Skot Riter: Kako sam pokušao da sprečim američku invaziju na Irak 2003. i zašto nisam uspeo

Skot Riter je penzionisani obaveštajac američkog marinskog korpusa, vojni analitičar i autor mnogih knjiga. Riter je, takođe, služio kao inspektor za sprovođenje INF Sporazuma u Sovjetskom savezu, bio je član štaba generala Švarckopfa tokom Zalivskog rata, a od 1991. do 1998. bio je glavni inspektor za oružje pri UN u Iraku.

On je postao poznat neposredno pre invazije na Irak 2003. godine, kada je javno osporio stav Vašingtona, rekavši da Sadam Husein nema oružje za masovno uništenje. U novom autorskom tekstu za "RT Internešenel", Riter je opisao svoja iskustva u funkciji inspektora za oružje u Iraku, ali i neuspeli pokušaj da spreči američku invaziju na tu bliskoistočnu zemlju, tvrdeći da su razlozi predsednika Džordža Buša za vojnu intervenciju bili neosnovani. Ispod možete pročitati prevod Riterovog teksta (izjave i stavovi autora ne poklapaju se nužno sa stavovima redakcije "RT Balkan").

Skot Riter: Kako sam pokušao da sprečim američku invaziju na Irak 2003. godine i zašto nisam uspeo

Ispunjavajući svoju svečanu, ustavom utvrđenu obavezu, 43. predsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš je 28. januara 2003. stupio na govornicu u odajama Kongresa SAD i obratio se američkom narodu.

"Gospodine Predsedničke Predstavničkog doma", počeo je on, "Potpredsedniče Čejni, članovi Kongresa, uvaženi građani i sugrađani, svake godine, u skladu sa zakonom i običajima, sastajemo se ovde da razmotrimo stanje u Uniji. Ove godine", intonirao je Buš ozbiljnim glasom, "mi se okupljamo u ovoj odaji, potpuno svesni odlučujućih dana koji su pred nama."

"Odlučujući dani" o kojima je Buš govorio odnosili su se na odluku da napadne Irak, koju je on već doneo, kršeći međunarodno pravo, zarad smene iračkog lidera Sadama Huseina sa vlasti.

Promena režima bila je temelj politike SAD prema Iraku još otkako je Bušov otac, Džordž H. V. Buš (predsednik SAD od 1989. do 1993.) uporedio Sadama Huseina sa Adolfom Hitlerom i zahtevao suđenje poput onog u Nirnbergu zbog invazije na Kuvajt.

"Oličenje Hitlera", rekao je Buš stariji okupljenima na republikanskoj akciji prikupljanja sredstava u Dalasu u Teksasu. "Ali zapamtite: kada se završio Hitlerov rat, dogodilo se Nirnberško suđenje."

Američki političari, posebno predsednici koji žele da uvedu svoju zemlju u rat, ne mogu jednostavno da se odalje od takvih izjava.

Shodno tome, čak i nakon što je u februaru 1991. proterao iračku vojsku iz Kuvajta, Buš stariji nije mogao biti miran dokle god je Sadam Husein na vlasti – bliskoistočni ekvivalent Adolfa Hitlera morao je da ode.

Administracija Buša starijeg uvela je sankcije Iraku, uz podršku UN, koje su osmišljene da uguše ekonomiju nacije i podstaknu promenu režima iznutra.

Te sankcije odnosile su se na obavezu Iraka da ukloni sve oružje za masovno uništenje, uključujući rakete dugog dometa i programe hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja. Sve dok inspektori UN za oružje ne potvrde da je Irak razoružan, sankcije će ostati na snazi.

Ali, kako je Bušov državni sekretar Džejms Bejker jasno rekao, te sankcije neće biti ukinute sve dok Sadam Husein ne bude uklonjen sa vlasti. "Nismo zainteresovani", rekao je Bejker 20. maja 1991, "da vidimo popuštanje sankcija sve dok je Sadam Husein na vlasti".

Uprkos sankcijama, Sadam Husein je nadživeo administraciju Buša starijeg.

