Trampov savetnik: SAD i saveznici nisu spremni za rat protiv Rusije

Pre nego što je suočio Moskvu sa egzistencijalnom pretnjom u Ukrajini, Vašington je korišćenje vojne sile ograničavao na sukobe sa daleko slabijim protivnicima u udaljenim zemljama. Kada je reč o proksi ratu sa Rusijom, u pitanju je nešto sasvim drugo, započinje autorski tekst za magazin "Amerikan konservativ" nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Donalda Trampa i penzionisani pukovnik Dagas Makgregor.

Suprotno očekivanjima mnogih, Rusija niti je kolabirala iznutra niti je kapitulirala pred zahtevima kolektivnog Zapada za promenu režima. Vašington je potcenio rusku društveni koheziju, prikriveni vojni potencijal i sposobnost da se odupre zapadnim ekonomskim sankcijama.

Samim tim, zapadni proksi rat protiv Rusije ne ide kako je zamišljeno. Američki ministar odbrane Lojd Ostin bio je neobično iskren kada je tokom sastanka za saveznicima u vojnoj bazi Ramštajn u Nemačkoj izjavio da "imamo prostora do početka proleća da uradimo nešto, a to nije mnogo vremena".

Nedavno otpušteni savetnik i vodeći propagandista predsednika Zelenskog Aleksej Arestovič bio je još direktniji. On je izrazio sumnju da Ukrajina može da dobije rat protiv Rusije, a sada je doveo u pitanje i mogućnost svoje zemlje da ovaj rat i preživi. Ukrajinski gubici – oko 150.000 mrtvih, uključujući i oko 35.000 nestalih za koje se smatra da su poginuli – drastično su oslabili ukrajinske snage, koje bi lako mogle da pokleknu pred ruskim napadima u narednih nekoliko nedelja, smatra autor.

Ukrajinski materijalni gubici jednako su drastični. Oni uključuju hiljade tenkova i oklopnih vozila, artiljerije, protivvazdušnih sistema i drugih vrsta naoružanja. Među njima se nalaze i "džavelini" za čiju je proizvodnju bilo potrebno punih sedam godina. U okruženju u kom ruska artiljerija ispali 60.000 različitih vrsta municije na dan, ukrajinske snage na to teško da mogu to da odgovore sa svojim deset puta manjim kapacitetima.

Novi paketi naoružanja koje Zapad šalje obradovaće zajednicu u Vašingtonu, ali teško da će napraviti veće promene na bojnom polju. Brige Zapada da neće uspeti da spreči ukrajinski poraz uskoro bi mogle da se pretvore u očaj, piše Makgregor.

Nekadašnji funkcioner u Bušovoj administraciji i zastupnik beskrajnih sukoba na Bliskom Istoku i u Avganistanu Majkl Rubin pokazao je nedavno svoje frustracije kada je u je jednom članku napisao da "ukoliko svet dozvoli Rusiji da opstane kao jedinstvena država, i ako dozvoli putinizmu da nadživi Putina, onda Ukrajini treba dozvoliti da ima sopstveni nuklearni arsenal, bila ona u NATO-u ili ne".

Na prvi pogled, ovakva izjave deluje nesmotreno, ali ona na dobar način ilustruje strah zapadnih elita da je ukrajinski poraz neminovan, smatra nekadašnji američki zvaničnik.

Ni sve države članice NATO-a ne podržavaju bespogovorno ovaj krstaški rat protiv Rusije. Vlade u Mađarskoj i Hrvatskoj iskazuju svoje protivljenje ratu, bez davanja podrške pokušajima Vašingtona da odloži neminovni ukrajinski poraz.

Iako gaji simpatije prema Ukrajini, ni Berlin nije spreman da  da podrži otvoreni rat protiv Rusije na strani Ukrajinaca. Nemci se sada brinu i zbog katastrofalnog stanja u njihovoj vojsci.

Penzionisani nemački general i nekadašnji predsednik vojnog komiteta NATO-a Harald Kujat nedavno je kritikovao nemačku vladu zato što je dozvolila Vašingtonu da njegovu državu ugura u sukob sa Rusijom. On je naglasio i da su nemački političari decenijama aktivno razoružavali Nemačku i doveli do toga da ona izgubi svoj kredibilitet u Evropi. Iako nemačka vlada i mediji aktivno pokušavaju da ga ućutkaju, njegovi komentari privlače veliku pažnju nemačkih građana.

Činjenica je da pokušaji Vašingtona da ostvari pobedu u proksi ratu sa Rusijom ignorišu istorijske činjenice. Od 13. veka do danas, prostorom današnje Ukrajine dominiraju veće i moćnije države, bilo da je reč o Litvaniji, Poljskoj, Švedskoj, Austriji ili Rusiji.

Nakon Prvog svetskog rata, neuspeli poljski planovi za formiranje nezavisne ukrajinske države predstavljali su pokušaj slabljenja boljševičke Rusije. Danas, niti je Rusija komunistička, niti Moskva pokušava da uništi Poljsku kao što su to hteli Trocki, Lenjin, Staljin i njihovi sledbenici 1920. godine.

Dakle, kuda ide Vašington sa svojim proksi ratom protiv Rusije? To pitanje zaslužuje odgovor, piše Makgregor.

U subotu, 7. decembra 1941. godine američki ambasador u Londonu Averel Hariman bio je na večeri kod britanskog premijera Vinstona Čerčila kada je na radiju čuo da su Japanci napali američku vojnu bazu u Perl Harboru. Hariman je bio vidno iznenađen, ali za to nije bilo potrebe, pošto je administracija predsednika Ruzvelta učinila sve što je mogla da isprovocira japanski napad.

SAD su u Drugom svetskom ratu imale sreće sa tajmingom i saveznicima. Ovoga puta nije tako. Vašington i njegovi NATO saveznici sada se aktivno zalažu za otvoreni rat protiv Rusije, njeno nasilno rasturanje i uništenje miliona ruskih i ukrajinskih života.

Vođen emocijama, Vašington ne želi da razmišlja racionalno i odbacuje činjenice. Ni mi ni naši saveznici nisu spremni za otvoreni rat sa Rusijom, smatra autor. Ukoliko do rata između SAD i Rusije ipak dođe, ne bi trebalo da budemo iznenađeni, pošto Bajden i njegovi dvopartijski saradnici rade sve što mogu da ga učine realnim.