Pre jednu deceniju, nobelovac, ekonomista i bivši savetnik američkog predsednika Bila Klintona Džozef Stiglic je konstatovao: "Neoliberalizam je umro, i u razvijenim zemljama kao i u zemljama u razvoju."
Šta je zapravo (bio) neoliberalizam?
Isto što i liberalizam, samo malo osvežen i doteran, liberalizam u novom ruhu. Stiglic, koji je 2001. godine dobio Nobelovu nagradu "za analizu tržišta sa asimetričnim informacijama", postao je jedan od velikih kritičara neoliberalizma, izjavljujući da "neoliberalna euforija", koja je zahvatila svet 80-ih godina prošlog veka, više nigde ne postoji.
Neoliberalizam počiva na jednostavnoj ideji da sve treba prepustiti "tržištu" i da država u ekonomiji ne treba da igra nikakvu ulogu. Time je na Zapadu otvoren put uticaju velikih megakorporacija.
Od kraja 80-ih godina prošlog veka, neoliberalizam je propagirao ideju slobodne trgovine, otvorenog tržišta, privatizacije, deregulacije i smanjenja državnih rashoda kao najboljeg načina za "stimulaciju privrednog rasta".
On je najpre počeo da dominira u sistemu najveće ekonomije sveta – SAD, i međunarodnih organizacija, poput MMF-a i Svetske banke. Svi su oni počeli da zagovaraju isto: odustajanje od bilo kakve regulacije, smanjivanje ili napuštanje programa socijalne i zdravstvene zaštite, itd.
Sveti Gral svetske ekonomije
Pronađen je Sveti gral svetske ekonomije. Ove ideje su uskoro počele da se nameću i ostatku sveta.
Politika predsednika Ronalda Regana i Bila Klintona u SAD, kao i britanske premijerke Margaret Tačer u Britaniji, počela je da se smatra "zlatnim standardom neoliberalizma". Era dominacije neoliberalnih ideja nastavila se u Britaniji sa ekonomskom politikom Džordža Osborna i Dejvida Kamerona.
Zlatne zapovesti neoliberalizma izložene su u Vašingtonskom konsenzusu iz 1989. godine, koji je označio sistem obaveznih pravila: deset "predloga" koje su se morali prihvatiti. Čarobnih zapovesti neoliberalizma, slučajno ili ne, bilo je deset, koliko i Božjih zapovesti.
To je ubrzo postala osnova zapadnog unipolarnog sistema i sam temelj globalizma.
Ove zapovesti je sledećih 20 godina veoma rigidno sprovodila anglosfera i druge zapadne zemlje, a onda je, sa finansijskom i ekonomskom krizom iz 2008, nastupilo sveopšte razočarenje. Došlo je do rastućeg raskola između bogatih i siromašnih i postao je očigledan nizak, zapravo katastrofalan ekonomski rast i naglo zaostajanje zemalja u razvoju.
O stvarnim efektima neoliberalne distopije dovoljno govore sledeći podaci. Preko 90 odsto svetskog kapitala u vlasništvu je manje od jednog procenta populacije. Od sedam milijardi žitelja planete, broj onih koji dnevno žive sa manje od dva dolara popeo se na 2,7 milijardi, sa tendencijom daljeg porasta siromaštva. Jedna milijarda ljudi planete svako veče ide gladna na spavanje. Broj nezaposlenih se neprekidno uvećava, dok bogatstvo i luksuz manjine rastu geometrijskom progresijom.
Tačku na neoliberalni koncept stavio je britanski premijer Gordon Braun 2009. godine, kada je izjavio da je sa starim Vašingtonskim konsenzusom završeno. Pandemija kovida iz 2020. je dokrajčila ostatke neoliberalizma.
Inače, Stiglic je upozorio na licemerje tri svetska privredna subjekta – MMF, STO (Svetske trgovinske organizacije) i Svetske banke – i istakao porazne primere globalizacije u postkomunističkim zemljama, pre svega u Rusiji. Ovaj ekonomista je naveo pozitivne primere Kine i Poljske, koje nisu bespogovorno sledile neoliberalne recepte.
U stvari, prema skoro opštoj oceni, bio je to pokušaj da zapadne zemlje nametnu novi oblik (neo)kolonijalizma. Počev od 2004. godine, Pekinški konsenzus počinje da se pominje kao protivteža Vašingtonskom.
Neokolonijalno oružje za razaranje sveta
Kako je nedavno primetio belgijski geopolitičar Robert Stojkers, neoliberalizam je bio zamišljen kao oružje za razaranje Evrope i "ostatka sveta", koje je proizašlo iz učenja Frankfurtske škole.
To je, s jedne strane, dodaje ovaj geopolitičar, bio sramni tačeristički neoliberalizam, s druge reganomika. Na samom kraju 70-ih, neoliberalizam je slavljen kao nova liberalna ideologija, koja je trebalo da završi sa političkom praksom usredsređenom na državu.
Zapravo, ni demohrišćani a ni socijalisti nisu mogli da se ispravno odrede prema tome i da podsete svoje pristalice na doktrinu crkve, ni na socijalističku tradiciju intervencionizma u privredi, koje su istinski neprijateljske prema takvom neobuzdanom neoliberalizmu, ističe Stojkers.
Ekonomija je postala mnogo važnija od politike. U tom trenutku, ušli smo u takozvanu postistoriju, za koju još nije postojala nikakva oznaka ni orijentir, dodaje Stojkers: "Još gore, korumpirani partitokratski sistem, u kome su i demohrišćani i socijalisti pokazali bolno nesnalaženje i zbunjenost, sprečio je bilo kakvu racionalnu reakciju, dok su se oni pretvarali da predstavljaju demokratski proces, koji su na taj način sami blokirali."
U krajnjem: Evropa je sada u slepoj ulici i izgleda da ne može da pobegne od šezdesetosmaškog liberalizma, kao ni od neoliberalizma, smatra Stojkers, jer snage koje im se suprotstavljaju ne mogu da osvoje vlast.
Neoliberalizam je samo zakonito dete prvobitnog, klasičnog liberalizma. Kako je još 20-ih godina pisao nemački politički teoretičar Miler Van den Bruk: narod koji usvoji i asimiluje liberalizam umreće za nekoliko decenija, jer će izgubiti svoju organsku snagu. Liberalizam je pre bolest, kaže Stojkers, nego mentalitet (stanje uma).
Treba uzeti u obzir da su liberali na vlasti u Evropi skoro 70 godina i da su bukvalno okupirali sve institucije, imenujući svoje poslušnike na gotovo svim nivoima vlasti, koje ne mogu preko noći zameniti novim i zaista efikasnim ljudima.
Neoliberalizam je i umro i još uvek je, paradoksalno, na neki način živ. Tamo gde je i dalje živ, on se održava u životu na veštački način, na aparatima. Ili su to pokreti galvanizovane žabe, koja se na dodir metala, trza kao da je još živa.