Američki predsednik Donald Tramp brzo je shvatio da je multipolarizacija svetskog poretka nezaustavljiv proces kojem Vašington mora da se prilagodi ukoliko želi da ga vodi, piše u autorskom tekstu za "Politiku" dr Alksandar Mitić, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i priverdu.
U tom kontekstu treba gledati i Trampove akcije bez stega međunarodnog prava i rukavica - od Panamskog kanala, preko Venecuele, Tajlanda i Grenlanda do posredovanja oko Ukrajine i pretnji Iranu.
U pitanju nije "transakciona politika", piše Mitić, već sastavni deo "velike strategije Vašingtona.
Iako su nova Strategija nacionalne bezbednosti i Trampova verzija Monroove doktrine izazvali najviše pažnje javnosti, Vašington se oslanja na niz doktrina i strategija iz svog višedecenijskog repertoara.
Svima je, navodi Mitić, zajednička borba za primat. Svesna da je to sve teže i da je u nekim segmentima već izgubila primat, Amerika se umesto direktne konfrontacije odličila za strategiju postepene strukturne revitalizacije.
Tamo gde stagniramo - konektivnost, trgovina, induistrijalizacija - obnavljamo snagu dok "kvarimo igru protivnika" kako bi ga sprečili da previše odmakne. Tamo gde smo u naletu - tehnologija, energetika, finansije, vojnoindustrijski kompleks - sprečavamo protivnika da nas stigne i akumulirano snagu.
Na taktičkom planu, to znači niz angažmana koji donose benefit – makar i ograničen - bez prevelikih troškova i, naročito, bez američkih žrtava i direktne vojne konfrontacije sa suparničkim globalnim silama: Venecuela, Iran, Grenland, Panamski kanal, diplomatska posredovanja u manje ili više održivim primirjima širom sveta, transakcioni odnosi sa Evropskom unijom oko vojnog pritiska na Rusiju i sa pacifičkim saveznicima oko pritiska na Kinu.
Čini se da se Brisel u novim okolnostima najteže snalazi. Lideri EU se ponekad više ponašaju kao nojevi koji su zabili glave u pesak, čekajući da "oluja Tramp" prođe i da se stvari nekako vrate u ono što je bilo nekada.
Pitanje uspešnosti američke strategije se ogleda i u tome koliko će pojedinačni angažmani biti održivi – od Gaze do Ukrajine, od Grenlanda do Venecuele.
Američke operacije u Zapadnoj hemisferi nisu novina. Međutim, većina intervencija, čak i kada su u startu izgledale uspešno na taktičkom planu, strateški su se pretvarale u poraze američke političke i vodile ka daljoj destabilizaciji. Da li će to biti i sudbina Trampove operacije "Apsolutna odlučnost"?
Jasno je, takođe, da rivali i konkurenti neće sedeti skrštenih ruku.
Rusija je pokazala neočekivano snažnu otpornost na zapadne sankcije, izbegla zamku međunarodne izolacije, ali i uspela da Trampu nametne svoj narativ o uzrocima, toku i mogućim ishodima sukoba u Ukrajini.
Kina je, u direktnom odgovoru na Trampove pretnje astronomskim carinama odgovorila kontrolom na izvoz retkih zemnih metala, čije procesuiranje kontroliše sa preko 85 odsto udela u svetskom tržištu, sa potencijalnim direktnim negativnim impaktom na američki vojno-industrijski kompleks. Američki predsednik je svoje pretnje morao da povuče.
U Evropi, "koalicija voljnih" prkosi američkim posredničkim planovima oko Ukrajine, pojedine države EU oštro kritikuju američku politiku u Gazi, druge u Venecueli, a većina Trampove namere oko Grenlanda. U neku ruku i nedavno odobren sporazum o slobodnoj trgovini EU sa Merkosurom može da se interpretira kao svojevrsna politika "hedžinga" u odnosu na politiku Vašingtona.
Na drugom kraju sveta, Indija svoju politiku "multisvrstavanja" definiše kroz pojačani hedžing: da strateškoj saradnji sa SAD, ali uz smanjenje tenzija sa Pekingom, produbljivanje odnosa sa Moskvom i otvaranje novih ekonomskih perspektiva sa Briselom.
Upravo ta politika izbegavanja "stavljanja svih jaja u jednu korpu" danas postaje sve prihvaćenija širom sveta. Sve je više onih koji smatraju da je u eri multipolarizacije ključno – ma koliko bilo teško – izbegavati zavisnost od oslonca na samog jednog globalnog aktera, makar bio on i najsnažniji poput SAD.
Za Republiku Srbiju, koja sprovodi sopstvenu "multivektorsku" politiku hedžinga u uslovima kada sama predstavlja važno poprište sukoba strateških narativa velikih sila, ovakav trend je ohrabrujući, zaključuje Mitić.