Pad vlade Bašara el Asada označio je odlučujući raskid u modernoj političkoj istoriji Sirije, ali nije izbrisao Damask sa strateškog horizonta Pekinga.
Umesto toga, primorao je Kinu da preispita kako se angažuje sa fragmentiranom državom koju vode nepoznate ličnosti sa terorističkom prošlošću, opterećenom izazovima legitimiteta i ekonomskom propašću, a koja se i dalje nalazi na ključnoj geopolitičkoj raskrsnici.
Razvijajući odnos Kine sa post-Asadovom Sirijom otkriva manje o ideološkom slaganju, a više o karakterističnoj mešavini opreza, oportunizma i dugoročnog strateškog strpljenja Pekinga, piše za RT internešenel Ladislav Zemanek, stručnjak za Kinu iz Valdaj kluba.
Tokom Asadove ere, Sirija je za Kinu predstavljala pouzdanog partnera na Bliskom istoku. Pristup Pekinga definisali su retorika nemešanja, diplomatska zaštita u UN i selektivno ekonomsko angažovanje koje je izbegavalo duboko izlaganje sankcijama ili rizicima od sukoba.
Ovaj pristup se intenzivirao nakon 2011. godine, kada se Kina više puta protivila rezolucijama koje je podržao Zapad, a koje su usmerene protiv Asada, predstavljajući svoj stav kao odbranu suvereniteta i protivljenje promeni režima silom.
Dok je Rusija nosila vojni teret podrške Asadu, Kina je igrala mirniju ulogu, nudeći političko pokriće, humanitarnu pomoć i obećanje investicija u posleratnu obnovu.
Vrhunac odnosa sa Asadovom Sirijom
Asadova poseta Kini 2023. godine simbolizovala je vrhunac tog odnosa. Peking je podigao veze na nivo strateškog partnerstva i signalizirao interesovanje za integraciju Sirije u inicijativu "Pojas i put".
Pa ipak, čak i tada, kineske obaveze su ostale nejasne, odražavajući zabrinutost zbog nestabilnosti, izloženosti sankcijama i ograničenih ekonomskih kapaciteta Sirije. Kineska podrška Asadu nikada nije bila bezuslovna; bila je transakciona, sklona smanjenju rizika i zasnovana na želji da se suprotstavi zapadnom intervencionizmu, a ne da se po svaku cenu spase politički režim.
Kolaps Asadove vlade fundamentalno je promenio ove proračune. Kina se suočila ne samo sa novim političkim rukovodstvom već i sa sirijskim državnim aparatom preoblikovanim godinama pobune, ideološke fragmentacije i spoljnog uticaja. Neposredni odgovor Pekinga bio je prigušen.
Promena proračuna
Za razliku od nekih regionalnih aktera koji su brzo reagovali na angažovanje novih vlasti, Kina je zauzela stav "sačekaj i vidi", naglašavajući stabilnost, inkluzivnost i saradnju u borbi protiv terorizma, uzdržavajući se od ranog priznanja ili sveobuhvatnih obaveza.
Ovaj oprez je bio očigledan u prvim kontaktima na visokom nivou između post-Asadove Sirije i Kine. U novembru, sirijski ministar spoljnih poslova Asad Hasan el Šajbani predvodio je delegaciju u Pekingu, u kojoj je bio i Husein el Salama, novoimenovani šef sirijskog obaveštajnog aparata.
Poseta je označila prvi suštinski diplomatski angažman između novog sirijskog rukovodstva i Kine, signalizirajući obostrani interes za ponovno otvaranje kanala bez prevremenog definisanja odnosa.
Peking izgleda namerava da proceni da li novo sirijsko rukovodstvo može da ispuni svoja obećanja da će suzbiti ekstremističke mreže i sprečiti Siriju da ponovo postane centar transnacionalne militantnosti. Saradnja u borbi protiv terorizma, razmena informacija i uveravanja u vezi sa ujgurskim militantima su ključni za kinesku računicu, često nadmašujući ideološku nelagodnost sa novim sirijskim moćnicima.
Značaj Sirije za Kinu
Značaj Sirije za Kinu proteže se dalje od bezbednosnih pitanja. Geografski gledano, Sirija se nalazi na istočnomediteranskoj raskrsnici koja povezuje Aziju, Evropu i Afriku, što je čini potencijalnim čvorištem u dugoročnim projektima povezivanja.
