Talentovani gospodin Epstin: Život pre konačnog pada

Sada se gotovo sve zna o životu Džefrija Epstina: s kim se družio, koga je savetovao, od koga je kupovao nameštaj, šta je mislio o evropskim politikama i američkim političarima. Ali pre marta 2005. bio je čista enigma: finansijer bez jasne karijere, milijarder bez vidljivih poslova, domaćin čiji su gosti bili predsednici i prinčevi, a čiji je zanat ostajao skriven iza vrata od hrasta i zidova obloženih kordovanom.

U toj epohi Epstin je izgledao kao moderni Getsbi. Živeo je u najvećoj privatnoj rezidenciji i nekadašnjoj školi na Menhetnu - u 4.750 metara kvadratnih. Ali to je koliba naspram njegovog ranča "Zoro" u Novom Meksiku, koji se prostirao na 7.500 jutara. Dakle, bio je šest puta veći od celog Vračara. Vlasnik i jednog atola na Devičanskim ostrvima tvrdio je da radi samo za milijardere. Ništa ispod toga. I to je objašnjavao ovako: njima ne treba više novca, samo zaštita prokletih dolara.

Od znatiželjnika držao se podalje sve dok se 2002. nije našao sa Bilom Klintonom u "boingu 727" koji je leteo ka Africi, u misiji koja je trebalo da istraži problem AIDS-a i ekonomskog razvoja. Nakon toga, žuta štampa je želela da sazna sve o čoveku "srebrne kose", "mlađoj verziji Ralfa Lorena".

Klinton je novinarima udovoljio tek toliko što je rekao da je Epstin, inače vlasnik aviona kojim su putovali, "neobično velikodušan i posvećen razvojnim projektima". Takoreći, duša od čoveka. 

Osoba koji se danas ponaša kao da je kralj sveta, a tada samo kralj njujorških nekretnina Donald Tramp opisivao ga je za magazin "Njujork" bez uvijanja, ne znajući da će to poznanstvo postati jedno od glavnih oružja iz kojih će na njega pucati politički neprijatelji:

"Poznajem Džefa petnaest godina. Sjajan momak. Uvek je zabavno s njim. Kažu da voli lepe žene koliko i ja - a mnoge su na mlađoj strani".

Ali na njega nisu ostali imuni ni ljudi za koje se smatralo da su tvrđeg kova. Profesor prava na Harvardu i kasnije njegov advokat Alan Deršovic pričao je da je Epstin jedini čovek van porodice kome šalje rukopise svojih knjiga. Nobelovac Mari Gel-Man bio je očaran razgovorima koji su vodili o fizici. Martin Novak, matematički biolog, govorio je da su na Karibima ustajali u šest ujutru da raspravljaju, ni manje ni više nego o - algoritmima prirode.

Znakovi pored puta

Dok je Džefri Epstin bio samo zagonetka, eventualno povod za trač rubrike njujorških tabloida, znalo se tek nekoliko stvari: u "kožnoj sobi" pije se "Erl grej", jer je domaćin prezirao alkohol i duvan. Zidove njegove vile krase orijentalne fantazije, a na klaviru stoji preparirana crna pudla.

"Hoću da ljudi razmišljaju šta znači preparirati psa", govorio je, kao da je svaka stvar bila šifra.

Andrić bi rekao - znakovi pored puta.

Prijatelji su ga opisivali kao ledenog, ali zavodljivog. Koliko ga niko ne zna najbolje je, izgleda, znala Roza Monkton, nekadašnja direktorka "Tifanija" i bliska prijateljica princeze Dajane:

"Klasični ledeni breg. Ono što vidiš nije ono što dobiješ".

U centru tog sveta stajala je Gilen Maksvel, ćerka osramoćenog medijskog magnata, barona Roberta Maksvela, čija se imperija srušila 1991. kada je otkriveno da je iz penzionih fondova svojih radnika izvukao stotine miliona funti kako bi okrpio dugove. Epstin ju je nazivao "najboljom prijateljicom", ali ona je bila mnogo više: kuratorka večera, organizatorka žurki, žena koja je spajala prinčeve s manekenkama i naučnike s naslednicama. Ukratko - društveni motor imperije.

Iz učionice u banku

Njegova zvanična biografija bila je američki san: dečak iz Bruklina, čiji je otac radio u gradskom odeljenju za parkove, postao je nastavnik fizike i matematike u elitnoj školi "Dalton" na Menhetnu. I to bez fakultetske diplome.

