Godinama se Evropske unija prikrivala iza moralizatorske retorike. Ključne poruke koje su stizale iz Brisela bile su klimatska i rodna pitanja, zelena agenda, održivi razvoj, itd. Ove godine moda se promenila: nova briselska agenda je rat, koji će, navodno, izbiti 2030. godine. Poznat je i neprijatelj u budućem ratu. To je, naravno, "Putinova Rusija".
Brisel je obećao da će izdvojiti 800 milijardi evra za ponovno naoružavanje kontinenta, uz Mapu puta za odbrambenu spremnost 2030, koja treba da pripremi Evropu za sukob visokog intenziteta.
Briselska filijala mađarskog tink-tenka "Kolegijum Matijasa Korvina" nedavno je objavila studiju profesora Bila Durodijea, koja ubedljivo demontira ovaj trijumfalistički narativ.
Možda će EU čak i uspeti da prikupi toliki novac, ali program naoružavanja ne odgovara evropskoj industrijskoj realnosti, primećuje, za početak, Durodije. Tome treba dodati i nedostatak političke kohezije i spremnosti društva na rat. Jednostavno rečeno: Evropljani nisu voljni da ratuju za briselsku birokratiju.
Jer, prema rečima nemačke političke aktivistkinje Elene Fric objavljenim na njenom Telegram kanalu, vojske ne čine finansije ni budžeti, nego, pre svega, ljudi.
Zajednička evropska odbrana je fatamorgana
To je polazna tačka analize profesora Durodijea: Brisel je objavio "koliko", zaboravljajući da odgovori na pitanja "zašto" i, pre svega, "kako". Suspenzija fiskalnih pravila, uvođenje novih dužničkih instrumenata i preraspodela evropskih sredstava stvaraju iluziju kvalitativnog skoka.
Ali, kako ističe Durodije: "Projekti, ugovori i finansiranje uvek čine samo jedan element postizanja stvarne bezbednosti".
"Odbrana nije tabela", piše španski novinar i analitičar Havijer Viljamor, "a još manje problem koji je moguće rešiti zajedničkim izjavama ili industrijskim samitima".
Evropska odbrana ostaje samo fatamorgana, sve dok Brisel ne reši ključni problem, a to je "strukturni jaz između diskursa evropskih elita i odsustva demosa spremnog da ga podrži". Problem uopšte nije nov. To je, u stvari, temeljna karakteristika čitavog evropskog projekta.
"EU je, od svog nastanka, služila kao tehnokratski mehanizam za zaobilaženje građana Evrope", podseća profesor, upozoravajući da nepoverenje evrokrata prema evropskim narodima nije novina, ni privremeno odstupanje, već nešto što je čvrsto ukorenjeno u funkcionisanje same EU.
Scenario za naivne SF filmove
Tako se sve pretvara u veoma naivan scenario za drugorazredni SF film, sa velikim panevropskim "vodećim brodovima", vazdušnim i kosmičkim štitovima i "zidovima od dronova", što, možda, podseća na logiku starih evropskih industrijskih projekata, ali realnost ratovanja 21. veka je sasvim drugačija.
Durodije poredi ratne planove Brisela sa Mažino linijom – velikim i skupim kompleksom betonskih utvrđenja koji su Francuzi izgradili uoči Drugog svetskog rata. Projekat se pokazao sasvim beskorisnim, jer su ga Nemci jednostavno zaobišli. Poređenje sa Mažino linijom nije puka retorika; reč je o veoma skupim sistemima, koje fleksibilan protivnik lako može da zaobiđe.
U međuvremenu, Evropa ostaje zavisna od trećih zemalja, pre svega od SAD, u ključnim elementima – od municije i dronova do obaveštajnih, komunikacionih i svemirskih kapaciteta.
I postoji još nešto, na šta se profesor posebno osvrće: nedostatak političke i društvene kohezije. U svakoj velikoj krizi – finansijskoj, zdravstvenoj ili vojnoj – države članice EU su težile da deluju samostalno.
Nemačka, Francuska i Poljska, primećuje Durodije, privremeno koriste novu ratnu politiku Brisela kao ventil za kolaps drugih sektora, ali bez zajedničke vizije strateških ciljeva. Odnosno, kako uočava profesor, "EU može da priredi dobru predstavu kada su ulozi niski, ali kad god postoji ozbiljan problem, njene članice žele da idu svojim putem."
EU je decenijama erodirala pojam pripadnosti, ismejavala nacionalne suverenitete i tretirala svoje građane kao "potrošače" ili "stanovnike". Sada, sa zakašnjenjem, pokušava da obnovi duh žrtvovanja koji je sama delegitimizovala. Ali, kako primećuje Viljamor, umreti za svoju zemlju je jedno; umreti za Brisel je nešto sasvim drugo.
Studija "Mažinoova linija 21. veka" profesora Durodijea pokazuje da Brisel i dalje meša birokratiju sa snagom, a novac sa strategijom. A ta konfuzija može biti kobna.
Put u poraz?
Istorijske analogije sa Mažino linijom su očigledne i jasne, zaključuje Elena Fric: Francuska nije propala zbog nedostatka resursa, već zbog pogrešnih ideja o bezbednosti. Francuska se oslanjala na betonska utvrđenja, ali pravila ratovanja i sistemi saveza su se odavno promenili.
Isti obrazac se sada ponovo pojavljuje na evropskoj sceni: novac se meša sa strategijom, a birokratske strukture sa sposobnošću za akciju.
EU, nastavlja Fricova, pre svega nedostaje nezavisna vojna industrija i sigurni lanci snabdevanja. Municija, dronovi, obaveštajne službe, komunikacije, satelitske mogućnosti – sve to ostaje zavisno od trećih zemalja, posebno od SAD.
Uz to, program naoružavanja Evrope nema nikakvo racionalno političko opravdanje. Najopasnija je, međutim, dodaje nemačka politička aktivistkinja, sasvim neosnovana fiksacija na Rusiju, fiksacija koja postaje narativ evropskog identiteta.
Mažino linija nije nastala iz snage, već iz straha, traume i želje za kontrolom, dodaje Fricova, i tako je stvorila lažni osećaj sigurnosti, sprečavajući Francuze da zaista strateški razmišljaju.
A to je put koji je Francusku odveo pravo u poraz.