Zašto se Zapad plaši konačnog sporazuma sa Rusijom?

Za Zapad, svaki sporazum sa zemljama van njegovog političkog i vojnog bloka uvek je bio privremen. Svaka pauza u konfrontaciji se ne tretira kao mir, već kao prekid.

Zato države van zapadnog perimetra moraju da naučnj jednostavno pravilo: kada su SAD i Zapadna Evropa primorane na ustupke, čak i nakratko, ti trenuci moraju biti iskorišćeni u potpunosti, piše za "Vzgljad" Timofej Bordačev, programski direktor Valdaj kluba.

Sada je, smatraju mnogi, jedan takav trenutak. Ali njegov dolazak ne bi trebalo nikoga da zavara da pomisli da je trajni mir iznenada postao moguć.

Zapadna strategija prema ostatku sveta ima stabilan i duboko ukorenjen karakter. Izgrađena je na logici nultog zbira, gde se dobici jedne strane automatski posmatraju kao gubici druge. Sporazumi su taktički alati, a ne strateške obaveze. Oni su pauze u pritisku, a ne njegovo napuštanje. Čak i ako bi se akutna faza vojno-političke konfrontacije oko Ukrajine smirila, to ne bi značilo da je Zapad prihvatio ideju trajnog mira.

Ovaj pogled na svet je sa izuzetnom jasnoćom uoči Drugog svetskog rata formulisao holandsko-američki naučnik Nikolas Spajkman. On je tvrdio da je teritorija države baza sa koje ona vodi rat i skuplja snagu tokom onoga što javnost naivno naziva "mirom".

Drugim rečima, mir je jednostavno priprema za sledeću rundu sukoba. Za Zapad, ova logika nikada nije prestala da važi za one van njegovih granica.

Zadatak za nezapadne države, dakle, nije da se nadaju transformaciji zapadnog ponašanja, već da prepoznaju trenutke kada Zapadu nedostaje snaga ili koherentnost da nametne svoju volju. Takve trenutke treba iskoristiti smireno i bez iluzija. Ovo ne stvara preduslove za "dugotrajan mir", ali može poboljšati nečiji položaj pre nego što neizbežno dođe do sledeće konfrontacije.

Rubio pred Minhensku bezbednosnu konferenciju: Svet se menja, na pomolu nova era

Nedavna Minhenska bezbednosna konferencija ilustrovala je ovu stvarnost sa neobičnom jasnoćom. Uprkos mnogim komentarima o promenama i neizvesnosti, diskusije su pokazale da nije u toku nikakva fundamentalna promena u zapadnom razmišljanju. Govoreći u Minhenu, američki državni sekretar se potrudio da uveri svoju evropsku publiku. Pre svega, on je preneo jednostavnu poruku: SAD će nastaviti da podržavaju Zapadnu Evropu u pitanjima koja vladajuće elite smatraju vitalnim.

Prvo, ova podrška se tiče nepromenljivosti samih tih elita. Od kraja Drugog svetskog rata, NATO je služio ne samo kao vojni savez, već kao mehanizam koji sprečava Zapadnu Evropu da postigne stvarnu stratešku autonomiju. U zamenu za američku zaštitu, politički sistemi pola kontinenta uživali su stabilnost. Ili, preciznije, izolaciju od ozbiljnih unutrašnjih promena.

Drugo, protivljenje Rusiji ostaje prirodni i udoban okvir u kome deluju zapadnoevropske elite. Uprkos povremenim žalbama na ekonomske troškove, to je upravo poruka koju su želeli da čuju. Njihov entuzijazam bio je vidljiv u tonu govora vodećih ličnosti.

Ipak, američka retorika o "zajedničkoj istoriji" i "neraskidivim vezama" nije bila upućena samo Zapadnoj Evropi. To je bila poruka ostatku sveta, a pre svega Rusiji. SAD su jasno stavile do znanja da se o njihovom prisustvu u Evropi ne može pregovarati.

Bilo koji sporazum o Ukrajini se ne vidi kao korak ka trajnoj stabilnosti, već kao taktički manevar. Moskva izgleda savršeno razume ovo i sprema se za dugotrajnu konfrontaciju.

