Sve se ovo već desilo: Kako je i zašto Velika Britanija onomad napala Iran

Takozvana "Velika igra" Rusije i Velike Britanije u Aziji zahuktala se kada je 1856. godine Britanija, tada najmoćnija sila Zapada, rešila da napadne tadašnju Persiju, današnji Iran, kojom je vladala dinastija Kadžar.

Razlog britanske "intervencije" u Persiji na neki način srodan je današnjim američkim razlozima za agresiju na Iran. Velika Britanija je u 19. veku pokušavala da obuzda carsku Rusiju, a Donald Tramp, predsednik zemlje koja je na Zapadu nasledila britansku imperijalnu moć, na istom mestu sada pokušava da obuzda Kinu.

Scenario događaja nimalo nije nezamisliv ni za današnje doba. U taktičkom smislu, Britanci su osporavali Persiji (Iranu) pravo na tek zauzeti Herat, važan grad na razmeđi Persije i Avganistana. Herat je, podbunjen od Britanaca, proglasio nezavisnost od Persije, stavivši se pod njihovu "zaštitu". 

Rat za "Mirzinu hanumu" 

Izbijanju rata i krizi oko Herata 1856. godine prethodio je incident kada je tadašnji britanski poslanik pokušao da za sekretara misije u Teheranu postavi izvesnog Mirzu Hašem-kana. Protivljenje Perijanaca preraslo je u sukob kada su se pojavile glasine da je britanski diplomata sa Hašem-kanovom suprugom održavao intimne veze. Dodatna nevolja bila je što je pomenuta gospođa bila sestra glavne žene persijskog šaha.

Većina britanskih izvora navodi da je početna mobilizacija britanskih snaga započela, kao odgovor na iransko hapšenje Hašem-kanove žene, kao i da bi se Britanci "zadovoljili" zauzimanjem jednog ili dva ostrva u Persijskom zalivu da nije bilo krize oko Herata.

Britanski napad bio je efikasan. Pod komandom generala Džejmsa Autrema napad se odvijao u dva pravca: na južnim obalama kod Bušera i na zapadu Persije. 

Rat je okončan povlačenjem Persije iz Herata 1857. godine i potpisivanjem Pariskog mira, kojim su se Persijanci odrekli svojih pretenzija na grad, u zamenu za povlačenje Britanaca sa juga njihove zemlje.

Kao i u napadu SAD na Iran, Anglo-persijski rat pratili su neuspeli pregovori, onovremeni u Carigradu. Na kraju, de fakto poražena Persija bila je prinuđena da u Parizu potpiše mirovni sporazum, odričući se startegijski važnog Herata i uticaja u Avganistanu.

Inače kratki pregovori u Parizu donekle su se odužili, jer je, kako neki od izvora navode, persijska (iranska) delegacija navodno neprekidno pisala, slala i primala zapečaćena diplomatska pisma od svoje vlade, iako je postojala telegrafska veza.

Sa druge strane, Britanija je, kako navode neki od izvora, telegrafom zatražila smenu persijskog premijera Mirze Aga Kan Nurija.

Poniženje za Persiju bilo je i što je bila primorana da uputi zvanično izvinjenje britanskom ambasadoru, a kako to biva, namenut joj je i trgovinski sporazum koji joj nije odgovarao.

Nekad i sad

Strategijski posmatrano, međutim, Persija nije bila ključni protivnik Londona, kao što ni Iran danas nije ključni protivnik Vašingtona.

Velika Britanija želela je da, u okviru pomenute "Velike igre", preventivno onemogući prodor Rusije ka jugu Azije. Prisustvo Rusije u Avganistanu i Indiji za Britance je bilo noćna mora. Britanci su se protivili daljem širenju persijskog uticaja u Avganistanu, zbog uverenja da je ta zemlja pod uticajem Rusije.

U današnje vreme, Iran nije samo značajan partner Rusije, već je i jedan od značajnih partnera NR Kine. Teheran je jedan od većih snabdevača Kine naftom, ali je i značajan deo njene inicijative "Pojas i put", pre svega zbog svog važnog ekonomskog i geostrategijskog položaja, ali i činjenice da je Iran do sada vodio nezavisnu spoljnu politiku.

Ova zemlja i drevna civilizacija u kineskim projekcijama razvoja viđena je kao važna "kapija" Bliskog istoka, a istovremeno je i brana za strategijski prodor SAD u centralnu Aziju.