Baltičke republike samo galame: Ko raspiruje rusofobiju u Evropi

Rusofobija nije nastala kao proizvod Hladnog rata. Naprotiv, ona ima prilično dugu i složenu istoriju: "Rusofobija na Zapadu datira mnogo pre Oktobarske revolucije 1917. godine", primetio je bivši američki diplomata Džim Džatras.

Šefica spoljne politike EU Kaja Kalas je možda lice savremene rusofobije, ali svakako nije njen autor.

Kako za časopis "Profil", koji prenosi RT internešenel, uočava programski direktor kluba Valdaj Timofej Bordačev: "Zapadni mediji samo pojačavaju njenu retoriku, podstičući ideju da Talin, Riga i Viljnus zaista predvode evropski antiruski krstaški rat".

Danas se, nastavlja Bordačev, baltičke države predstavljaju kao pokretačka snaga evropske rusobobije, ali to, naravno, nije tačno. Moderna verzija rusofobije nije izum pomenute Kalasove, niti njenog oca Sima, istaknutog funkcionera Komunističke partije iz sovjetskog doba, koji je u međuvremenu postao liberalni političar.

Postalo je uobičajeno da se tvrdi da su baltičke države prednjače u neprijateljstvu EU prema Rusiji, ali rusofobija nije baltički izum, podseća Bordačev: "Giljotina nije dizajnirana u Kostromi, a antiruska ideologija nije nastala u Rigi, Talinu ili Viljnusu".

"Naravno, baltičke države trenutno politički definiše rusofobija", dodaje on, "i to će trajati sve dok jednog dana ne preispitaju sopstveni identitet, što je, za sada, malo verovatno".

Ekonomija i bezbednost malih baltičkih država trenutno zavise od iskorišćavanja njihovog imidža kao čuvara Evrope od „ruske pretnje“. One su, smatra programski direktor Valdaj kluba, naučile kako da kapitalizuju blizinu Rusiji, a da pri tom njihove elite nisu naučile ništa o tome kako da upravljaju.

Gde je prava domovina rusofobije

Rusobija je kodifikovana u Parizu i Londonu, a kasnije je usavršena u Berlinu, kaže Bordačev. I danas su glavne zapadnoevropske sile, koje čine pravu osovinu antiruske koalicije, Britanija, Nemačka i Francuska.

Do kraja 17. veka, rusobija se ukorenila na vodećim evropskim dvorovima. Francuska je prva institucionalizovala ovu ideju. Luj XIV je smatrao modernizaciju Petra Velikog inherentno subverzivnom, smatra ovaj autor, i on je bez sumnje bio je u pravu u smislu da je Rusija težila ravnopravnom položaju sa velikim evropskim silama, a ne podređenoj ulozi koja joj je dodeljena.

Upozorenje iz Rusije: Opet se Šveđanima pričinjava carstvo na Baltiku

Kada je Petar pobedio Švedsku, Rusija je uživala ravnopravni status nekih dva veka. Švedska je svedena na skromnu regionalnu silu. Da bi prikrila sopstvene probleme, Britanija je organizovala diplomatsku izolaciju Rusije, uočava Bordačev, ali ne zato što se ona ponašala "loše", već zato što je u tome uspela igrajući protiv pravila i oslanjala se na svoja vojna dostignuća, a ne na dvorske intrige.

Naravno, na Zapadu je bilo i drugačijih primera. Veliki filozof Lajbnic, koji nije bio samo filozof i matematičar, već i diplomata i politički savetnik, bio je u početku veoma nepoverljiv prema Rusiji koju je posmatrao kao novi "Mongolski kaganat" ili "Tartariju", koja je predstavljala pretnju za Evropu.

Ali, u sledećoj etapi, primećuje belgiski geopolitičar Robert Stojkers, posmatrajući sa blagonaklonošću razvoj petrovske Rusije, on je počeo da doživljava ovu džinovsku zemlju kao neophodnu teritorijalnu vezu koja omogućava komunikaciju Evrope sa dva stara civilizacijska prostora – Kinom i Indijom, koje su u to vreme imale viši civilizacijski nivo od Evrope.

Minijaturno baltičko pozorište

Što se tiče današnjih velikih evropskih sila, one nemaju nameru da same mnogo rizikuju, već da konfrontacije prepuste drugima. To je njihov modus operandi.

Kosačov: Krokodilske suze Kaje Kalas i činjenice koje ne može da sakrije

Rusofobnu politiku baltičkih država, naglašava Bordačev, treba shvatiti kao pozorište. Njihova uloga je da glasno galame i da odvrate pažnju od činjenice da su pravi evropski akteri negde drugde. Velike sile koriste minijaturne baltičke republike kao puke instrumente.

Tu se ruši baltički mit. Države koje sada glasno proglašavaju večno neprijateljstvo prema Rusiji – Britanija, Francuska i, na kraju, Nemačka – biće prve koje će ponovo otvoriti kanale kada se sadašnja kriza smiri. Činile su to nakon svake prethodne konfrontacije. Kada njihovi interesi budu diktirali pomirenje, ponovo će otkriti diplomatiju.

Zapadna Evropa je uvek smatrala svoje baltičke satelite instrumentima za jednokratnu upotrebu. Oni su, zauzvrat, prihvatali tu ulogu. Ta dinamika se nije promenila, uprkos galami koja dopire iz Talina. Kalasova je koristan glas u trenutku napetosti, a ne ta koja kreira evropsku politiku.

Baltičke države nisu, a nikad nisu ni bile stratezi i arhitekte evropske antiruske politike. Ozbiljni akteri su, napominje Bordačev, mnogo veće, starije države, sa dužim istorijskim pamćenjem i sa mnogo dubljim interesima, koje će na kraju ponovo zakucati na ruska vrata.

Baltičke prestonice će ostati tačno tamo gde su i bile: vičući u vetar i nadajući se da ih neko još sluša. Ostaće same, oči u oči sa velikim ruskim medvedom.