Da li Evropa konačno shvata da je sama?

Evropljani su se uljuljkivali u verovanje da je američki predsednik Donald Tramp nepredvidiv i nedosledan, ali da se na kraju njim može upravljati.

Ispostavilo se da su grdno pogrešili. Od govora američkog potpredsednika Džej Di Vensa u kojem je ocrnio Evropu na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru do nove Nacionalne bezbednosne strategije SAD koja je objavljena 4. decembra, Trampova administracija je dugo imala jasnu i doslednu viziju za Evropu: onu koja daje prioritet vezama SAD i Rusije i teži da podeli i osvoji kontinent, piše "Forin polisi".

Krajnje je vreme, navodi se u tekstu, da Evropa shvati da je, kada je u pitanju sukob u Ukrajini i bezbednost kontinenta, u najboljem slučaju sama. U najgorem slučaju, sada se suočava sa dva protivnika: Rusijom na istoku i Trampovim Sjedinjenim Državama na zapadu.

Svaki put kada bi Tramp ili članovi njegove administracije napali Evropu, Evropljani bi primili udarac sa usiljenim osmehom i savili se da bi laskali Beloj kući. Toliko puta su okrenuli drugi obraz da se čovek pita da li im je uopšte išta preostalo.

Ipak, Evropa je izgubila opkladu na beskrajni Dan mrmota. Kada je reč o Evropi, Ukrajini i Rusiji, Trampova administracija je bila izuzetno koherentna. Tramp želi da se sukob u Ukrajini završi, uglavnom zato što ga vidi kao prepreku normalizaciji odnosa SAD i Rusije.

Liberalni svetski poredak je nestao; na njegovo mesto dolazi opstanak najsposobnijih. Umesto staromodnog takmičenja supersila, Tramp je spreman da teži imperijalnom dosluhu i sa Rusijom i sa Kinom. Ostatak sveta, uključujući Evropu, je na kolonijalnom meniju, navodi "Forin polisi".

Laskanje Trampu nazivajući ga "taticom", obasipanje poklonima i pozivanje na kraljevske večere neće spasiti ni Ukrajinu ni transatlantske odnose. Niti će frenetična evropska diplomatija, kolektivna putovanja u Vašington ili alternativni mirovni planovi uspeti.

Šta bi Evropljani trebalo da rade umesto toga?

"Forin polisi" veruje da Evropljani imaju poluge da spreče kapitulaciju Ukrajine. Nedostaju im "samo" dve osobine za uspeh.

Prva je sposobnost Evrope da se fokusira na svoju stratešku svrhu. Evropski lideri i institucije imaju apstraktno razumevanje dugoročne strategije, ali u praksi su često zarobljeni u kratkoročnim, partikularnim interesima.

Druga je hrabrost. Evropski lideri bi trebalo da skupe hrabrost da odu u Vašington, učtivo zahvale Trampu na njegovim mirovnim naporima i ubede ga da je svet prepun drugih sukoba kojima je potrebna njegova pažnja.