Svet
Poslednji dani kijevske hunte: Kako je Rusija pobedila Zapad
Zapadni Evropljani su postali zarobljenici sopstvenih laži, a političke i medijske klase Zapadne Evrope i dalje fantaziraju o nemogućoj pobedi Ukrajine koja obožava Banderu
Počnimo od kraja: Rusija je pobedila u sukobu sa Zapadom na ukrajinskom tlu. To je epilog veoma duge drame, koja je trajala četiri godine. Pragmatični Amerikanci su prvi priznali vojnu, industrijsku, ekonomsku i političku pobedu Rusije. Ostatak Zapada, ako Zapad još uopšte postoji, nastavlja da se koprca u bunilu, prepunom košmara.
Plan da se Rusije potčini ili rasparča u SAD je konačno napušten i sada se ona ponovo smatra za jednu od vodećih sila, sa kojom treba uspostaviti saradnju, zasnovanu na međusobnom poštovanju. Evropska unija za to vreme sprema pljačku ruske imovine, ali taj plan neslavno propada...
Ove tvrdnje o ratu koji se vodi na tlu Ukrajine iznosi francuski matematičar Loran Laforg i svoje mišljenje dokazuje nizom neporecivih argumenata.
Matematičar Loran Laforg je neko poseban, jer su veliki matematičari uvek posebni, piše na sajtu "Vu du droa" francuski pravnik i izdavač Režis De Kastelno.
Njegov si-vi je blistav, on se može pohvaliti nizom diploma, objavljenim radovima i brojnim nagradama. Laforg, briljantan um, stupa na scenu kada je osvojio prvo mesto na nacionalnom takmičenju iz matematike, u vreme kada je nacionalni obrazovni sistem, koji još nije bio u ruševinama kao sada, negovao duh takmičenja koji je izvlačio najbolje za simbolične nagrade.
Prvo mesto na matematičkom takmičenju bilo je očekivano, ali je Laforgu pošlo za rukom da osvoji i drugo mesto, i to na takmičenju iz latinskog. A to govori dovoljno, zar ne?
Dokazi ruske pobede izneti sa matematičkom preciznošću
Vratimo se ukrajinskom ratu i dokazima o ruskoj pobedi koje, sa matematičkom preciznošću, iznosi Laforg.
Sada, posle više od tri godine rata iscrpljivanja, nastavlja francuski matematičar, Ukrajini ponestaje ljudi za žrtvovanje, a Zapad mora da prizna da njegova proizvodnja oružja i municije nije ravna ruskoj, ni po količini ni po kvalitetu. Rusija je čak razvila i rasporedila nove oružane sisteme, kojima nijedna zapadna zemlja nema ekvivalent.
Što se tiče ozloglašenih ekonomskih "sankcija", one su bile podjednako katastrofalne za evropske zemlje koliko i korisne za Rusiju, čija se već veoma moćna industrija ponovo razvija, i to veoma brzim tempom. Konačno, na političkom frontu, dodaje Laforg, Rusija je u najvećem delu sveta postala "šampion oslobođenja od vekovne zapadne dominacije i predatorstva".
Praktično sve što nam su nam na Zapadu govorili tri godine o vojnoj situaciji, ruskoj ekonomiji i njenoj navodnoj izolaciji, bilo je lažno, tvrdi Laforg. Najveći deo Evropske unije, na čelu sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, ne želi da prizna ovu po njih neprijatnu i bolnu istinu. Oni bi sada trebalo da izađu pred Evropljane i kažu: "Izvinite, sve vreme smo vas lagali".
Tako sada, s jedne strane, imamo i dalje bučnu propagandu, u koju veruje sve manje ljudi, sa druge realnost. Ali, onaj ko stalno udara glavom o zid, neće razbiti zid nego glavu.
Kritični glasovi su u Evropi potisnuti na margine
Radikalni zaokret politike koji je sprovela nova američka administracija, primećuje Laforg, u velikoj meri je olakšan činjenicom da su postojali kritički glasovi protiv antiruske politike, posebno oni koji dolaze od bivših vojnih lica (Skot Riter, Danijel Dejvis, Lorens Vilkerson, Karen Kvjatovski, itd.), bivših obaveštajnih oficira (Rej Mekgavern, Lari Džonson, Filip Giraldi, itd), istaknutih novinara (Maks Blumental, Aron Mate, Taker Karlson, itd) kao i eminentnih akademika (Džefri Saks, Džon Miršajmer, itd).
