Svet
Neuspeh obojene revolucije u Teheranu: Iranci protiv "Velikog Sotone"
Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN kaže da, čim spoljašnje učešće postane očigledno, kroz propagandu i političke izjave zapadnih zvaničnika i učešće dijaspore, protesti u očima Iranaca gube legitimitet i da se to može nazvati "iranskim paradoksom"
Predsednik SAD Donald Tramp je odustao od ideje da napadne Iran i izjavio da je "dobio uveravanja da je ubijanje demonstranata zaustavljeno i da se ne planiraju nikakva pogubljenja".
Obraćajući se novinarima u Beloj kući, američki predsednik je dodao:
"Rečeno nam je da se ubijanje u Iranu zaustavlja – zaustavljeno je – i da prestaje. I da nema planova za pogubljenja, to mi je rečeno na osnovu pouzdanih izvora."
Zanimljivo, zar ne?
Uprkos izveštajima da je ubijeno 3.428 Iranaca, Tramp nije dao nikakvu izjavu o novoj američkoj vojnoj intervenciji, jer predsednik "nije uveren da bi neka pojedinačna akcija dovela do odlučne promene", izvestio je "Gardijan".
Tramp je dovoljno star da se priseti talačke krize u Iranu, koja je trajala od 4. novembra 1979. do 20. januara 1981. godine. Grupa iranskih studenata tada je zauzela ambasadu SAD u Teheranu i uzela za taoce 52 američka službenika. Vlada SAD je 24. aprila 1980. pokušala da izvrši operaciju spasavanja, pod nazivom "Orlova kandža". Akciju je pokrenuo tadašnji predsednik SAD Džimi Karter, ali ona je neslavno propala.
Prema naknadnim saopštenjima, operacija je bila prekinuta zbog tehničkih problema, sudara helikoptera i žrtava, što je postala velika sramota za Karterovu administraciju. Nezvanično, svi helikopteri su oboreni u pustinjskom području Irana.
Bilo je to u vreme neposredno posle Islamske revolucije, kada je šah Reza Pahlavi pobegao u SAD. Predsednik Karter je skupo platio svoj debakl – porazom na sledećim izborima.
Američka pomoć koja ne stiže
Iran nije nikakva banana republika, već je, sa svojih 90 miliona stanovnika, geografska tvrđava, okružena visokim planinama i pustinjama.
U ovoj zemlju su krajem prošle godine izbili ekonomski motivisani protesti. Vlast je u početku na njih reagovala prilično uzdržano, čak i sa razumevanjem. I iranski predsednik Masud Pezeškijan i vrhovni verski vođa ajatolah Ali Hamnei priznali su pravo naroda na proteste i prihvatili većinu njihovih zahteva. Sve dok mirni protesti nisu postali nasilni i dok nisu prerasli u školski primer "obojene revolucije".
U zemlji su se aktivirale tajne ćelije CIA i Mosada. Protesti su se pretvorili u nešto drugo, takozvani "mirni demonstranti" su počeli da koriste eksploziv i automatsko naoružanje, što je dovelo do žrtava s obe strane, i među pobunjenicima i među snagama reda.
Do 3. ili 4. januara, piše Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN za RT internešel, nezadovoljnici su većinom prestali da protestuju i vratili se svom poslu.
"Ali, tada su se uključili radikalni elementi, za koje je socijalna agenda bila samo izgovor. Eskalacija protesta rezultirala je masovnim neredima, napadima na infrastrukturu i nasiljem".
Tramp je zapretio vojnom intervencijom i obećao američku "pomoć". Koja do sada nije stigla.
Reza Pahlavi – lider iranske dijaspore
Kako je vlast suzbila ovaj pokušaj "obojene revolucije"? S jedne strane, onako kako to čine sve države u svetu: represijom nad izgrednicima, s druge pozivom Irancima da izađu na ulice.
"U početku su snage bezbednosti delovale uzdržano. Tokom prvih dana protesta, službenici za sprovođenje zakona uzdržavali su se od upotrebe sile, patrolirali su ulicama nenaoružani i oslanjali se na minimalne mere za održavanje reda. U oštrom kontrastu, radikalizovane grupe su koristile eksplozivne naprave, hladno oružje i vatreno oružje, što je rezultiralo novim žrtvama i eskalacijom nasilja", svedoči Ibragimov.