Bušov naslednik, Bil Klinton, nastavio je politiku sankcionisanja Iraka, uz dalje inspekcije oružja od strane UN, kako bi potkopao Sadama Huseina. Klintonova administracija je u junu 1996. godine iskoristila proces inspekcije oružja UN-a kao paravan za državni udar protiv Sadama.

Pokušaj je propao, ali se politika nije promenila. Klinton je 1998. godine potpisao Zakon o oslobođenju Iraka, čime je promena režima u Iraku postala deo zvanične politike Sjedinjenih Država.

Sadam je nadživeo i Klintonovu administraciju. Ali, kada je reč o sprovođenju američkih planova za smenu režima u Iraku, ispostavilo se da je zaista "treća sreća" – Sadamova sudbina je bila zapečaćena kada je sin Buša Starijeg, Džordž V. Buš, izabran za predsednika SAD 2001.

Iako Klinton nije uspeo da smeni Sadama Huseina sa vlasti, on jeste uspeo da neutrališe pokušaje inspetkora UN u nadgledanju razoružanja Iraka, dozvolivši SAD da nastave sa tvrdnjama da Irak ne poštuje obaveze razoružavanja, i stoga opravdava nastavak ekonomskih sankcija.

Tu stvari postaju lične.

Od 1991. do 1998. služio sam kao jedan od viših inspektora UN za oružje u Iraku, gde sam nadgledao iračko razoružavanje. Moj tim inspektora je CIA pokušala da iskoristi u junu 1996. kako bi pokrenula puč protiv Sadama, a kontinuirano mešanje SAD u rad mog tima inspektora dovelo je do toga da podnesem ostavku u UN u avgustu 1998. godine.

Nekoliko meseci nakon mog odlaska, Klintonova administracija je naredila inspektorima UN za oružje da napuste Irak, pre nego što je započela bombardovanje u okviru operacije "Pustinjska lisica".

"Većina objekata bombardovanih u operaciji 'Pustinjska lisica' nije imala nikakve veze sa proizvodnjom oružja", napisao sam u svojoj knjizi "Kaubojska pravda", objavljenoj 2003. godine.

"Devedeset sedam 'strateških' ciljeva je pogođeno tokom sedamdesetdvočasovne kampanje; osamdeset šest imalo je veze isključivo sa bezbednošću Sadama Huseina – palate, kasarne, bezbednosne instalacije, škole za obaveštajce i štabovi. Svaki od tih objekata, bez izuzetaka, prethodno su ispitali inspektori Specijalne komisije UN (UNSKOM) (većinu tih inspekcija vodio sam ja), a za aktivnosti koje su se u njima odvijale bilo je potvrđeno da nemaju veze sa misijom UNSKOM-a."

Zaključio sam da je "svrha operacije 'Pustinjska lisica' bila jasna svima koji su bili upoznati sa tim lokacijama: meta je bio Sadam Husein, a ne iračko oružje za masovno uništenje." Nakon bombardovanja, Iračani su zauvek izbacili inspektore UN.

To je, naravno, bio cilj SAD od početka.

Sa novom administracijom na vlasti, SAD su pokušavale da iskoriste neizvesnost u vezi sa statusom iračkog programa oružja za masovno uništenje kao opravdanje za invaziju na Irak kod američkog naroda i sveta, kako bi uklonile Sadama Huseina sa vlasti jednom za svagda.

Do jeseni 2002. bilo je jasno da smo država koja ide u rat.

Shvatio sam to lično i odlučio da preduzmem mere kako bih to sprečio.

Otišao sam u Kongres i pokušao da nateram komisije za obaveštajne poslove i spoljne odnose Senata da sprovedu iskrena saslušanja o slučaju Iraka. Odbili su. Jedini način da se spreči invazija bio je da se inspektori vrate u Irak kako bi mogli da pokažu da ta zemlja ne predstavlja pretnju koja iziskuje rat, ali su Iračani postavljali toliko preduslova da se to jednostavno nije moglo dogoditi.

Zatim sam odlučio da intervenišem kao privatno lice.

