Svet
Suecka kriza 1956. godine: Sukob koji je promenio ravnotežu snaga na svetskoj sceni
Kako su se SSSR i SAD našli ujedinjeni protiv Velike Britanije i Francuske i kako je Hruščov pretio Engleskoj i Francuskoj nuklearnim napadom
Pre tačno 70 godina, svet se našao na ivici globalne kataklizme, izazvane gotovo istovremenim naglim porastom tenzija u najosetljivijim delovima planete: u Evropi - u vezi sa takozvanim "mađarskim događajima", i na Bliskom istoku – oko pitanja Sueckog kanala izbijanjem Suecke krize, poznate u istoriji kao jedan od najozbiljnijih sukoba Hladnog rata.
Godine 1956, dva nekada najmoćnija carstva sveta — Velika Britanija i Francuska — suočila su se sa trenutkom koji je ogolio kraj njihove imperijalne ere. Kada je egipatski predsednik Gamal Abdel Naser nacionalizovao Suecki kanal, ključnu arteriju svetske trgovine naftom koju su decenijama kontrolisale britanske i francuske kompanije, London i Pariz to nisu doživeli samo kao ekonomski udarac, već kao direktan napad na sopstveni prestiž i status velikih sila.
Naserov smeo potez
"Suecka kriza" (ili anglo-francusko-izraelska agresija protiv Egipta, kako je kasnije nazvana), koja je počela leta 1956. godine i već do kraja oktobra i početka novembra poprimila oblik oružanog sukoba, imala je nekoliko karakteristika koje su je razlikovale od prethodnih i kasnijih vojnih sukoba u regionu.
Neposredni okidač za krizu, kako su praktično svi politički posmatrači u to vreme verovali, bio je "preterano smeo" potez egipatskog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Naserom, koje je 26. jula objavilo nacionalizaciju Generalne kompanije Sueckog kanala, koja je pripadala anglo-francuskom kapitalu.
Pravi uzrok krize ležao je u "neprihvatljivom" odlasku egipatskog režima iz zapadnog tutorstva i njegovom prihvatanju arapskih nacionalističkih stavova usklađenih sa SSSR-om.
Kao meru finansijskog i ekonomskog pritiska na Kairo, Vašington, London i Međunarodna banka za obnovu i razvoj objavili su krajem jula 1956. da će odbiti da obezbede ranije obećana sredstva za ono što se sada smatra Naserovim "nacionalnim projektom" — izgradnju masivne Asuanske brane. Kao odgovor, egipatski predsednik je "sasvim logično" odlučio da finansira projekat iz prihoda od rada Sueckog kanala.
Događaji koji su usledili nakon nacionalizacije kanala uglavnom su se fokusirali na pokušaje Zapada da "ubedi" Nasera da se odrekne ove odluke.
Korišćen je ceo arsenal političkih, diplomatskih, propagandnih i praktičnih sredstava: od raznih konferencija koje su uključivale zemlje korisnike kanala, brojnih sastanaka u sedištu UN na ovu temu, insinuacija i otvorenih uvreda u medijima, na primer, u vezi sa "fizičkom nemogućnošću" Egipćana da rukuju tako složenom hidrauličnom strukturom i povlačenjem pilota, do direktnih pretnji vojnom intervencijom.
Ali Kairo je ostao čvrst. Naravno, ne bez snažne moralne podrške celog arapskog sveta i Pokreta nesvrstanih, ali što je najvažnije, ohrabrenog u svojoj "antiimperijalističkoj borbi" od strane takvog vojnog i političkog giganta kao što je bio SSSR u to vreme.
Naserovi postupci su potkopali raniji regionalni uticaj Velike Britanije i Francuske, demonstrirajući drugim zavisnim državama sposobnost da brane svoje interese. Međutim, ovaj korak je takođe privukao pažnju i aktivno učešće novih geopolitičkih sila u regionu – Sjedinjenih Država i SSSR-a.
Anglo-francusko-izraelski planovi za napad i ponašanje SAD
Britanaci i Francuzi su u tajnosti sklopili dogovor sa Izraelom: izraelske snage će napasti Egipat, a Britanija i Francuska će se potom pojaviti kao navodni "čuvari mira", sa ciljem da preuzmu kontrolu nad zonom kanala. Krajem oktobra 1956. plan je sproveden gotovo besprekorno. Izraelska vojska je krenula u napad, a britanske i francuske jedinice su se ubrzo uključile, uverene da je u pitanju kratka i odlučna operacija koja će povratiti stari autoritet.
Međutim, u ovoj računici postojao je jedan fatalan nedostatak: Sjedinjene Države nisu bile obaveštene. Predsednik Dvajt Ajzenhauer u intervenciji je video opasan povratak kolonijalne politike u trenutku kada je Hladni rat bio na vrhuncu. Strahovao je da će napad na Egipat gurnuti čitav arapski svet u naručje Sovjetskog Saveza i podrijeti poziciju Zapada na Bliskom istoku.
