) sastavili su preporuku da Kolbi bude ovlašćen da izveštava, a ne i da svedoči, i da će mu biti dozvoljeno da "razgovara samo o opštim temama".

Komitet je, međutim, imao puna ovlašćenja da sazove saslušanje i zahteva Kolbijevo svedočenje.

Predsednik Ford i njegovi savetnici sastali su se sa Kolbijem da ga "pripreme za saslušanje". Tokom svedočenja, Kolbi je izjavio da se "CIA nalazi u opasnosti" i da je time otvoreno pitanje "da li Sjedinjene Države uopšte mogu da imaju tajne obaveštajne operacije."

Burne reakcije američke vlade

Pojava sajta "Vikiliks" i Džulijana Asanža ponovo je privukla pažnju, ne samo američke, već i svetske javnosti na nekontrolisane akcije američkih obaveštajnih službi. Ove aktivnosti su se tokom godina samo uvećavale, otkrivajući ambicije za totalitarnu kontrolu, ne samo nad stanovništvom SAD.

Na dubinu ovog problema ukazale su i panične i osvetoljibive reakcije američke vlade na informacije koje je objavljivao "Vikiliks". 

Godine 2010. "Vikiliks" je objavio seriju članaka posvećenih curenju informacija koje je obezbedila obaveštajna analitičarka američke vojske Čelsi Mening. Nakon curenja informacija iz 2010. godine, vlada Sjedinjenih Država pokrenula je krivičnu istragu protiv Asanža i "Vikiliksa".

U martu 2017. "Vikiliks" je objavio seriju dokumenata koji su detaljno opisivali mogućnosti CIA za elektronski nadzor i sajber ratovanje.

Edvard Snouden, konsultant za kompjutersku obaveštajnu delatnost, objavio je 2013. visoko poverljive informacije Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) u kojoj je bio zaposlen. Snouden je potom izbegao u Rusiju.

Njegova otkrića razotkrila su brojne globalne programe kontrole, koje vode ka NSA i obaveštajnom savezu "Fajv ajs" (obaveštajna zajednica koja uključuje SAD, Britaniju, Kanadu, Australiju i Novi Zeland), u saradnji sa raznim telekomunikacionim kompanijama i evropskim vladama.

Sva ova otkrića podstakla su široku diskusiju o nacionalnoj bezbednosti i zaštiti privatnosti pojedinaca, ali nisu donela konkretne rezultate.

Vlada Ekvadora povukla je Asanžov azil 11. aprila 2019. godine. Britanska policija je smesta pozvana u ambasadu i Asanž je uhapšen. Proglašen je krivim za kršenje Zakona o kauciji i osuđen je, za početak, na 50 nedelja zatvora. Vlada SAD je potom otpečatila optužnicu kojom se Asanž tereti za zaveru u vezi sa curenjem podataka koje je obezbedila Meningova.

U maju 2019. i junu 2020. godine vlada SAD je objavila nove optužnice protiv Asanža, optužujući ga za kršenje Zakona o špijunaži iz 1917.

Konačno, on nije pušten iz zatvora Belmarš čak ni da prisustvuje sahrani modne kreatorke Vivijen Vestvud, što, prema saopštenju njene porodice, "predstavlja nastavak nehumanog postupanja vlasti Ujedinjenog Kraljevstva prema Asanžu."

Sa njim se, ukratko, "postupa kao prema teroristi, a on je kriv samo zato što je objavio istinu." 

U "kolevci slobode"

U trenutku brutalnog izbacivanja Asanža iz ekvadorske ambasade i hapšenja, za koje su odgovorni britanski policajci i agenti njihovih tajnih službi, on je poručio: "Morate se odupreti!"

Asanž je u rukama držao knjigu razgovora sa Gorom Vidalom "Istorija države nacionalne bezbednosti". Knjiga je objavljena 2014, dve godine posle Vidalove smrti, a sadrži razgovore između pisca i novinara Pola Džeja o "istorijskim događajima koji su doveli do uspostavljanja masovnog vojno-industrijsko-bezbednosnog kompleksa."

Da li je vreme da čovečanstvo konačno shvati da američki "vojno-industrijsko-bezbednosni kompleks", odnosno, "država nacionalne bezbednosti", danas predstavlja stvarnu pretnju po čitav svet?

Asanž je čitao Vidalovu knjigu i tri sata kasnije, pred Vestminsterskim sudom, koji ga je proglasio krivim po političkoj optužnici. Bivši britanski diplomata Krejg Marej je sudiju Majkla Snoua, koji je predsedavao ovim sudom, nazvao "sramotom za sudijsku stolicu koja zaslužuje da bude upamćena po zlu i posle njegove smrti."

Sve se to dešavalo u zemlji koja se izdaje za "kolevku slobode" - u Britaniji, u metropoli "civilizovanog sveta", u zemlji Magna karte, Velike povelje slobode. Naređenje za hapšenje Asanža, međutim, stiglo je iz Vašingtona, iz Sjedinjenih Država, koje su se proglasile za "svetionik slobode".