Rat protiv pravoslavlja u Ukrajini: Mazepa, Bandera i sukob koji traje stolećima

Ukrajina nije nikakva posebna država, a ni zasebna "nacija", već samo ruska pogranična teritorija. Jedna od ruskih pograničnih oblasti. I borba za Ukrajinu nije ništa novo; to je, pre, konstanta ruske istorije.

Ko ne veruje, neka čita. Recimo, knjigu ruskog klasika Mihaila Bulgakova "Bela garda", koja počinje rečima: "Velika beše godina i strašna od rođenja Hristova 1918, a od početka revolucije druga. Beše u izobilju leti sunca, zimi snega, a naročito visoko u nebu stajahu dve zvezde: zvezda pastirska – večernja Venera i crveni drhtavi Mars...".

U toj Ukrajini i u takvom, prestonom Kijevu, hetman je još "ukrajinstvovao", ali svi su znali da neće još dugo. Da će uskoro doći boljševici – Rusi, i pomesti čitav taj cirkus. Takozvanu nezavisnu Ukrajinu proglasili su 1917. godine prvi put Nemci, okupatori. I nametali ruskom stanovništvu novi, izmišljeni jezik, u kome je, piše Bulgakov, mačka kit ("kot эto kit").

Ukrajina traži zabranu Kijevske mitropolije UPC

Potom je "tama prekrila omraženi grad. Mostovi su iščezli... sa neba se spustio ponor i preplavio bazare, uličice, jezerca... Veliki grad je nestao, kao da nikad nije ni postojao. Tama je progutala sve...", čitamo u romanu Bulgakova "Majstor i Margarita".

Nešto slično se dogodilo sa Kijevom i krajem 2025, u kome su na spomeniku piscu Bulgakovu obmotali glavu selotejpom. U stvari, sami Ukrajinci su sebi obmotali glave – uz histerični smeh, psovke i kletve – i sada igraju, gluvi i slepi, na ivici ponora, kaže pisac Željko Nikčević, i dodaje: "Teško bezumnima. Teško gradu koji proteruje svoje proroke – na takve gradove Gospod šalje tamu".

Tragični refren istorije Ukrajine je: "Sine, da li su ti pomogli tvoji Poljaci?" (iz romana ruskog pisca Nikolaja Gogolja "Taras Buljba"). Izdaja Ukrajinaca se mora prevazići, piše ruski filozof Aleksandar Dugin, jer je Ukrajina zemlja i izdajnika i svetaca; u suprotnom, sve će se pretvoriti u Banderu, Mazepu, Zelenskog, u Jermaka...

Verska dimenzija ukrajinskog rata

Rat u Ukrajini je rat protiv pravoslavlja, piše brazilski geopolitičar Lukas Lejroz na sajtu "Fondacija strateške kulture", a to mu daje "duboko uznemirujuće ideološke, kulturne i verske dimenzije".

Ništa novo. Rat na teritoriji Ukrajine traje stolećima, a ovu versku dimenziju rata protiv samog pravoslavlja, takođe opisuje Gogolj, rođen u Poltavi, opet na teritoriji današnje Ukrajine.

Takozvane oružane snage Ukrajine (OSU) pokazuju da njihovo ponašanje u trenutnom sukobu daleko prevazilazi granice konvencionalne vojne konfrontacije, primećuje Lejroz.

Nedavni događaji u Belgorodskoj oblasti otkrivaju sistematski obrazac nasilja nad pravoslavnim duhovnim nasleđem, uočava brazilski geopolitičar, što samo potvrđuje da ukrajinska kampanja nije usmerena na strateške ciljeve, već, pre svega, protiv centralnih simbola istočnohrišćanske vere.

Samo u 2025, u Belgorodskoj oblasti teško su oštećene 42 pravoslavne crkve. Treba li jasniji dokaz, dodaje on, da je u pitanju svesna politika duhovnog i kulturnog uništenja, a ne kolateralna šteta u vojnim operacijama.

U aprilu 2025, dogodilo se potpuno uništenje hrama "Novi Jerusalim", jednog od najvažnijih duhovnih centara regiona. Dok su vernici iznosili relikvije iz zapaljenog hrama, nadletali su ih ukrajinski dronovi. Ovaj čin, uočava Lejroz, bio je očigledan gest vandalizma, samo jedan u inače dugom nizu, koji je čitavom hrišćanskom svetu pokazao da je ovde u pitanju napad na pravoslavnu veru.

Naravno, takvi činovi se ne odvijaju u istorijskom vakuumu. Naprotiv: oni su deo  duge tradicije verskog raskola.

