Otvorena pisma dvojice penzionisanih generala nekadašnje Narodne armije Demokratske Republike Nemačke (DDR), u kojima se zahteva sprečavanje novog rata Nemačke i Rusije, prilično su uskomešala nemačku javnost.
Oba pisma uručena su u ponedeljak atašeu za odbranu u ambasadi Ruske Federacije u Nemačkoj Sergeju Čuhrovu, prenosi portal RT na nemačkom.
U ova dva pisma, koja se odlično dopunjuju, penzionisani general-potpukovnik i bivši zamenik ministra odbrane DDR-a Manfred Grec, kao i general-major u penziji Zebald Daum, iznose svoje stavove o aktuelnoj ratnoj histeriji u Nemačkoj i zemljama članicama NATO-a.
Ovim pismima ne nedostaje ni jasnoća ni analitička oštrina, dodaje se, i u isto vreme, ona iskazuju veoma bolna nemačka sećanja na užase Drugog svetskog rata.
"Plemeniti cilj – poraz Rusije"
U pismu pod naslovom "Nemački tenkovi protiv Rusije ‒ bura u mojoj savesti", general-potpukovnik Grec piše da se "često raspravlja o tome da li smo postali strana u ratu i da li u eskalaciji treba da idemo još dalje". Za generala Greca, međutim, frontovi su već uspostavljeni: "Mi smo usred rata. Uostalom, kako da to drugačije nazovemo, kada su već isporučeni tenkovi i drugo teško naoružanje, sa 'plemenitim' ciljem da se porazi Rusija?"
U pismu pod naslovom "Protest protiv pomoći Nemačke Ukrajini tenkovima i drugom teškom ratnom opremom", general-major u penziji Zebald Daum postavlja pitanje: "Da li su Nemci već zaboravili da nije Rusija ta koja se pomerila na granice Nemačke ili EU, već da se NATO trupe danas nalaze na granicama Rusije?" On podseća i da su SAD i NATO izveli državni udar u Ukrajini 2014. godine, proterali legalno izabranog predsednika i do zuba naoružali Ukrajinu, koju su potom okrenuli protiv Rusije.
General Daum postavlja i pitanje zahvalnosti nemačkog naroda: "Da li je to zahvalnost za sve što su Sovjetski Savez i Rusija učinili za Nemačku?"
Lista ruskih dobrih dela je veoma impresivna, dodaje on, "pogotovo zato što ništa slično ne možemo videti u našim medijima, koji čine sve da pozitivne stvari o Rusiji što pre nestanu iz nemačkog sećanja." Najpre činjenica da, uprkos 27 miliona sovjetskih žrtava, Crvena armija i sovjetski narod posle 1945. godine "nisu mrzeli Nemačku kao što se trenutno ponovo dešava u Nemačkoj."
Važno je naglasiti i da u ovim izjavama nedostaje bilo kakva stranačka i politička orijentacija. Generali traže podršku svih onih koji žele mir sa Rusijom i svih onih koji ne žele da im stavove diktiraju ratnohuškačke stranke i mediji.
Oba pisma već su ustalasala civilno društvo u istočnoj Nemačkoj. Na primer, Upravni odbor udruženja Istočne Nemačke, sa svojih 30-ak članica, od kojih mnoge pokrivaju čitavu Nemačku, pozvao je sve zainteresovane građane da dignu svoj glas za mir.
Gorka sećanja na ratno detinjstvo
U nastavku prenosimo najupečatljivije delove iz ovih pisama. Prvo pismo potpisao je penzionisani general-potpukovnik Grec.
"Opet je došlo to vreme", konstatuje na početku general-potpukovnik. "Mnoštvo uplašenih ljudi, onih koji su zaboravili ili arogantno zanemarili istoriju, onih koji se osećaju pozvanim da upravljaju našom zemljom i da prate našeg transatlantskog partnera sa vazalnom odanošću. Svi su oni čeznuli i pričali o tome: da medijski pejzaž ponovo dovedu u red, a sada ih zvanično podržava i savezni kancelar. Tenkovi na istoku su svršena stvar."
"Mnogima se od toga diže kosa na glavi i bude se loše uspomene, pa i meni", nastavlja general. "To su moje uspomene iz detinjstva. Rođen sam 1935. godine i zapravo sam dete Drugog svetskog rata. Bio sam previše mlad da bi me zlostavljali nemački fašisti, ali dovoljno star da shvatim da rat znači neizmernu patnju, bedu i uništenje. U ratu sam izgubio oca. U jednom bezdušno hladnom pismu komandanta njegove čete pisalo je da je moj otac 'pao u herojskim odbrambenim borbama protiv boljševičkog neprijatelja, za firera, narod i otadžbinu...'."
