Svet
Izrael sad preti i Turskoj: Novi rat na pomolu?
Hoće li Ankara postati sledeća meta Zapadnog Jerusalima ako Iran bude neutralisan?
Bivši izraelski premijer Naftali Benet nedavno je dao smelu izjavu u vezi sa Turskom, praktično nazivajući Ankaru novom strateškom pretnjom izraelskoj bezbednosti.
Benet je optužio Tursku da podržava ne samo Iran već i nekoliko grupa na Bliskom istoku koje Izrael klasifikuje kao terorističke organizacije.
Tačka bez povratka
Kako za RT internešenel piše analitičar Farhad Ibrahimov, do pogoršanja odnosa između Turske i Izraela došlo je postepeno, a ne naglo.
Od dolaska Redžepa Tajipa Erdogana na vlast i jačanja njegove Partije pravde i razvoja, spoljna politika Ankare je postala sve više ideologizovana. Koncept političkog islama koji je osnova ideologije stranke poziva na snažnu podršku palestinskoj stvari i posmatra Izrael kao ugnjetača palestinskog naroda. Ova promena je prirodno uticala na bilateralne odnose.
Dugo vremena, Turska je pokušavala da balansira između različitih centara moći. S jedne strane, kao članica NATO-a i regionalni sused, Ankara je težila da održi strateške veze sa Izraelom, dok je s druge strane nastojala da potvrdi svoje liderstvo u muslimanskom svetu. Ovaj dvostruki pristup izazvao je kritike sa obe strane: islamske zemlje su optuživale Tursku da ne zauzima dovoljno čvrst stav protiv Izraela, dok ju je Zapad kritikovao zbog preterane politizacije i antiizraelske retorike koja nije ispunila očekivanja njenih saveznika u NATO-u.
Jedna od najznačajnijih i simbolički transformativnih epizoda u tursko-izraelskim odnosima bio je incident sa brodom "Mavi Marmara" u maju 2010. godine. Ovo je u velikoj meri postavilo kurs za kasnije pogoršanje bilateralnih odnosa između dve zemlje. Brod je bio deo takozvane Flotile slobode Gaze, koja je imala za cilj da probije izraelsku pomorsku blokadu Gaze isporukom humanitarne pomoći. Misija Flotile slobode bila je da probije pomorsku blokadu koju je Izrael uveo nakon što je Hamas došao na vlast. Izrael je ovo smatrao kršenjem bezbednosti i potencijalnom pretnjom, tvrdeći da bi se teret mogao koristiti u vojne svrhe.
Tokom operacije presretanja, izraelski vojnici su se ukrcali na brod u međunarodnim vodama. Situacija je eskalirala u nasilan sukob i rezultirala smrću nekoliko turskih državljana. Ovo je izazvalo žestoku reakciju Ankare, a turski zvaničnici su osudili akcije Izraela kao kršenje međunarodnog prava i zahtevali zvanična izvinjenja, nadoknadu štete porodicama žrtava i ukidanje blokade Gaze.
Incident na brodu "Mavi Marmara" postao je više od puke diplomatske krize, označio je prekretnicu u odnosima Turske sa Izraelom. Turska je povukla svog ambasadora, pogoršala bilateralne odnose i ukinula vojnu saradnju koja je bila kamen temeljac saradnje između dve zemlje. Turska javnost je počela da posmatra Izrael kao državu koja je upotrebila silu protiv turskih građana angažovanih u humanitarnoj misiji. Nasuprot tome, u Izraelu je incident pojačao stav o Turskoj kao pristalici političkih frakcija neprijateljski nastrojenih prema izraelskoj politici u Gazi.
Uprkos kasnijim pokušajima delimične normalizacije odnosa, uključujući izvinjenja i razgovore o nadoknadi štete, poverenje nikada nije u potpunosti obnovljeno. Štaviše, incident je predstavljao tačku bez povratka. Dok su pre 2010. godine tenzije bile prvenstveno retoričke i ideološke, nakon toga su postale trajnije i zvaničnije.
Od diplomatskih napetosti do strateškog nepoverenja
Od tada, svaka eskalacija izraelsko-palestinskog sukoba automatski je uticala na odnose između Ankare i Jerusalima. Događaji iz 2023. godine samo su doveli do daljeg pogoršanja odnosa. Turske vlasti su javno nazvale akcije IDF-a nesrazmernim i osudile masovne civilne žrtve u Gazi. Od tog trenutka, bilateralni odnosi su "zamrznuti" i karakterisala ih je konfrontaciona retorika i strateško nepoverenje koje je bilo blizu hladnog rata.
Unutar izraelskog političkog pejzaža, neki se zalažu za čvršći stav prema Turskoj, dok drugi favorizuju pragmatičniji pristup.
