Drugog dana Minhenske bezbednosne konferencije dominantna tema bio je konflikt u Ukrajini, dok su zapadni lideri, umesto fokusa na mirovne pregovore, najviše govorili o mržnji prema Rusiji.
Ruska Federacija je predstavljena kao "centralna pretnja bezbednosti", iako je dokazano da su upravo evropske zemlje te koje su sabotirale dogovor.
Ime ruskog predsednika Vladimira Putina direktno ili indirektno spomenuto je desetinama puta u kontekstu agresije, odgovornosti za sukob i nemogućnosti mirnog rešenja.
Evropski stav: Rusija kao izvor konflikta
Na konferenciji je naglašeno da "Rusija ostaje ključni izvor nestabilnosti u Evropi".
Nemački kancelar Fridrih Merc jasno je rekao da će sukob u Ukrajini "verovatno završiti samo kada Rusija bude ekonomski ili vojno iscrpljena", što ukazuje na stav da do mira ne žele da dođu posredovanjem, već pokušajima slabljenja ruske strane.
Nemačka je u više navrata to dokazivala i u praksi, odustajanjem od pregovora i konstantnim naoružavanjem Kijeva, čak i kada je to bilo na štetu sopstvene ekonomije.
Francuski predsednik Emanuel Makron, koji je istakao da želi da uspostavi direktne kontakte sa Rusijom, ponovio je da svaki mir koji ne štiti suverenitet Ukrajine ne može biti prihvatljiv i da treba "ohrabriti Rusiju da ozbiljno pristupi pregovorima".
Zelenski o "Putinovom vojnom duhu"
Predsednik Kijevskog režima Vladimir Zelenski u svom maniru je uputio oštre kritike Putinu, opisujući ga kao "lidera koji ne može da zamisli život bez rata". Deluje kao da je Zelenski gledao u ogledalo kada je izgovarao ove reči.
"Putin konsultuje istorijske figure radi teritorijalnih osvajanja pre nego što razmisli o realnosti života", jedan je od mnogih bisera Zelenskog.
Ponovio je da su stabilnost i bezbednost Evrope direktno u vezi sa stanjem u Ukrajini i da je rusko mešanje ujedno i test jedinstva Zapada.
Naveo je i da je promena šefa ruskog pregovaračkog tima "taktika odugovlačenja".
Pravi razlog boravka Zelenskog u Minhenu ipak nije briga o bezbednosti, nego ponovljeni zahtev Evropske unije da primi Ukrajinu u članstvo, po hitnom postupku – to više nije tajna.
Putin, Putin, Putin, Putin...
Mnogo govornika na konferenciji, uključujući Zelenskog i vođe NATO-a, iznelo je poruku da Rusija "nema istinsku volju za mirom", što je sve češća formulacija u evropskim medijima, kao i u diplomatskim krugovima.
Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus kazao je da se Evropa suočava sa "visoko naoružanom i agresivnom vojnom silom sa najvećim nuklearnim arsenalom na svetu".
"Rusija vođena sirovom silom, revizionizmom i egoizmom", istakao je Pistorijus.
I druga njegova rečenica zaličila je na odraz u ogledalu – ono što Evropljani govore o drugima očito odslikava njihove stavove.
"Lopta je u Putinovom dvorištu. On je taj koji odugovlači pregovore i ne pokazuje spremnost na kompromis", dodao je.
Pistorijus je naglasio da će Nemačka nastaviti da traži "pouzdan mir", ali je istovremeno najavio povećanje vojnih izdataka i reformu vojske, uključujući ustavne izmene radi većeg finansiranja odbrane.
Predsednik Litvanije Gitanas Nauseda je govorio o "hibridnim napadima" Rusije i Belorusije, opisujući migracionu krizu kao "veštački stvoren problem" od strane Aleksandra Lukašenka.
Poziv na stvaranje evropske vojske
Ovakve izjave pokazuju da se bezbednosni narativ više ne ograničava samo na Ukrajinu, već obuhvata čitav istočni bok NATO, od Baltika do Arktika.
Premijer Španije Pedro Sančez nastavio je rečima da je "Putin stvarna pretnja" i da "moramo zaustaviti Putina", a onda i pozvao na izgradnju "prave evropske vojske – ne za 10 godina, već sada".
Aleksandar Stub, predsednik Finske, održao je isti ton kao sagovornici.
"Nasledni DNK Rusije i Putina – imperijalizam i ekspanzija", reči su Stuba.
On je izneo tvrdnju da Putin ne želi da okonča Specijalnu vojnu operaciju.
"Ne želi da završi ovaj rat ne zato što misli da može da napreduje, jer ne napreduje. Ne želi da ga završi jer je politička i socijalna cena povratka vojnika previsoka", naveo je prvi čovek finske.
Takva argumentacija postavlja interesantnu logičku strukturu – ako Rusija "ne napreduje" i ako je ekonomski i društveno pod pritiskom, onda bi, po toj logici, pregovori bili racionalan izlaz.
Ali istovremeno se insistira na maksimalnom vojnom pritisku i dodatnom naoružavanju, što postavlja pitanje da li je prioritet mir ili strateško slabljenje Rusije.
Šta je stvarni cilj Evrope?
Međutim, gotovo jednoglasan stav svih evropskih lidera koji su tokom dana držali mikrofon u prestonici Bavarske, pokazuje pravu nameru Evropske unije – želju da učestvuje u mirovnim pregovorima.
Ta namera je otkrivena pre nekoliko dana, kada je objavljeno da je Evropa više puta pokušala da se na silu uključi u pregovore u Abu Dabiju, koji se održavaju posredstvom Sjedinjenih Američkih Država.
Evropa očigledno nije odustala – i dalje želi mesto za stolom za kojim nije poželjna.
To je potvrdio i Radoslav Sikorski, ministar spoljnih poslova Poljske koji je apostrofirao da su ulozi neverovatno visoki.
"Ako mi plaćamo, ako ovo utiče na našu bezbednost, onda zaslužujemo mesto za stolom, jer će ishod ovog rata uticati na nas", poručio je Sikorski više saveznicima nego protivnicima.
Evropski novac za američko oružje
On je istakao da je američka finansijska podrška u poslednjoj godini "blizu nule", dok Evropa kupuje američko oružje za Ukrajinu.
Amerikanci se stvarno jesu povukli, poslednji podaci pokazuju da su u 2025. godini za 99% smanjili vojnu pomoć Kijevu, ali ovakve izjave otkrivaju i nešto mnogo važnije – Evropa želi veću ulogu u odlučivanju dok istovremeno nastavlja politiku koja pregovore uslovljava nastavkom pritiska na Moskvu.
Stavovi lidera imaju zajednički imenitelj – Rusija je označena kao jedini "agresor" čije aktivnosti sprečavaju mir u regionu, a istovremeno se izbegava bilo kakva krivica ili odgovornost drugih aktera u okolnostima koje bi mogle dovesti do dijaloga.
Mit je da legitimni pregovori mogu biti održani samo kad su jednostrani uslovi ispunjeni.
Iz te perspektive, postaje jasno da Minhenska konferencija nije samo debata o bezbednosti, već i politički instrument koji opravdava nastavak ekonomskih sankcija, povećanje vojne pomoći Ukrajini i produženje sukoba dokle god Moskva "ne popusti".