Politički, Sirija nudi Kini priliku da ojača svoj imidž kao sile spremne da se angažuje u državama koje izlaze iz promene režima koju podržava Zapad, pod uslovom da pokažu minimalni nivo stabilnosti, centralne vlasti i pragmatizma. Ekonomski, Sirija predstavlja tržište sa ogromnim potrebama za obnovom, od energetike i infrastrukture do telekomunikacija i stanovanja.
Ipak, iskustvo Kine tokom građanskog rata podstaklo je oprez. Uprkos ponovljenim razgovorima o obnovu, kineske kompanije su uglavnom ostajale po strani, odvraćene sankcijama, nesigurnošću i slabim institucijama. Peking je naučio da političko usklađivanje ne znači automatski održivo investiciono okruženje.
U post-Asadovoj Siriji, ova ograničenja su još izraženija. Nova vlada se suočava sa izazovima legitimiteta, fragmentiranom kontrolom bezbednosti i ograničenim pristupom međunarodnim finansijama, što sve komplikuje kineski angažman.
Saradnja sa post-Asadovom Sirijom
Rani znaci ekonomske saradnje između Kine i post-Asadove Sirije ukazuju na skromne ambicije. Razgovori su se fokusirali na pristupačna infrastrukturna rešenja, osnovnu energetsku rehabilitaciju, telekomunikacionu opremu i humanitarnu pomoć, a ne na velike vodeće projekte. Kineske firme istražuju niskorizične ulazne tačke, često kroz kratkoročne ugovore, opremu izvoz ili javno-privatne aranžmane koji ograničavaju izloženost. Ovo odražava širu kinesku strategiju primećenu u drugim krhkim državama, dajući prioritet fleksibilnosti i opcijama izlaska u odnosu na transformativne investicije, piše Zemanek.
Diplomatski, Kina je nastojala da se pozicionira kao stabilizujući akter, a da pritom ne postane glavni spoljni pokrovitelj Sirije. Razmene između kineskih i sirijskih predstavnika naglašavaju naglasak Pekinga na inkluzivnom upravljanju, nacionalnom pomirenju i regionalnoj normalizaciji. Istovremeno, Kina je izbegavala otvorene posredničke uloge ili bezbednosne garancije, ostavljajući te domene uglavnom regionalnim akterima i multilateralnim okvirima.
Kontrast sa odnosom Kine sa Asadom je poučan. Pod Asadom, Kina se nosila sa centralizovanom, međunarodno priznatom vladom koja je, iako uglavnom izolovana, nudila predvidljivost. Post-Asadova Sirija ne nudi ni predvidljivost ni jedinstvo, ali nudi šansu Kini da rekalibriše svoju ulogu. Peking više ne brani ugroženog aktuelnog predsednika; ispituje da li novi politički poredak može da se uskladi sa njegovim osnovnim interesima bez stvaranja neprihvatljivih rizika.
Scenariji za budućnost
Nekoliko scenarija bi moglo da oblikuje budućnost odnosa Kine i Sirije.
U najboljem scenariju za Peking, novo sirijsko rukovodstvo konsoliduje autoritet, marginalizuje ekstremističke frakcije i obezbeđuje postepeno ublažavanje sankcija. Pod ovim uslovima, Kina bi mogla postepeno da proširi svoj ekonomski otisak, pozicionirajući se kao ključni partner za obnovu, uz očuvanje strateške autonomije.
U verovatnijem srednjem scenariju, Sirija ostaje politički krhka, ali funkcionalno dovoljno stabilna za ograničenu saradnju, što rezultira plitkim, ali održivim odnosom usredsređenim na trgovinu, diplomatiju i bezbednosni dijalog.
Najgori scenario bi uključivao obnovljenu fragmentaciju ili ponovnu pojavu transnacionalnih džihadističkih mreža, posebno onih povezanih sa Sinđangom. Takav razvoj događaja bi verovatno podstakao Kinu da naglo smanji angažman, vraćajući se diplomatskom minimalizmu i odbrambenim antiterorističkim stavovima.
Za razliku od Rusije ili Irana, Kina pokazuje malo želje za dubljim mešanjem u unutrašnje borbe za moć u Siriji.
Na kraju krajeva, kineski pristup Siriji nakon Asada odražava širi obrazac u njenoj bliskoistočnoj politici: angažman bez preteranog angažovanja, principi bez krutosti i uticaj koji se sprovodi strpljenjem, a ne silom. Sirija ostaje važna za Kinu, ali ne i neophodna.
Peking je spreman da ispita teren, pažljivo sluša i polako se kreće, uveren da vreme, a ne hitnost, ostaje njegova najveća strateška prednost.