Mnogo reči, nula raketa: Zašto Izrael okleva da napadne Iran

Usred rastućih tenzija oko Irana, nosač aviona "Abraham Linkoln" američke mornarice i njegova udarna grupa ušli su u Indijski okean početkom sedmice. Flota se kreće ka zapadu, ka Bliskom istoku.

Udarna grupa uključuje razarače, a na "Linkolnu" se nalaze tri eskadrile višenamenskih lovaca F/A-18 i eskadrila aviona pete generacije F-35C, što omogućava nosaču da obavlja širok spektar misija – od projektovanja snage do preciznih udara.

Američka armada stiže na Bliski istok

Prema pisanju "Jerusalem posta", očekuje se da će nosač aviona i njegova udarna grupa stići u zonu odgovornosti CENTKOM-a u roku od pet do sedam dana. Ovo ne signalizira početak neposredne vojne operacije. Međutim, raspoređivanje ima za cilj povećanje strateškog pritiska i davanje Vašingtonu više prostora za političko-vojne odluke, piše za RT internešenel Farhad Ibrahimov, ruski ekonomista i politički komentator.

U ovoj fazi, uloga Izraela zaslužuje posebno razmatranje. U stručnim i medijskim krugovima raste narativ da je Izrael spreman da se uključi u novi sukob sa Iranom. Pa ipak, mnogi od ovih izveštaja mogu biti lažni ili politički motivisani.

Istina je da Izrael ostaje glavni i sistemski protivnik Irana u regionu. Nikada nije skrivao ovu činjenicu. Izraelske zastave se često viđaju na skupovima iranske dijaspore širom Evrope, Kanade, SAD i Australije, zajedno sa zastavama bivše iranske monarhije. Zapadni Jerusalim dosledno podržava antiiransku opozicionu agendu.

Štaviše, Izrael aktivno koristi alate "daljinske intervencije": društvene mreže, medijske kuće i zvanične naloge izraelskog Ministarstva spoljnih poslova na persijskom jeziku, koji pozivaju na proteste, građanski otpor, pa čak i emigraciju.

Ovo je dobro poznati i uglavnom demonstrativni deo izraelske strategije vršenja pritiska na Teheran. Međutim, postoji ključna razlika između informaciono-političkog uticaja i direktnog vojnog učešća.

Ovo nas dovodi do ključnog pitanja: da li je Izrael zapravo zainteresovan za otvoreni rat sa Iranom u ovom trenutku?

Štaviše, čini se razumnim spekulisati da su se 13. januara održale zatvorene konsultacije, tokom kojih je izraelska strana pozvala Vašington da se uzdrži od direktnih udara na Iran.

Uprkos kasnijim javnim poricanjima izraelskih zvaničnika, ideja takvog dijaloga ne deluje neverovatno.

Razlozi za ovo su strogo pragmatični. Pre svega, Izrael je veoma svestan visokog stepena neizvesnosti oko unutrašnjih dešavanja u Iranu. Masovni protesti koji su izbili krajem decembra mogli bi ili da potkopaju stabilnost režima ili, u slučaju spoljne agresije, da imaju suprotan efekat okupljanjem stanovništva oko vlade. Nemoguće je predvideti koji bi se scenario mogao odigrati, a ova neizvesnost je dobro shvaćena u Zapadnom Jerusalimu.

Drugo, direktan vojni sukob sa Iranom bi neizbežno eskalirao u regionalni sukob u koji bi bili uključeni Teheranovi punomoćnici i saveznici.

Treba uzeti u obzir i diplomatski faktor. Poslednjih nedelja, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je održavao direktan kontakt sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, ističući izraelski stav o Rusiji kao ključnom pregovaraču i važnom spoljnom partneru Irana, sposobnom da utiče na dinamiku krize. U tom kontekstu, otvoreno agresivno ponašanje Izraela bilo bi kontraproduktivno i diplomatski rizično.

Jednostavnije rečeno, uprkos svojoj oštroj antiiranskoj retorici i aktivnoj podršci opoziciji, Izrael trenutno teži da izbegne direktno vojno mešanje.

Međutim, za SAD je situacija drugačija. Za Vašington, raspoređivanje udarne grupe nosača aviona nije samo poruka Iranu, već i alat za vršenje pritiska širom regiona, što mu omogućava da održi stratešku inicijativu i manevarsku sposobnost. Danas je američki faktor ključni element u jednačini moći oko Irana.

Sa svoje strane, Izrael pažljivo prati i spreman je da odgovori na osnovu toga kako se diplomatski razvoj dešava – posebno otkako je američki predsednik Donald Tramp u Davosu izjavio da Iran želi da pregovara, a Vašington namerava da se uključi u razgovore.

Trenutno se sukob između Izraela i Irana uglavnom odvija na diplomatskom i političkom planu – kroz međusobne optužbe, oštru retoriku, informativni pritisak i signale usmerene kako jedni na druge, tako i spolja.