U očima značajnog dela iranskog društva, demonstracije su izgubile auru "mirnih protesta". Na delu je obojena revolucija.
"Trenutnu fazu protesta karakteriše ne samo smanjen intenzitet", tvrdi ovaj autor, "već i gubitak legitimiteta u očima široke javnosti, a to značajno ograničava potencijal za dalju eskalaciju".
Važno je, međutim, još nešto: iranska dijaspora je kao svog pretendenta na vlast istakla Rezu Pahlavija, sina pokojnog, ozloglašenog šaha, uprkos njegovom marginalnom statusu u samom Iranu, kojeg, dodaje Ibragimov, "velika većina Iranaca ne vidi kao političkog lidera, posebno zbog njegove javne podrške izraelskim napadima na Iran 2025. godine".
Veliki američki Sotona
Ovo se može nazvati "iranskim paradoksom", primećuje Ibragimov: čim spoljašnje učešće postane očigledno, kroz propagandu i političke izjave zapadnih zvaničnika i učešće dijaspore, protesti u očima Iranaca gube legitimitet.
Iranci su, uostalom, imali prilike da gledaju šta se dešavalo nakon obojenih revolucija, na primer u Libiji, Jemenu, Siriji...
"Posebno je sirijski sukob", ističe ovaj autor, "poslužio kao očigledan primer šta se dešava kada se unutrašnja neslaganja sretnu sa spoljnom intervencijom: Sirija je, umesto da ostvari političke reforme, završila u stanju dugotrajnog rata, što je dovelo do kolapsa države i duboke društvene podele".
Oko 200.000 je 12. januara preplavilo ulice Teherana i Trg Enkelab (Trg Revolucije). Na desetine hiljada ljudi u drugim gradovima učestvovalo je u masovnim demonstracijama u znak podrške aktuelnom režimu i vrhovnom vođi Hamneiju. Ova okupljanja su bila otvorena i javna. Za razliku od njih, radikali su delovali noću, pod maskama, iz senke, u akcijama vandalizma i nasilja.
To je, u svesti Iranaca, znak "Velikog Sotone" – SAD, kako je nekad govorio vođa Islamske revolucije ajatolah Homeini:
"Amerika je Veliki Sotona... Zapad porađa životinju, ali ne bezazlenu životinju, već životinju-zver, ubicu čoveka i ljudoždera…".
A sa takvog Zapada, rekao je Homeini, "ne može doći ništa osim zločina i izdaje".
Nova osovina zla – SAD i Izrael
Za sada, smatra francuski advokat Režis de Kastelno na sajtu "Vu du droa", vrhunac krize je, izgleda, prošao, neka vrsta zatišja se spušta nad zemljom, i čini se da su, za sada, da su SAD odustale od vojne intervencije protiv Irana.
"Ova kriza je", nastavlja De Kastelno, "u šta nema nikakve sumnje, podstakla i organizovala nova osovina zla: neraskidivi savez između genocidne države parije – Izraela i američke vlade". Sa jasnim ciljem: "Svrgavanjem iranskog režima, uključujući direktnu vojnu agresiju, poput one koja je već preduzeta prošlog juna".
Naglasak je ovde na onom "za sada". Nema sumnje da će SAD i Izrael i dalje pokušavati da prouzrokuju haos u Iranu. To je još znak moralne katastrofe zapadnog sistema, naročito vidljivog tokom protekle četiri godine.
U toj katastrofi, primećuje francuski advokat, posebno se istakla "bizarna figura" na mestu francuskog ministra spoljnih poslova, koja se odaziva na ime Žan-Noel Baro. Ova figura, dodaje advokat, već poznata po iznošenju skandaloznih laži o ratu u Ukrajini, pozvala je iranskog ambasadora da ga "ukori i obavesti da 'zemlja ljudskih prava' (Francuska) nije bila srećna zbog događaja u Iranu".
Ta izjava, ponovljena i pred Narodnom skupštinom, kaže De Kastelno, data je u pravom "francuskim stilu samozadovoljstva, koje teško da iko na planeti više može da podnese".
Live