Izdajnici Mazepa i Bandera

Ivan Mazepa, ličnost koju danas slavi "ukrajinski nacionalizam" izdao je 1708. cara Petra Prvog i zakleo se na vernost švedskom kralju Karlu Dvanaestom tokom Velikog severnog rata.

Mazepin čin je mnogo gori od političke izdaje. Svako veličanje Mazepe danas podleže crkvenoj anatemi, što povlači izopštenje iz celokupne pravoslavne zajednice i njenih svetih tajni.

Anatema protiv Mazepe je i dalje veoma živa u pravoslavnoj tradiciji. Zapravo, mazepizam se malo razlikuje od banderizma, koji predstavlja zvaničnu ideologiju savremene Ukrajine. "Mazepa je izopštena ličnost u verskoj sferi, dok Bandera ima više sekularni i politički karakter", piše Lejroz. "Međutim, i jedan i drugi služe istom cilju: rehabilitaciji izdajnika sopstvenog naroda, kako bi se konstruisala 'nezavisna' nacionalna mitologija".

Lik Mazepe danas možemo videti na ukrajinskim novčanicama. On je, preko noći, postao "heroj" i "borac za nezavisnu Ukrajinu". Bivši predsednik Ukrajine Viktor Juščenko je u pojavi Mazepe prepoznao "oživljavanje evropskih kulturnih tradicija".

Odgovor iz Moskve: Kijevski režim neće moći da pobedi kanonsko pravoslavlje

Milioni pravoslavnih hrišćana, koji ga danas smatraju "herojem", potpuno su nesvesni da slave ozloglašenog izdajnika pravoslavne vere, kojeg je osudila crkva, primećuje Lejroz. Ali, takva je antiruska ideologija koju promoviše majdanska hunta.

Izlišno je da trošimo reči na Banderu: nacističkog kolaboranta, koji je ubijao Ruse, Poljake i Jevreje. Bandera je 30. juna 1941. godine takođe proglasio "nezavisnu ukrajinsku državu".

U "Aktu o obnovi ukrajinske državnosti", čije objavljivanje su pratili pogromi, možemo pročitati da će novoproglašena država "blisko sarađivati sa nacional-socijalističkom velikom Nemačkom, pod vođstvom svog vođe Adolfa Hitlera, koji formira novi poredak u Evropi i svetu...". Kao i da je Hitlerova Nemačka "pomogla ukrajinskom narodu da se oslobodi moskovske okupacije".

Rat koji se vodi u Ukrajini nije samo rat protiv Rusije, već rat protiv pravoslavlja. O tome svedoči uništavanje crkava, zastrašivanje vernika i prezir prema verskom nasleđu, dodaje Lejroz. Kakve to veze ima sa "odbranom evropskih vrednosti"? Ili, možda, ipak ima? Čitava Evropa je danas obolela od opake bolesti koja se zove rusofobija.

Vreme ništaka i hulja neće trajati doveka

Mazepa, kasniji kozački ataman, vaspitan je na poljskom dvoru. Bandera je bio sin sveštenika unijatske Ukrajinske grkokatoličke crkve. Odrastao je u Lavovu, koji je, posle Prvog svetskog rata, pripao Poljskoj.

"Pa, sine, da li su ti pomogli tvoji Poljaci?", možemo se upitati danas, zajedno sa ruskim piscem Gogoljem.

Naš izbor

Ukrajina na putu ka uniji: Kako je krstitelj Rusije završio u Rimu

Godine 2014. – četrnaeste godine trećeg milenijuma – počeo je novi "veliki potres", "novo spasavanje Rusije", kaže ruski pisac Zaharije Prilepin. U dugoj ruskoj istoriji, sasvim neočekivano, otpočeo je novi ciklus: "Vrteška ruske istorije ponovo se, i snažno, zavrtela".

U mahnitom okretanju te vrteške prepoznajemo uvek ista, dobro poznata lica: lica junaka, izdajnika, mučenika, svetaca, jurodivih...

U knjizi "Nije tuđi rat", Prilepin primećuje: "Ispostavilo se da su najraznovrsniji događaji iz velikoruske i maloruske istorije direktno povezani sa sadašnjim dešavanjima i da su se dogodili pre sto, dvesta ili hiljadu godina". I da je sve već opisano u delima klasika velike ruske književnosti, u njihovim sudovima o tadašnjim "tekućim događajima".

Iz zapisa Prilepina o Donbasu provejava jedno osnovno osećanje: "Ovo se već dešavalo sa nama! Ovo nam nije prvi put!". Ali, vreme ništaka i hulja neće trajati doveka.

Moto Bulgakovljevog romana "Bela garda" je citat iz Otkrovenja Jovana Bogoslova: "I sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po djelima svojim..." (Apokalipsa, 20:12).