Svet
Zašto je Tramp baš sada pozvao Putina: Kako odvezati "iranski čvor"
Vašington je započeo rat sa Iranom, ali samo Moskva može pomoći da se on završi
Telefonski razgovor predsednika SAD Donalda Trampa sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom u ponedeljak uveče očigledno je bio pokušaj da se pronađe izlaz iz strateškog ćorsokaka koji je već počeo da se nazire u ratu koji su Amerika i Izrael pokrenuli protiv Irana.
Dmitrij Evstafijev, profesor na Institutu za medije Univerziteta VŠE u Moskvi i doktor političkih nauka, ističući u svom autorskom tekstu da Vašington nastavlja sa smelim izjavama, dodaje da Tramp insistira na svom pravu da diktira političku budućnost Irana i čak spekuliše o imenovanju duhovnog vođe te zemlje.
Istovremeno, on poziva kapetane tankera da pokažu hrabrost i probiju, kako on kaže, blokadu Ormuskog moreuza koju sprovodi Iranska revolucionarna garda, dodaje u tekstu.
Ipak, zamah velikog rata, koji su pokrenuli Vašington i Tel Aviv, već se gradi. Političko okruženje oko konflikta menja se na način koji postaje sve neprijatniji za SAD.
Evstafijev ističe da se i neki od najbližih partnera Vašingtona distanciraju.
"Kuvajt, možda najlojalniji američki saveznik u Persijskom zalivu posle Jordana, izjavio je da nije stavio svoju teritoriju na raspolaganje za napade na Iran, uprkos dokazima koji ukazuju na suprotno. U međuvremenu, sirijske kurdske grupe pozivaju Iračane i Irance da ne veruju Sjedinjenim Državama", navodi stručnjak.
Istovremeno, izveštaji o kontaktima iza kulisa između Rijada i Teherana, kao i između drugih arapskih prestonica i Irana, pojavljuju se gotovo svakodnevno. Za Vašington počinje da se nazire perspektiva relativne diplomatske izolacije.
Naravno, Trampov odnos sa Izraelom ostaje strateški savez, ali trenutni tok konflikta očigledno nije ono što je imao na umu kada je odobrio udare na Iran.
Profesor zbog toga navodi da je, u ovom trenutku, logika postala očigledna – bilo je vreme da se pozove Moskva.
"Tramp se nadao da će silom preseći ono što bi se moglo nazvati 'iranskim čvorom'. Narativ da može okončati četrdesetogodišnju konfrontaciju sa Iranom odlučnom vojnom akcijom bio je politički privlačan u Vašingtonu. Umesto toga, čvor je samo dodatno zategnut", analizira Evstafijev.
Nekoliko njegovih ključnih niti ne može se rasplesti bez učešća Rusije. To je bilo jasno od samog početka, mada je za Trampa i njegov tim to dugo ostajalo uglavnom teorijsko znanje. Sada stiču praktično iskustvo.
Prvi faktor, smatra stručnjak, jeste pad američkog autoriteta na Bliskom istoku, posebno u Persijskom zalivu.
Ne samo da je američka vojna infrastruktura u regionu pretrpela ozbiljnu štetu, već su oslabljeni i delovi šire bezbednosne arhitekture koja podupire odbrambenu strategiju Izraela, uključujući delove njegovog sistema ranog upozoravanja.
Još važnije, konflikt je regionalnim državama pokazao da su američke vojne i političke garancije daleko manje pouzdane nego što se ranije pretpostavljalo. Kada se takve sumnje jednom pojave, teško ih je preokrenuti.
"'Samleveno meso', da tako kažemo, od bezbednosnih garancija Vašingtona zalivskim monarhijama ne može se jednostavno ponovo pretvoriti u celinu", stoji u tekstu.
Da li Tramp u potpunosti razume ovo? Teško je reći.
Njegov pokušaj da uključi turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sugeriše da možda još ne shvata razmere strateške promene. Ipak, sama činjenica da je pozvao Moskvu ukazuje na to da shvata da se odnosi sa arapskim državama ne mogu stabilizovati samo delovanjem Vašingtona.