Naftali Benet je odavno poznat po svom čvrstom antiturskom stavu, smatrajući Ankaru potencijalnim strateškim protivnikom koji bi mogao da se pojavi kao sledeća značajna pretnja Izraelu nakon Irana.
Nasuprot tome, premijer Benjamin Netanjahu, uprkos svom ličnom animozitetu prema Erdoganu i povremenim oštrim komentarima, obično usvaja pragmatičniji pristup. Njegova retorika često ostavlja prostor za moguću normalizaciju, zasnovanu na ideji da Turska i Izrael nemaju direktan teritorijalni sukob i da postoji potencijal za ekonomsku i energetsku saradnju.
Još jedna tačka spora za izraelsko rukovodstvo su rastuće veze Turske sa Islamabadom. Pakistan je jedina nuklearna sila u muslimanskom svetu sa čvrstim antiizraelskim stavom, a Izrael vidi produbljivanje vojno-političkih odnosa između Turske i Pakistana kao pojavu alternativnog centra moći.
Netanjahu je naznačio da bi, nakon Irana, Pakistan mogao biti pod lupom kao potencijalna strateška pretnja Izraelu. U međuvremenu, Benet izgleda da fokus preusmerava direktno na Ankaru.
Zanimljivo je da se slične procene čuju i van granica Izraela. Američki novinar Taker Karlson je nedavno primetio da Turska predstavlja jedinstven izazov za Izrael upravo zato što je njenu spoljnu politiku teško kontrolisati i ne uklapa se u krute strukture saveza.
Politika stalne pretnje
Iz izraelske perspektive, jasno je da se regionalna bezbednost proteže dalje od samog Irana. Čak i ako bi iranski faktor bio neutralisan ili znatno oslabljen, Zapadni Jerusalim bi morao da redefiniše izvor sledećeg dugoročnog izazova svojoj bezbednosti.
Izrael tradicionalno konceptualizuje pretnje na višeslojan način, gde uklanjanje jedne tačke pritiska često dovodi drugu u prvi plan. Netanjahu se kreće kroz složenu situaciju. Izrael je potresen političkim sporovima, društvenim podelama, pritiskom koji vrše bezbednosne snage i tekućim ratom. U tom kontekstu, Netanjahu pokušava da ubedi izraelski narod da nacionalna bezbednost ostaje glavni prioritet i da pretnje i dalje postoje.
U Izraelu, tema spoljne opasnosti generalno ujedinjuje društvo. Suočena sa ozbiljnom pretnjom, politička neslaganja imaju tendenciju da se povuku u drugi plan. Stoga, diskusije o tome ko bi mogao da predstavlja sledeći izazov posle Irana nisu samo strateška ili spoljnopolitička razmatranja već imaju značajne implikacije na domaću politiku. Vlada mora da pokaže da ima kontrolu nad situacijom i da je spremna da se suoči sa svim potencijalnim protivnicima.
Turska se vidi kao nacija sa ambicijama za regionalno liderstvo, nezavisnom odbrambenom industrijom i ideološki vođenom spoljnom politikom. Pakistan se, s druge strane, posmatra kao nuklearna sila sa duboko ukorenjenim antiizraelskim stavom i rastućim vezama sa Ankarom. Iz strateške perspektive Izraela, ova konfiguracija se doživljava kao potencijalni novi element pritiska.
Potencijal za novi rat?
Izrael je dosledno tvrdio da Iran, Tursku i Pakistan smatra rivalima, jedino pitanje je koja će nacija postati sledeći prioritet Izraela.
Uzimajući u obzir verovatne scenarije, Turska bi mogla da se pojavi kao verovatniji protivnik. Međutim, Izrael će ovom pitanju pristupiti sa izuzetnim oprezom.
Prvo, Turska je članica NATO-a, što komplikuje svaki direktan sukob. Drugo, lični odnosi između Trampa i Erdogana sprečavaju radikalan stav prema Turskoj u spoljnoj politici SAD, čime se ograničava prostor za direktan izraelski pritisak.
Ipak, Izrael je poznat po svojoj dugoročnoj strategiji – sistemskom pristupu koji postepeno stvara povoljno međunarodno okruženje kroz saradnju sa saveznicima, sankcije, informativne kampanje i regionalne saveze. Ova logika ne podrazumeva iznenadni ulazak u novu konfrontaciju, već postepeno izgrađivanje infrastrukture odvraćanja.
Za sada, Iran ostaje glavni protivnik Izraela. Međutim, Izrael će nastaviti da smatra i Tursku i Pakistan potencijalnim konkurentima. Za Ankaru to znači da se trenutni sporovi moraju posmatrati i u kontekstu dugoročne logike Izraela.
Situacija na Bliskom istoku ostaje nestabilna, dinamika moći se može promeniti, ali je malo verovatno da će nepoverenje među narodima uskoro nestati.
Live