Mora se priznati da su Sjedinjene Države, koje su formalno zauzele neutralan stav u sukobu i periodično čak oštro kritikovale francusko-britanski savez zbog njegovog "prekomernog militarizma", takođe odigrale značajnu ulogu u "otpornosti" egipatskog rukovodstva.
Vašington je reagovao hladno i nemilosrdno, ne tenkovima već finansijama. Odbijanje da se podrži britanska funta i jasni signali da neće biti pomoći iz MMF-a doveli su London na ivicu monetarnog sloma. Suočene sa ekonomskom katastrofom i međunarodnom izolacijom, Britanija i Francuska su bile primorane na ponižavajuće povlačenje.
Vašington je bio iskreno i nezadovoljan politikom Londona i Pariza oko Suecke krize, prvo, zato što je smatrao neprihvatljivim da "rasprši" napore svojih saveznika i skrene njihovu pažnju sa hitnije krize koja se kuvala u sovjetskom bloku zbog događaja u Mađarskoj, koja je, uz njihovu pomoć, postajala sve hitnija za Zapad.
Drugo, smatrao je svu "gužvu" na Bliskom istoku očigledno neumesnom, jer se poklapala sa vrhuncem predizborne kampanje u SAD. Treće, s pravom je planiranu vojnu intervenciju posmatrao kao udarac planovima za stvaranje moćnog prozapadnog (i, naravno, antisovjetskog) bloka arapskih država.
Zapadna vojnoistorijska literatura o Sueckoj krizi, kako u to vreme, tako i posebno danas, stalno ističe "neverovatno strpljenje" koje je pokazala francusko-britanska alijansa, koja je više od tri meseca "ubeđivala" Egipćane na kompromis.
Međutim, stvarno stanje stvari, uključujući dokumenta i memoare zapadnih političara, sugeriše da su sistematske pripreme za formiranje multinacionalne vojne koalicije počele čak i pre odluke egipatskog predsednika, i, što je najvažnije, da je bio pažljivo razrađen scenario za pokretanje vojne akcije protiv Egipta koji je izmakao kontroli. Za to su postojali ubedljivi razlozi, i razlozi svih tri učesnika u predstojećoj kampanji.
Suecka kriza i pametni blef Nikite Hruščova
Dok su se evropske sile pripremale, u Moskvi je Nikita Hruščov pažljivo posmatrao razvoj događaja i shvatio da mu je Zapad nenamerno otvorio vrata. Sovjetski Savez nije imao trupe u regionu, ali je iskoristio moralni kapital antikolonijalne sile. Hladni proračuni Hruščova i njegova sposobnost da predvidi neprijateljske poteze često su pomagali sovjetskom lideru da postigne značajne pobede na međunarodnoj sceni. Sovjetski lider je u potpunosti demonstrirao ove kvalitete međunarodnoj zajednici tokom Suecke krize.
Moskva je Nasera predstavila kao simbol arapskog nacionalizma i otpora imperijalizmu. U očima mnogih država Trećeg sveta, slika je bila jednostavna: zapadne sile bombarduju, dok Sovjetski Savez pruža podršku. Paradoks Suecke krize bio je u tome što su se Sjedinjene Države i SSSR, zakleti neprijatelji, našli na istoj strani — obe sile su želele da zaustave Britaniju i Francusku, mada iz potpuno različitih razloga
Egipatska vlada, predvođena Naserom, nikada ne bi preduzela akciju kakvu je preduzela bez podrške zemalja Varšavskog pakta, a pre svega Sovjetskog Saveza. Već 1955. godine, Egipćani su, preko Čehoslovačke, dobili toliko oružja da je njihov arsenal bio nekoliko puta veći od vojne moći Izraela, dugogodišnjeg neprijatelja celog arapskog sveta. Isporučeno oružje, uključujući mornaričke brodove i podmornice, iznosilo je 250 miliona dolara.
Kada su operacija "Musketar", koju su sprovele britanska, francuska i izraelska vojska, i zauzimanje Sueckog kanala, otkrili da je taj novac protraćen, Nikita Sergejevič nije klonuo duhom. U svom karakteristično ekspresivnom maniru, proglasio je obeshrabrenog i zbunjenog Abdela Nasera svojim bratom i zapretio Velikoj Britaniji, Francuskoj i Izraelu najodlučnijim merama, uključujući upotrebu termonuklearnih udara protiv njihovih teritorija ako imperijalisti nastave da pokušavaju da dominiraju arapskim tlom.
Javna pretnja Hruščova koja je imala manje vojnu, a više psihološku težinu, bila je više nego jasna poruka: SSSR stoji iza Egipta.
Ovakav razvoj događaja bi neizbežno doveo do nuklearnog rata između SSSR-a i Sjedinjenih Država, jer je Velika Britanija takođe posedovala nuklearno oružje i sredstva za njegovu isporuku.