Romantična priča koja je kružila Volstritom kaže da su ga učenici obožavali, te je otac jednog đaka zaključio da takav um mora na tržište. Taj čovek bio je Ejs Grinberg, visoki rukovodilac "Ber Starnsa", tada jedne od najvećih investicionih banaka.

Na vrata banke ušao je 1976, brzo napredovao u odeljenju za trgovinu obveznicama i do kraja sedamdesetih stekao status partnera sa ograničenom odgovornošću - poziciju ispod punopravnog, ali izuzetno uticajnu za nekog bez formalnih kvalifikacija.

Njegov mandat u banci trajao je svega pet godina. Završio se naglo 1981. i bio obavijen glasinama - disciplinska kazna od 2.500 dolara zbog sumnje u insajdersko trgovanje akcijama, a šaputalo se i o neprikladnoj vezi sa sekretaricom. Epstin je tvrdio da odlazi jer želi da bude sam svoj gazda, ali ipak izvesnija verzija glasi da je otišao pre nego što je mogao da bude ozbiljnije procesuiran.

Njegova zlatna karta bio je Lesli Veksner, vlasnik kompanije "Viktorijas sikret". Epstin je postao njegov poverenik, upravljao trustovima i fondacijama, čistio loše investicije i gradio reputaciju "čoveka sa sekirom". Do tada nije imao jasan biznis model, a sa Veksnerom je dobio novac i, ono što je važnije, legitimitet. To je bila i njegova ulaznica ne samo da se predstavlja kao regruter za modele "Viktorijas sikret", već i da uđe u Savet za spoljne odnose, Trilateralu i Harvard.

Senke iza pozlate

Period posle "Ber Starnsa", a pre Veksnera krije drugu biografiju, puna pukotina. "Veniti fer" je otkrio da je Epstin blisko sarađivao sa Stivenom Hofenbergom, arhitektom Ponzi prevare teške 450 miliona dolara.

Tada je učestvovao i u propalim pokušajima preuzimanja "Pan Am erlajnsa" i "Emeri er frejta", u šemama sa obveznicama osiguravajućih društava i novcem čije poreklo nikada nije razjašnjeno, ostavljajući za sobom partnere koji su otkrivali da kapital nije bio "švajcarski" nego pozajmljen iz mutnih fondova.

Dok su regulatori birali lakši put i procesuirali samo ono što je bilo najjednostavnije dokazati, Epstin je iz svake istrage izlazio neokrznut. Ni kriv, ni čist, već – neuhvatljiv. 

Ipak, za njim je ostajalo niz sitnih, ali znakovitih sporova. Umešao se u izgradnju Veksnerove jahte "Limitles", što se završilo tužbom brodogradilišta protiv njega zbog neplaćenih usluga. Istovremeno ga je "Sitibanka" gonila za oko 20 miliona dolara zbog kredita koje nije vraćao, dok ga je američko tužilaštvo tužilo jer je državni stan koji je iznajmljivao za 15.000 dolara mesečno nezakonito davao u podzakup za 20.000 dolara.

Svaki od ovih slučajeva tada je delovao kao sitnica za čoveka njegovog statusa, ali zajedno su crtali portret finansijera koji je hodao po ivici zakona.

Mart 2005: trenutak kada se zavesa pomerila

U martu 2005. policija Palm Biča, gde je takođe imao kuću, dobila je prijavu majke četrnaestogodišnje devojčice koja je tvrdila da je od Epstina dobijala novac za "masaže". Istraga je brzo pronašla više od 30 maloletnica i lokalni šef policije nije imao dilemu: reč je o organizovanoj mreži seksualne eksploatacije.

Ali tada je nastupio zid. Savezni tužilac na Floridi sklopio je 2008. tajni sporazum: Epstin je priznao krivicu samo za nagovaranje na prostituciju, dobio 13 meseci u okružnom zatvoru sa pravom da šest dana nedeljno izlazi "na posao". Žrtve nisu bile obaveštene, a dokazi su ostali zapečaćeni.

Kasnije je tužilac objasnio da mu je rečeno da je Epstin "čovek obaveštajnih službi" i da je slučaj "iznad njegovog nivoa". Bivši policajci Palm Biča govorili su otvoreno da je pravda bila otkupljena novcem i vezama.

Tako je Epstin uspevao da do 2005. ostane čovek bez zvaničnog si-vija, ali s mitologijom. Domaćin koji je spajao Klintona i Trampa, govorio o algoritmima prirode dok je držao prepariranog psa na klaviru, finansijer kog trejding deskovi nisu poznavali.

Danas ga svi znaju. I to iz dosijea.