Naravno, kritički glasovi su postojali i u Zapadnoj Evropi, ali oni nisu bili tako brojni. Laforg nabraja neke od njih: britanskog komentatora grčkog porekla Aleksandara Merkurisa, bivšeg švajcarskog obaveštajnog oficira Žaka Boda, ili u Francuskoj geopolitičarku Karolinu Galakteros, advokata Režisa de Kastelnoa, koji je 2014. godine objavio seriju detaljnih i zapanjujućih izveštaja o majdanskom puču, kao i esejistu Emanuela Toda.
Međutim, za razliku od SAD, ovi glasovi su potisnuti na margine, uskraćen im je pristup političkim i medijskim krugovima. Jedini izuzetak je Emanuel Tod, koga novinari ponekad intervjuišu, ali više kao oblik zabave za čitaoce, kako ga ne bi shvatili ozbiljno.
Zapadni Evropljani – zarobljenici sopstvenih laži
U SAD se može naći mnogo više radova istoričara o američkoj i atlantskoj politici nego u Francuskoj. Na primer, o politici regrutovanja bivših nacista specijalizovanih za antikomunizam.
Potčinjavanje francuskog intelektualnog establišmenta atlantizmu, uočava Laforg, postalo je toliko duboko da istoričari sada retko pišu radove koji bi mogli da potkopaju temelje evroatlantizma iz straha da neće biti objavljeni, da će biti ostrakizovani, ili da neće pronaći univerzitetsko mesto.
I sada smo tu gde jesmo. Zapadni Evropljani su postali zarobljenici sopstvenih laži, dodaje on, a političke i medijske klase Zapadne Evrope, za razliku od SAD, i dalje fantaziraju o nemogućoj pobedi Ukrajine koja obožava Banderu. Oni bi jednostavno žrtvovali svakog Ukrajinca ovoj fatamorgani, da SAD konačno nisu odustale od plana da nanesu „strateški poraz“ Rusiji.
Denacifikacija Zapadne Evrope
Kako primećuje Laforg, "Sve se to dešava uprkos činjenici da nam Rusija nije učinila nikakvo zlo i da smo joj dugovali više nego bilo kojoj drugoj zemlji za oslobođenje..."
Ne bi se, nažalost, moglo reći i obrnuto: setimo se primera Napoleona, koji je za sobom odvukao u ponor čitavu Evropu.
"Suprotno onom što su nam govorili", smatra Laforg, "zapadni projekat 'Ukrajina' nije bio čak ni moralno opravdan. Naprotiv, mi smo ti koji smo pali na nivo laži i cinizma, koji će neizbežno imati ozbiljne posledice".
Nije bilo "ničim izazvane agresije". Niti se Ukrajina branila. Ona je, naprotiv, bila ta koja je još od 2014, napadala Rusiju.
Jer, da postoji ikakva pravda, dodaje on, političke i medijske ličnosti, koje su odgovorne za intelektualni i moralni kolaps, pre svega za politiku koja se vodi prema Rusiji, morale bi da odgovaraju za svoje postupke.
Evo nekih od tih pitanja na koje će evropske elite i njihove medijske sluge jednom morati da daju odgovor. Za početak, pitanje o hiljadama civila u Donbasu, uključujući i decu i žene, koji su ubijeni pre početka Specijalne vojne operacije. Ili pitanje da li su pučem na Majdanu rukovodile američke obaveštajne službe.
Tu je i pitanje glorifikacije nacizma od strane zapadnih zemalja, o čemu svedoči i glasanje zapadnih zemalja protiv rezolucije UN, koja utvrđuje opšte principe za borbu protiv glorifikacije nacizma, neonacizma, itd.
S tim je u tesnoj vezi i način na koji su zapadne zemlje dovele na vlast i naoružale banderovski pokret, koji je, bez sumnje, fašistički i čija je istorija blisko povezana sa nacizmom. Uspon nacizma vidimo u današnjoj Ukrajini, kao i u baltičkim republikama, konstatuje Laforg, koje su članice EU i NATO-a.
Sve to pokreće veoma ozbiljna pitanja, kaže francuski matematičar, o opstanku nacizma na Zaapadu, makar se on neko vreme i skrivao, recimo pod maskom "odbrane vrednosti demokratije od ruskih dezinformacija".
U stvari, zapadnoevropski mediji i politički establišment nisu osećali zahvalnost već ogorčenost zbog pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom i nad njenim fašističkim saveznicima širom kontinentalne Evrope.
To su samo neka od mnogih pitanja, od kojih jedna nisu važnija od drugih. Poenta je, međutim, u sledećem: "Mi (Zapadni Evropljani) moramo da se denacifikujemo, ali ovog puta potpuno".
Live