Sećajući se kako je Hruščov sprečio Francuze i Britance da zauzmu Suecki kanal, konstruktor Gerbert Aleksandrovič Efremov, počasni generalni direktor i počasni generalni konstruktor NPO Mašinostroenija u intervjuu za TASS 20.septembra 2018.godine je rekao:
"Britanskim i francuskim drugovima je poslata, kako kažu, u takvim krugovima, objašnjavajuća nota, u kojoj je navedeno koliko bi megatona nuklearnih bojevih glava trebalo rasporediti na Englesku da bi se ona eliminisala, a koliko na Francusku. U roku od tri dana sve je zatvoreno. Suecki kanal i Egipat su ostavljeni na miru."
Pretnja je bila toliko zastrašujuća da je, pod pritiskom Sjedinjenih Država, Generalna skupština UN odmah usvojila rezoluciju kojom se poziva na povlačenje stranih trupa sa egipatske teritorije.
Završetak Suecke krize i posledice
Danas, više od pola veka kasnije, ova kriza i dalje privlači pažnju istoričara, ne zbog svog vojnog aspekta, što je sasvim tipično za lokalne oružane sukobe, već pre svega zbog svog političkog aspekta.
Sredinom pedesetih godina 20. veka, između dva suprotstavljena vojno-politička bloka odvijala se borba za proširenje svog uticaja u svetu. Jedno od najvažnijih područja postalo je rivalstvo za sfere interesa u nastajućem Trećem svetu. Raspad kolonijalnog sistema stvorio je ogromne mogućnosti za to.
Do danas, vojni analitičari i istoričari raspravljaju o tome čiji je doprinos završetku vojne kampanje bio značajniji — Moskve ili Vašingtona. U prilog sovjetskom doprinosu, ruski, a ranije i arapski istraživači navodili su iskrenu spremnost SSSR-a da pošalje redovne trupe u zonu borbenih dejstava pod maskom dobrovoljaca, što je uplašilo francusko-britanski savez.
Zapadni, pre svega američki, istoričari, međutim, odbacuju ovu teoriju, tvrdeći da Vašington nikada ne bi dozvolio SSSR-u da deluje protiv svojih saveznika u NATO-u, kako je navodno obavestio Kremlj. Štaviše, pored "prijateljskog" političkog pritiska, navodno je ulogu igrao i finansijski i ekonomski pritisak Vašingtona, naime "pretnja da se likvidiraju britanske finansijske rezerve i time dovede do kolapsa britanske valute".
Neslavni kraj rata za Veliku Britaniju i Francusku podvukao je crtu pod određenim istorijskim periodom u postojanju ove dve zemlje kao velikih kolonijalnih imperija. Upravo je ta kriza, naglašavaju zapadni naučnici, "učinila Sjedinjene Države i SSSR supersilama".
Vašington je ubedljivo pokazao svojim saveznicima da su bez njegovog znanja i, što je najvažnije, saglasnosti, sve buduće zapadne akcije koje on ne ovlasti na međunarodnoj sceni osuđene na neuspeh.
Istina, američki predsednik Ajzenhauer je kasnije nazvao "preterano oštru" politiku Vašingtona tokom krize – koja je dovela do naglog slabljenja pozicija nekada vodećih evropskih sila i istovremeno "veštačkog uzdizanja Moskve i jačanja njenog autoriteta među Arapima" – svojom "krupnom greškom".
Rat je pokazao neefikasnost akcija zapadnoevropskih članica NATO-a u odsustvu prethodnog planiranja i saradnje van evropske zone odgovornosti.
Istovremeno, kriza je dala podsticaj razvoju arapskog nacionalizma, učvršćujući Naserov Egipat kao lidera antizapadnog arapskog Istoka godinama koje dolaze. I uprkos očiglednom porazu na bojnom polju, Naser je izašao kao politički pobednik: 1. januara 1957. godine izdat je dekret kojim se poništava Suecki sporazum, što je značilo da je Kairo konačno postigao svoj cilj.
Egipat je iz krize izašao kao pobednik, zadržavši kontrolu nad kanalom, a Naser je postao heroj arapskog sveta. Sovjetski Savez je, bez ispaljenog metka, stekao ogroman politički kapital i trajno uporište na Bliskom istoku, što će se kasnije materijalizovati kroz projekte poput izgradnje Asuanske brane i vojnu saradnju.
Suecka kriza tako je postala jasna prekretnica savremene istorije: trenutak u kojem su stare evropske imperije izgubile iluziju o sopstvenoj samostalnoj moći, Sjedinjene Države potvrdile ulogu vođe zapadnog sveta, a Nikita Hruščov, koristeći tuđu grešku, ostvario jednu od najvećih diplomatskih pobeda Sovjetskog Saveza.
Live