Naročito su upečatljive evokacije ratnih uspomena iz njegovog detinjstva: "Povremeno mi se jave sećanja na to da smo kao dečaci sedeli na železničkom nasipu i posmatrali vojne transporte, na kojima je, ogromnim belim slovima, pisalo: 'Točkovi se moraju okretati za pobedu.' Danas mediji pišu: 'Nemački tenkovi idu prema Rusiji'. Paralele je lako uočiti. Noćna bombardovanja, vazdušne uzbune, zapaljeni Kemnic, tu, pred mojim očima i nedaleko od mog sela, sve je to dovelo do toga da sam još kao dete počeo da mrzim rat i da žudim za mirom. Konačno, kraj rata sam doživeo kao oslobođenje Nemačke od fašizma od strane sovjetske armije."
Od tih događaja prošlo je skoro osam decenija. Tadašnji dečak izrastao je u 88-godišnjaka, sa ispunjenim životom u vremenu bogatom istorijom.
"To uključuje 38 godina službe za očuvanje mira u našoj Narodnoj armiji, a uključuje i šest godina provedenih na studijama u Sovjetskom Savezu. Iskreno priznajem da volim ovu zemlju i dobro znam da se današnja Rusija ne može porediti sa Sovjetskim Savezom. Ali, ostali su oni čiji su se očevi i dedovi borili za svoju otadžbinu protiv nemačkog fašizma i oslobodili nas. Topli, dragi ljudi, prijatelji!"
"Putin je kriv za sve"
"To je čitava mešavina osećanja koja se u meni javljaju," kaže general Grec, "ali danas dominiraju bes i razočaranje. U meni ključa bes kada vidim potpuno neosnovano i jednostrano prebacivanje krivice na Rusiju, obično na Putina: na 'Putina agresora', na 'Putina ratnog zločinca'. Putin je kriv za sve što se trenutno dešava u svetu."
"Zaboravljena je", dodaje general, "ili je namerno skrivena cela istorija rata u Ukrajini, kao što je zaboravljeno i kršenje obećanja Zapada u vezi sa širenjem NATO-a na istok. Zaboravljen je i Putinov govor u Bundestagu iz 2001. godine, kada je pružio ruku Nemcima i ponudio miroljubivu saradnju, a zatim se oprostio uz ovacije. Zaboravljen je i Putinov govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, kada je govorio o pretnji ruskim bezbednosnim interesima kakvu predstavlja ekspanzija NATO-a na istok".
Sve to danas u njemu izaziva samo bes: "Bes se javlja kada gospođa Berbok, uostalom, ministarka inostranih poslova i prvi diplomata naše zemlje, potpuno neupućena i bez bilo kakvih diplomatskih veština, pa čak i bez imalo pristojnosti, obećava: 'Upropastićemo Rusiju'."
Kada je reč o taktičkom nuklearnom naoružanju, general Grec piše: "Zaboravili smo na Hirošimu i Nagasaki, ta dva japanska grada koji su prvi postali žrtve atomskog bombardovanja, bez ikakve vojne potrebe. U tom trenutku, Drugi svetski rat je bio odlučen, kako u Evropi, tako i na Dalekom istoku. A, kao što znate, ove bombe nisu bacili Rusi! Zaboravili smo na sve patnje i bedu, na smrti koje se broje u desetinama hiljada i na višedecenijske dugoročne posledice izazvane sa ove 'dve male bombe' po današnjim standardima. To je nezamisliva i neodgovorna igra vatrom. Kao bivši vojnik, svima koji razmišljaju o takvoj avanturi, poručujem: 'To su zaista ratni zločini'!"
"To je najveći ratni zločin u ljudskoj istoriji, a njega su počinile Sjedinjene Države", podseća general Grec.
Kuda ide Nemačka?
Još više zabrinjava to što političari, pre svega oni koji se nalaze na ključnim pozicijama u Nemačkoj, odbijaju da saslušaju mišljenja iskusnih vojnih lica: "Smatram da je ne samo žalosno, već i zabrinjavajuće, to što naši političari, pogotovu oni koji sede u vladi, odbijaju da saslušaju savete. Ovde mislim na mišljenja iskusnih vojnih lica, specijalista u svojim profesijama, koji sve više odlaze u zadnji plan i više se ne primećuju u javnosti. Zar ne bi trebalo da nas zabrinjava kada general Kujat, koji je inače odličan stručnjak, mora da iznese svoju izuzetno realističnu procenu situacije u Ukrajini u jednom švajcarskom časopisu?"
