Američki predsednik Donald Tramp naredio je masovno gomilanje snaga na Bliskom istoku – najveće u protekle dve decenije, sa trećinom svih američkih plovila, 200 aviona i čitavim nizom projektila koji su se sada "nagurali" u region.
I, kako je za "Foks njuz" rekao Trampov izaslanik Stiv Vitkof, nije mu jasno zašto Iran odbija da "kapitulira" pred njegovim zahtevima.
Inat Islamske republike i ogromno američko vojno prisustvo sada znače da Tramp ima čitav niz opcija ako se odluči da napadne Iran, piše "Ekonomist" u svojoj analizi situacije na Bliskom istoku.
List podseća da je Tramp već jednom naredio bombardovanje nuklearnih postrojenja Irana. Sada, ako naredi novi napad, raspon meta će biti mnogo veći, a posledice nesagledive.
Novi pregovori Vašingtona i Teherana nastaviće se u Ženevi 36. februara, Ali, kako je objasnio Vitkof, uprkos pritisku SAD, Iranci nikako da popuste. Problem je što održavanje ovog nivoa vojnog prisustva košta i može da ostavi druge regione izloženim.
Ako Tramp izgubi živce i naredi napad, njegovi generali će morati da izaberu metu.
"Ekonomist" navodi da bi mogli da krenu na ajatolaha Alija Hamneija, vrhovnog vođu Irana, i one koji su mu bliski.
Tramp se možda nada sličnom ishodu kao u Venecueli, gde bi druga figura u iranskom rukovodstvu, sklonija sklapanju dogovora i Americi uopšte, preuzela kontrolu.
Mnogi u regionu veruju da su diskretni pregovori o takvom ishodu već u toku. Ali s obzirom na bes u Iranu nakon protesta prošlog meseca, postavljanje još jednog člana postojećeg režima Iranci bi mogli smatrati izdajom Amerike nakon što je Tramp obećao da će priteći u pomoć demonstrantima.
Amerika bi takođe mogla da cilja Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC), vojno krilo režima, koje je učestvovalo u suzbijanju protesta. To bi moglo da uključi napad na lokalno sedište IRGC-a ili ubistvo rukovodstva.
SAD bi takođe mogle da pokušaju da unište vojne ciljeve, uključujući redovnu vojsku. Amerika bi mogla da odluči da napadne iranske baze balističkih raketa koje prete američkim bazama u regionima, kao i njihovim saveznicima. Takođe bi mogla ponovo da usmeri pažnju na preostale iranske nuklearne objekte. Vojna operacija bi mogla da pogodi svih pet vrsta ciljeva.
Iran, neizbežno, razmatra i svoje opcije. Njegovo ratno vazduhoplovstvo je malo i zastarelo, ali je Teheran izgradio zastrašujuću silu balističkih i krstarećih raketa i dronova dugog dometa što je pokazao u ratu sa Izraelom.
Iran bi mogao ponovo da napadne Izrael, iako bi to značilo uvlačenje još jednog iranskog neprijatelja u novi rat. Takođe bi mogao da cilja američke baze širom regiona, posebno države Persijskog zaliva, kao što je to učinio u Kataru prošlog leta.
"U prethodnim rundama bilo je jasno da će udari biti kratki i ograničeni i da sve strane traže odstupanje", rekao je neimenovani visoki izraelski oficir. "Iranski lideri ovog puta mogu da rade na istoj pretpostavci – da je svaki udar uvod u dalje pregovore. Ali veličina snaga koje su rasporedili Amerikanci i razgovori o promeni režima mogli bi ih navesti da poveruju da nemaju šta da izgube i da ispale sve što imaju u svim pravcima."
To bi moglo da uključi i podsticanje iranskih saveznika, Hezbolaha u Libanu i Huta u Jemenu, da se takođe ponovo aktiviraju.
Sve ovo ostavlja Trampa u dilemi. Nije jasno šta se nada da će postići svojim ogromnim arsenalom.
Obećanja da će kazniti iranski režim zbog suzbijanja demonstracija su prestala. Pomenuo je promenu režima. Ali je takođe naglasio svoju želju za nuklearnim sporazumom.
Vazdušni udari možda neće uspeti da postignu ništa od ovoga. Ograničeni napadi će malo učiniti da prisile Iran da napravi dovoljne ustupke u vezi sa svojim nuklearnim programom kako bi Tramp mogao da proglasi pobedu.
Dugotrajan, veliki napad, osmišljen da izazove promenu režima, rizikuje da uvuče Ameriku u još jedan dugotrajan rat na Bliskom istoku, čije bi posledice bile veoma neizvesne.
Tramp gotovo sigurno ne želi takvu vrstu učešća. Možda se još uvek nada da može dovoljno pojačati pritisak, možda nekom vrstom ograničenijih udara, tako da iranski lideri kapituliraju. Ali teško da bi takva bombardovanja sama po sebi mogla da donesu političke promene na terenu, zaključuje list.