Sastao sam se sa Tarikom Azizom, Sadamovim savetnikom i bivšim ministrom spoljnih poslova, u Južnoj Africi, i rekao mu da moram javno da razgovaram sa iračkom Narodnom skupštinom, a da moje reči ne budu cenzurisane. To je bio jedini način da se inspektorima dozvoli povratak.

Aziz je prvo rekao da sam lud, ali je posle dvodnevne rasprave pristao.

Obratio sam se pred iračkom Narodnom skupštinom. Samo zbog toga su me ljudi optuživali za izdaju, iako se tokom obraćanja nisam ni malo suzdržavao pri osudi Iraka i smatrao ih odgovornim za zločine koje su počinili. Upozorio sam ih da im preti invazija i da im je jedino rešenje da dozvole povratak inspektora.

Nakon emitovanja mog obraćanja, iračka vlada je morala da se suoči sa mnom.

Sastao sam se sa potpredsednikom, ministrom spoljnih poslova, ministrom nafte i predsednikovim savetnikom za nauku. Pet dana kasnije, ubedili su Sadama Huseina da bezuslovno dozvoli povratak inspektora za oružje u Irak. To smatram za jedan od svojih najvećih životnih uspeha.

Nažalost, nije urodio plodom. Inspektori UN se jesu vratili, ali su njihov rad na svakom koraku podrivale SAD, koje su pokušavale da ospore njihove nalaze.

Te kobne večeri 28. januara 2003. godine, predsednik je nastupio da završi misiju – da argumentuje rat na osnovu pretnje koju predstavlja Irak i njegovo nepronađeno oružje za masovno uništenje.

Taj diskurs nije bio nov. Pokušavao sam da razotkrijem takvu vrstu argumenata još otkako su SAD naredile inspektorima UN za oružje da napuste Irak u decembru 1998.

U junu 2000. godine, po nalogu senatora i bitnog člana odbora Senata za spoljne poslove Džona Kerija, svoje stavove sam izneo u pisanoj formi, objavivši dugačak članak u časopisu "Arms kontrol tudej", koji je potom dat na čitanje svakom članu Kongresa.

Godine 2001. snimio sam dokumentarni film, "Među dinama", kako bih dopreo do američke javnosti sa istinom o iračkom oružju za masovno uništenje, statusu njihovog razoružavanja i neadekvatnosti američkih razloga za rat.

Sa druge strane je bio predsednik SAD, koji je iskoristio svoju ustavnu obavezu o obaveštavanju Kongresa da objavi razlog za rat izgrađen na lažima.

"Pre skoro tri meseca", govorio je Buš, "Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dao je Sadamu Huseinu poslednju šansu da se razoruža (napomena autora: ovo je nakon što sam pomogao pri ubeđivanju Iraka da dozvoli bezuslovni povratak inspektorima UN). Umesto toga, ta zemlja je pokazala potpuni prezir prema Ujedinjenim nacijama i prema mišljenju sveta."

Buš je rekao da Irak nije uspeo da sarađuje sa inspektorima UN za oružje, dodavši da je "na Iraku bilo da pokaže gde tačno krije svoje zabranjeno oružje, da to oružje pokaže svetu i da ga, prema uputstvima, uništi. Ništa slično se nije dogodilo."

Vlasti u Iraku su saopštile da nemaju više oružja za masovno uništenje i da, shodno tome, nisu u stanju da bilo kome pokažu gde se to nepostojeće oružje krije.

Uz punu saradnju iračke vlade, inspektori UN-a za oružje takođe su raskrinkali obaveštajne podatke SAD o navodnoj nesaradnji Iraka. SAD su delovale na principima deklaracije Džejmsa Bejkera iz maja 1991, gde se nalaže da sankcije neće biti ukinute dok Sadam Husein ne bude uklonjen sa vlasti.

Predsednik je izložio pojedinačne tvrdnje o neotkrivenim biološkim agensima poput antraksa i botulin-toksina. On je izneo slične tvrdnje o sarinu, iperitima i nervnim agensima.

"Međunarodna agencija za atomsku energiju potvrdila je 1990-ih da je Sadam Husein imao napredan program za razvoj nuklearnog oružja, da je razvijao nuklearno oružje i da je radio na pet različitih metoda obogaćivanja uranijuma za bombe", govorio je predsednik.