Sjedinjenim Državama su potrebni partneri. Zapadna Evropa, međutim, očigledno nije među njima. Da li je Tramp spreman da pokrene kolektivnu političku akciju radi stabilizacije regiona, i da li je spreman na ozbiljne kompromise, ostaje otvoreno pitanje.
Drugi faktor odnosi se na globalno tržište ugljovodonika.
Ono što je Tramp u početku opisao kao privremeni "grč" na energetskim tržištima, koji bi mogao ubrzati preraspodelu snabdevanja u korist SAD, sada preti da se pretvori u dugotrajni poremećaj globalnih lanaca snabdevanja.
Takav ishod teško da bi išao u korist Vašingtonu.
Ako se kriza produbi, i svetska javnost i američki glasači tačno će znati ko snosi odgovornost. To će takođe naglasiti ranjivost pomorskog transporta energenata – oblasti u kojoj je Vašington želeo da ojača svoj strateški položaj.
U suštini, još jedan pokušaj restrukturiranja globalnog tržišta ugljovodonika na štetu Rusije, bez Rusije i protiv Rusije, potpuno je propao.
Naravno, smatra Evstafijev, bilo bi naivno pretpostaviti da je ovo poslednji takav pokušaj. Ali za razliku od Vašingtona i nekoliko drugih velikih aktera, Moskva se godinama pripremala upravo za ovakve tržišne turbulencije.
U tom kontekstu, predlog Vladimira Putina Evropskoj uniji o mogućem obnavljanju isporuka ugljovodonika, pre svega putem gasovoda, zaslužuje posebnu pažnju.
Na prvi pogled, ova inicijativa može izgledati nepovezano sa ratom u Persijskom zalivu. U stvarnosti, ona odražava dublje razumevanje strateških posledica koje bi konflikt u Zalivu mogao imati za globalni energetski sistem.
Ako pomorske isporuke nafte i gasa, koje su SAD obećale da će obezbediti, postanu sve rizičnije, gasovodne rute ponovo dobijaju strateški značaj.
Putinov predlog stoga služi i kao test za zapadnu Evropu. U najmanju ruku, on ovim državama nudi priliku da pokažu izvesni stepen političkog suvereniteta u trenutku kada rizik od globalne energetske krize stalno raste.
Po mišljenju profesora, treći faktor je promena prirode samog konflikta.
Deset dana nakon početka rata, konfrontacija sa Sjedinjenim Američkim Državama već je počela da se razvija. Pored konvencionalnih vojnih operacija, sabotaže i terorizam postaju sve izraženiji.
Ova promena je direktna posledica pokušaja administracije Bele kuće da konfrontaciju predstavi kao širi verski rat protiv Irana.
Međutim, za razliku od prethodnih konflikata na Bliskom istoku, primarne mete sabotaža verovatno neće biti izraelski objekti. Umesto toga, sve češće će to biti američka infrastruktura i američki građani širom sveta.
Iz perspektive i Irana i mnogih radikalnih islamističkih grupa, glavni protivnik u ovoj konfrontaciji su SAD – ne Izrael.
U takvim okolnostima, uticaj Moskve na Teheran u pravcu obuzdavanja mogao bi se pokazati vrednim, pod uslovom da je Tramp spreman da napravi prve korake ka deeskalaciji.
Konačno, piše Evstafijev, četvrti faktor mogla bi biti dimenzija unutrašnje politike.
Rat za koji su neki u Vašingtonu u početku očekivali da će trajati oko pet dana sada se široko predviđa da će trajati mesecima. Takav produženi konflikt stvara plodno tlo za političku krizu unutar SAD.
Trampova podrška u Vašingtonu slabila je već i pre početka rata. Kako se konflikt bude odugovlačio, političke posledice postajaće sve vidljivije.
Pre ili kasnije, američki političari moraće da se suoče sa posleratnom stvarnošću, uključujući humanitarne posledice konflikta za Iran i destabilizaciju regionalnih saveznika Vašingtona.
"Na tom polju, međutim, Moskva teško da može pomoći Donaldu Trampu. Rusija može pomoći da se olabave neke niti iranskog čvora, ali politički problemi koje ovaj rat stvara unutar Sjedinjenih Američkih Država ostaju odgovornost samog Vašingtona", zaključuje Dmitrij Evstafijev.
Live
