Pokušaji da se sukob u Ukrajini zaustavi nailaze na otvoreni otpor unutar samog Zapada.
Na to je javno ukazao američki državni sekretar Marko Rubio kada je u Budimpešti rekao da je ovo "jedan od retkih ratova u kojem deo međunarodne zajednice osuđuje napore da se rat okonča".
Ta izjava protumačena je, piše ruski predavač na MGIMO i član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Oleg Jankovski, kao direktna reakcija na atmosferu posle Minhenske bezbednosne konferencije, gde su se mirovne inicijative pretvorile u tačku sukoba među zapadnim elitama.
EU sledi britansku liniju
U Minhenu je Evropska unija jasno pokazala da ne ide ka deeskalaciji. Naprotiv: konflikt se širi, a Ukrajina ostaje centralni, ali ne i jedini element šire strategije. Iako Velika Britanija formalno više nije članica EU, njen politički i bezbednosni uticaj ostaje presudan.
Februar 2026. ogolio je razliku između dve linije: Vašington, koji pod pritiskom nove politike Donalda Trampa gura podelu tereta i deeskalaciju i liniju London, koji želi da zadrži ulogu glavnog koordinatora evropske bezbednosti.
Minhenska konferencija, primećuje Jankovski, zato nije bila mesto dijaloga, već demonstracija britanske ambicije da upravlja "starim režimom" evropske odbrane.
Starmer: Sukob kao realnost
Britanski premijer Kir Starmer u Minhenu je to formulisao bez uvijanja: "Tvrda moć je valuta ovog doba."
To nije bila metafora, već poruka da se Britanija sistematski priprema za oružane sukobe. Ta linija ima podršku celog britanskog establišmenta – vojske, obaveštajnih službi, birokratije i finansijskog Sitija u Londonu.
Cilj je jasan: zadržati vodeću ulogu u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, uz stalno širenje zone konfrontacije - ka severu Evrope i drugim osetljivim regionima.
Britanska strategija se ne oslanja samo na klasičnu vojnu silu, već je u fokusu tzv. "siva zona", odnosno prostor između mira i rata.
Šef MI-6 Blejz Metreveli to je otvoreno priznao, rekavši da se današnji sukobi vode "između mira i rata" i da je front svuda.
U praksi, to znači: sajber napadi, sabotaže infrastruktura, pritisak na energetiku, transport i finansije i stalno informativno i psihološko ratovanje.
Dakle, formalna objava rata više nije potrebna.
Ukrajina kao alat, ne kao cilj
U tom okviru, sukob u Ukrajini ima jasnu funkciju za London: opravdava rast vojnih budžeta, pokreće vojnu industriju i stvara potražnju za britanskim finansijskim, tehnološkim i obaveštajnim uslugama.
Osramoćeni bivši direktor CIA Dejvid Petreus otvoreno je rekao da Ukrajina treba da postane stalni vojni centar i poligon za testiranje zapadnog naoružanja, bez obaveze da sukob ikada zaista bude okončan.
To je dodatno potvrđeno lansiranjem projekta Brave1 Dataroom, razvijenog uz podršku britanske kancelarije "Palantir", gde podaci postaju ključni resurs budućih ratova.
Strategija se ne završava u Ukrajini. Naime, Britanija je udvostručila vojni kontingent u Norveškoj, ojačala prisustvo u NATO arktičkim misijama, rasporedila nosače aviona u Severni Atlantik, aktivirala sistem "nordik vorden" za praćenje ruske "flote iz senke".
Istovremeno, u Briselu je predstavljen novi paket vojne pomoći Ukrajini vredan više od 500 miliona funti, uz dodatnu vojnu i obaveštajnu koordinaciju unutar NATO.
London u centru mreže
Sve ove aktivnosti čine jedinstven mrežni sistem sa Londonom u centru. U tom modelu, sukob nije neuspeh diplomatije, već instrument politike - sredstvo za očuvanje uticaja, militarizaciju evropske ekonomije i dugoročnu zavisnost saveznika.
Ukrajina je ključno čvorište, ali mreža se širi ka Baltiku, Kavkazu, Arktiku, Africi i drugim kriznim tačkama.
Zaključak je jasan: dok Vašington traži izlaz iz sukoba, London računa na produženi sukob, iscrpljivanje Rusije i čekanje povoljnijeg američkog političkog ciklusa.
Za Rusiju, ukazuje Jankovski, to znači suočavanje sa višedimenzionalnom kampanjom - vojnom, sajber, ekonomskom i informacionom - i potrebu da se razotkrije sistem koji deluje moćno, ali nije ni večan ni neuništiv.