To je bila istina – bio sam jedan od inspektora u centru praćenja iračkog programa za nuklearno oružje.

Međutim, onda je predsednik izrekao reči koje će zbog svoje notornosti ući u istoriju: "Britanska vlada je saznala da je Sadam Husein nedavno tražio značajne količine uranijuma iz Afrike."

Direktor CIA Džordž Tenet kasnije je bio primoran da prizna pred Kongresom da "te reči nikada nisu smele da se nađu u predsednikovom govoru."

Kako je Tenet kasnije ukazao, iako je tvrdnja o postojanju informacija britanske obaveštajne službe bila tačna, ni sama CIA nije bila ubeđena u verodostojnost tog izveštaja. "To nije bilo u skladu sa stepenom proverenosti informacija koji bi predsednički govori trebalo da zahtevaju", rekao je Tenet i dodao da je "CIA trebalo da se postara da to bude uklonjeno."

Činjenica je da je čitava argumentacija predsednika Buša o Iraku bila laž, a CIA je pomogla predsedniku da tu laž obdani.

Jedina svrha te laži bila je da strahom ubedi Kongres i američki narod da je Irak, a posebno njegov vođa Sadam Husein, pretnja koja iziskuje rat.

"Iz godine u godinu", govorio je Buš, "Sadam Husein je trošio je ogromne sume, preuzimao velike rizike da stvori i zadrži oružje za masovno uništenje. Ali zašto? Jedino moguće objašnjenje", rekao je Buš u odgovoru na sopstveno pitanje, "jedina moguća namena koju bi mogao da ima za to oružje jeste da dominira, zastraši ili napadne.

"Sa nuklearnim oružjem ili celim arsenalom hemijskog i biološkog oružja, Sadam Husein bi mogao da obnovi svoje osvajačke ambicije na Bliskom istoku i izazove smrtonosni haos u tom regionu".

"Kongres i američki narod moraju prepoznati još jednu pretnju. Dokazi obaveštajnih izvora, tajni razgovori i izjave ljudi koji su sada u pritvoru otkrivaju da Sadam Husein pomaže i štiti teroriste, uključujući članove Al Kaide. Tajno, ne ostavivši trag, mogao bi da dopremi jedno od svojih skrivenih oružja teroristima ili da im pomogne da razviju svoje.

"Pre 11. septembra, mnogi u svetu su verovali da se Sadam Husein može obuzdati. Ali hemijski agensi, smrtonosni virusi i mračne terorističke mreže nije lako obuzdati.

"Zamislite tih 19 otmičara sa drugim oružjem i drugim planovima, koje je ovoga puta naoružao Sadam Husein. Bilo bi potrebno da samo jedna bočica, jedan kanister, jedan sanduk dospe u ovu zemlju i da izazove užas kakav nikada nismo videli.

"Učinićemo sve što je u našoj moći da taj dan nikada ne dođe."

Predsednik je tada prešao na suštinu svog izlaganja o Iraku.

"Sjedinjene Države će zatražiti od Saveta bezbednosti UN da se sastane 5. februara (2003) kako bi razmotrili činjenice o stalnom prkosu Iraka svetu. Državni sekretar (Kolin) Pauel će predstaviti informacije i podatke obaveštajaca o iračkim nelegalnim programima naoružanja, pokušajima da se to oružje sakrije od inspektora i vezama sa terorističkim grupama."

Pogledom uperenim u kameru, predsednik se direktno obratio američkom narodu. "Konsultovaćemo se", rekao je on, "ali nemojte imati sumnje: ako se Sadam Husein ne razoruža u potpunosti zarad bezbednosti našeg naroda i mira u svetu, mi ćemo povesti koaliciju koja će ga razoružati."

Zurio sam u ekran dok mi se prevrtao stomak. Predsednikov govor činile su laži. Laži.

Potrošio sam svu svoju energiju u uzaludnim pokušajima da te laži razotkrijem, bezuspešno. Moja zemlja bila je na ivici rata opravdanog rečima za koje sam znao da su laž i više ništa nisam mogao da učinim kako bih taj rat sprečio.