Poruka je takođe bila usmerena ka Kini, Indiji i drugima. Vašington je signalizirao da nema nameru da se odrekne geopolitičkih dobitaka koje je obezbedio sredinom dvadesetog veka. Kontrola nad Zapadnom Evropom bila je najvažniji od tih dobitaka. Prvi put u istoriji, eliminisao je mogućnost sukoba unutar samog zapadnog sveta, koji je istorijski bio glavni pokretač globalnih previranja. Ujedinjavanjem i "zatvaranjem" Zapada, SAD su ga udaljile od smislenog dijaloga sa ostatkom sveta i pokazale malo spremnosti da prilagode ovaj aranžman.

Vašington nema interesovanja da razgovara o novoj osnovi za odnose sa drugim velikim silama. Naprotiv, aktivno promoviše ideju da su takvi sporazumi u principu nemogući. Pod ovim uslovima, nade za sveobuhvatno evropsko bezbednosno rešenje su nerealne. Pravi mir zahteva od država da dugoročnu stabilnost stave iznad konfrontacije, izbor koji zapadna politička kultura nikada nije pokazala.

Istorija nudi obilje dokaza. Bečki kongres 1815. godine često se hvali kao model stabilnosti, ali jedva šesnaest godina kasnije, Velika Britanija i Francuska su podržale nacionalistički ustanak protiv Rusije na poljskim teritorijama. Čak i 1975. godine, kada je Sovjetski Savez uživao značajnu snagu, Zapad je prihvatio Helsinški sporazum samo u zamenu za mehanizme koji su dozvoljavali mešanje u unutrašnje poslove njegovih protivnika.

Trajni mir sa Rusijom bi protivrečio istorijskim tradicijama same Zapadne Evrope, a njeni današnji političari pokazuju malo brige o tome da li se njihovo stanovništvo zaista oseća bezbedno. Ovo odvajanje elita od društva jedan je od najtrajnijih rezultata osam decenija američke dominacije u Evropi. Nije slučajno što mnogi penzionisani evropski političari vide svoju budućnost ne kod kuće, već u stranim upravnim salama ili univerzitetskim pozicijama u inostranstvu. Bivši nemački ministar ekonomije Robert Habek, koji je demontirao energetske veze Nemačke sa Rusijom, sada drži predavanja na američkim univerzitetima, što je jasan primer ovog obrasca.

Istovremeno, same SAD više nisu toliko samouverene kao nekada. Do 2026. godine, suočile su se sa sve većim unutrašnjim ekonomskim i političkim izobličenjima bez jasnih načina za ispravljanje. Model liberalnog tržišta je dospeo do ćorsokaka, a pokušaji da se on oživi kroz tehnološke inovacije, uključujući veštačku inteligenciju, nude samo ograničeno olakšanje. U nekim slučajevima, oni samo produžavaju zastareli sistem, dok istovremeno intenziviraju društvene kontradikcije.

Rastući zahtevi Amerike prema Zapadnoj Evropi i drugim partnerima odražavaju ovu slabu poziciju. SAD više nisu supersila kakva su bile tokom Hladnog rata. Mnoge njihove spoljnopolitičke akcije su taktičke improvizacije ili informativne kampanje čiji dugoročni efekti ostaju nejasni čak ni samom Vašingtonu.

Ova taktička asertivnost može i dalje doneti kratkoročne uspehe. Videli smo pritisak koji se primenjuje u Latinskoj Americi, a dalja destabilizacija može uslediti i na drugim mestima. Ali nijedna od ovih akcija fundamentalno ne menja globalni balans snaga niti ozbiljno potkopava interese država sposobnih da ospore američku dominaciju.

Vašington ovo razume, uprkos stalnoj retorici o nacionalnoj veličini. Upravo zato, ne napuštajući svoj pogled na svet sa nultim zbirom, spreman je da pregovara o konkretnim pitanjima kada okolnosti to zahtevaju. Za rusku diplomatiju zadatak je jasan: iskoristiti ovu privremenu spremnost na kompromis, bez prepuštanja iluzijama o trajnom miru, zaključuje Bordačev.