Svet
Poslednji Gadafi – metak kojim je dovršen projekat rušenja Libije
Od linča u Sirtu do likvidacije u Zintanu – petnaest godina dug kraj porodice koja je obeležila modernu Libiju
Sejf el-Islam Gadafi (53) ubijen je u gradu Zintanu, daleko od palata u kojima je nekada učio kako se vlada pustinjskom imperijom svog oca. Sa njegovom smrću nepovratno je završena priča o porodici koja je decenijama oblikovala Libiju: od samouverene revolucionarne države do mape podeljene između milicija, stranih interesa i naftnih polja.
Napad je izveden noću, brzo i bez svedoka koji bi želeli da govore. Libijske frakcije prebacuju odgovornost jedna na drugu, što je postao uobičajeni ritual u zemlji u kojoj istina retko preživi duže od metka. Za jedne je bio naslednik tiranije, za druge poslednji čovek koji je imao dovoljno veliko ime da ponovo sastavi rasparčanu državu.
Ko je, zapravo, bio Sejf el-Islam, među Libijcima poznat kao Mač islama?
Naslednik koji nije postao vladar
Godinama je gradio imidž reformatora: govorio je, kažu, engleski bez greške, pozivao na otvaranje Libije i pregovarao sa Zapadom u vreme kada je vlast pokušavala da bude prihvatljiv partner. Ta uloga mu je donela i podršku i osudu: jedni su u njemu videli Gorbačova pustinje, drugi tek uglađeniju verziju očeve vlasti.
Pobuna 2011, koju su zdušno podržavale Sjedinjene Američke Države, razbila je te planove u param-parčad i od Sejf el-Islama napravila drugog čoveka. Postao je oštar kritičar Zapada, optužujući njihove političke elite da žele da preuzmu kontrolu nad naftnim i gasnim resursima zemlje. Nekada glavni arhitekta između Tripolija i Pariza, postao je i najopasniji svedok da je bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi tajno 2007. dobio milione libijskog novca kako bi došao na vlast. Zbog toga je Sarkozi jesenas osuđen na pet godina zatvora.
Danas gotovo proročki zvuči upozorenje Sejf-el Islama da nasilje neće prestati sa smrću njegovog oca.
"Njihov cilj je da kontrolišu Libiju. To je meta. A Libijci im to neće dozvoliti, zato će se borba nastaviti", rekao je u intervjuu za RT pre 15 godina.
Negirao je i bilo kakvu umešanost u ubijanje demonstranata, optuživši zapadne vlade i strane medije da šire laži kako bi "stvorile haos u Libiji".
Dok je svet gledao pad Tripolija, Sejf el-Islam je prešao put od mogućeg naslednika do begunca koji je spas našao u Alžiru. U godinama koje su usledile bio je i zatvorenik, pa nesuđeni osuđenik na smrt zbog protivljenja "Arapskom proleću", talac lokalnih komandanata, simbol za trgovinu među rivalskim centrima moći. Pošto se iznenada opet pojavio u Libiji, njegovo ime počelo je da izranja u najavama za izbora predsednika. Iako se izbori nisu održali od 2014, Sejf el-Islam je takvu nameru više puta i potvrđivao.
Libija u kojoj je ubijen nije ona Libija u kojoj je rođen. Posle zapadne intervencije i građanskog rata, ostala je samo geografija bez zajedničke vlasti – istočne i zapadne vlade, desetine naoružanih grupa, spoljni pokrovitelji koji se smenjuju u zavisnosti od cene barela. U takvom ambijentu Sejf el-Islam je bio anahronizam. Njegova ideja da se vrati na političku scenu oslanjala se na nostalgiju za vremenom stabilnosti, ali i na umor od haosa.
Upravo ta mogućnost – da prezime Gadafi ponovo postane faktor – mnogima je delovala opasnije od svakog kompromisa.
Ubistvo Moamera Gadafija – zločin bez kazne
"Došli smo, videli smo, on je umro", izgovorila je uz osmeh Hilari Klinton 20. oktobra 2011. godine, u trenutku kada je stigla vest da su libijski pobunjenici ubili čoveka koji je četiri decenije vladao zemljom. Ta rečenica postala je cinični epitaf jedne epohe i priznanje da je rušenje Libije bilo zajednički projekat Zapada i lokalnih milicija.
Poslednji časovi Moamera Gadafija nisu ličili na pad državnika, već na javni linč. Njegov konvoj je kod Sirta presrela NATO avijacija – američki dronovi "predator" i francuski "miraži" uništili su većinu vozila. Preživeli su se sklonili u betonski odvod, odakle su ih izvukle pobunjeničke grupe. Ono što je usledilo svet je gledao kroz mutne snimke mobilnih telefona: ponižavanje, batine i egzekucija čoveka koji više nije učestvovao u borbi.
NATO je kukavički tvrdio da "ni u jednom trenutku nije ciljao pojedince", ali zapadni mediji su već tada pisali da su obaveštajne službe znale ko se nalazi u konvoju. Zajedno sa Gadafijem tog dana ubijeni je i njegov sin Mutasim, a leševi su potom danima držani izloženi u Misrati, kao trofeji novog poretka.
"Pobunjenici su zapalili vatru i sada će morati da osete plamen. Prolili su krv koja će sada teći u potocima. Ja sam sin mog oca i brat Mutasimov i progoniću ubice do samog kraja", poručio je Sejf el-Islam.
Pravnici su protokolarno upozoravali da je reč o klasičnom ratnom zločinu i kršenju Treće ženevske konvencije: ubistvu ratnog zarobljenika koji više ne pruža otpor. Ujedinjene nacije, pa čak i vlade SAD i Britanije, formalno su tražile istragu. Nikada nije sprovedena. Kao što nikada niko nije odgovarao za bombardovanje zemlje pod izgovorom "zone zabrane leta", koja je pretvorena u operaciju smene režima.
Porodica – ili pobijena ili rasuta po tuđim obalama
Sudbina Gadafijevih sinova pokazuje put kojim je prošla i sama Libija: pored Mutasima, 2011. u borbama kod Tripolija je stradao i Hamis, komandant elitne 32. brigade, a najpovučeniji sin Sejf el-Arab, bio je žrtva aprilskog bombardovanja prestonice.
Sudbina ostalih članova porodice liči na izgnaničku hroniku Bliskog istoka: najstariji sin Muhamed, čiji je trogodišnji sin takođe poginuo u NATO bombardovanju 2011, u tihom je egzilu u Omanu, Saadi je, posle propale fudbalske karijere i zatvora, u Turskoj, ćerka Ajša, takođe u Omanu izbegava javnost. Hanibal, koji je posle decenije zatočeništva u Libanu vraćen u Libiju, živi pod faktičkim nadzorom vlasti u Tripoliju.
Smrću Sejfa el-Islama, poslednjeg politički relevantnog Gadafija, zatvoren je poslednji krug jedne dinastije – ono što je započeto NATO bombama 2011. okončano je metkom 2026.
A taj metak nije ostavio samo Libiju bez Gadafija, već i državu bez šanse za skorijim povratkom suvereniteta.
Live