"Ili kada načelnik Generalštaba američke vojske, general Mili, mora da prihvati prekore Bajdenove administracije zbog svoje realistične procene situacije u Ukrajini", piše general. "Njegove reči danas okružuje zid ćutanja."
Sve se, uostalom, odvija pod sloganom: "Ne može biti onako kako ne bi trebalo da bude", zaključuje general Grec. "I sve ostaje tako da mi Nemci, uz našu vazalnu lojalnost, verno sledimo ratnu politiku SAD. Pitam se: Kuda ide Nemačka? Ili, da parafraziram pesnika Hajnriha Hajnea: 'Ako noću pomislim na Nemačku, gubim san!'."
General Grec završava svoje pismo obraćanjem svima onima koji ne žele rat sa Rusijom: "Podignite svoj glas, ne krijte se." Ovo pismo je najzad, kako on kaže, napisao prema svojoj savesti. "I, molim vas, proverite svoju."
Nemačka je strana u ratu
Autor drugog pisma, general-major Zebald Daum, upozorava Nemce da je odlukom o slanju tenkova Ukrajini potvrđena izjava Berbokove da se Nemačka nalazi u ratu sa Rusijom:
"Odlukom saveznog kancelara Savezne Republike Nemačke Šolca i njegove vlade da isporuče Ukrajini 14 tenkova 'leopard 2', kao i da dozvole drugim zemljama NATO-a da im pošalju tenkove, Nemačka ulazi u novu fazu rata protiv Rusije, čime potvrđuje izjavu svoje ministarke inostranih poslova da se već nalazi u ratu sa Rusijom."
"Ovom odlukom Nemačka ne samo da produžava rat u Ukrajini," dodaje general Daum, "već Nemačka postaje strana u ratu. Istovremeno, Rusija postaje neprijatelj nemačkog naroda, a sve što je nekada bilo posebno važno u prijateljskim odnosima sa Rusijom, posebno na istoku, ali i u Nemačkoj u celini, nepovratno se razara."
U nastavku, general Daum podseća na nekoliko važnih istorijskih činjenica.
Pre svega na činjenicu da je Sovjetski Savez imao "najveće zasluge u oslobađanju nemačkog naroda od Hitlerovog fašizma sa preko 27 miliona mrtvih."
"Ali, nakon 1945. Crvena armija i sovjetski narod nisu mrzeli Nemačku, kao što se trenutno ponovo radi u Nemačkoj protiv Rusije", kaže general-major.
Rusi su zaslužni i za ponovno ujedinjenje Nemačke, a "bez njihovog pristanka ne bi bilo ni 'Ujedinjene nemačke otadžbine'."
Nikada više rat?
Rusija je dobrovoljno povukla svoje vojne snage iz Istočne Nemačke, "u dobroj veri i zbog dobrosusedskih odnosa, dok američke okupacione snage ostaju u našoj zemlji." Nije Rusija ta, uostalom, podseća general, koja se "pomerila na granice Nemačke ili EU, već se NATO trupe sada nalaze na granicama Rusije."
Konačno, piše general Daum, sukob u Ukrajini nije počeo 2022: "Zapamtite da su SAD i NATO izveli državni udar u Ukrajini još 2014. godine, da su proterali izabranog predsednika ove zemlje, naoružali Ukrajinu i okrenuli je protiv Rusije, i otpočeli rat dug osam godina rata protiv jednog dela svog naroda."
Da li je sve to sada zaboravljeno i gde je tu nemačka zahvalnost? "Da li je ovo hvala za sve što su Sovjetski Savez i Rusija učinili za Nemačku, ili smo i po treći put spremni za rat protiv Rusije?." I treba li Nemce na to stalno iznova podsećati? "Da li su bitke kod Staljingrada ili Kurska tako brzo zaboravljene, ili, naprotiv, želimo da preokrenemo ove poraze?", pita general Daum.
"Nikada više rat", to je ranije u Nemačkoj bilo smatrano za nepisano pravilo. "Mržnja i ratna galama protiv Rusije više nikada ne bi trebalo da prevladaju u Nemačkoj i nikada više ne bi trebalo da nas podstaknu na rat protiv naroda Rusije."
General Daum svoje pismo zaključuje sledećim rečima: "Dižem svoj glas u znak protesta protiv isporuke tenkova i druge teške ratne opreme od strane Nemačke, koja će dovesti samo do produženja rata i ubijanja u Ukrajini. Neka prevlada razum i neka nam što više ljudi pomogne da zaustavimo rat."