Epstinov tajni rat za libijske milijarde

Dok su NATO bombe još padale na Tripoli leta 2011. godine, druga vrsta predatora kružila je libijskom prestonicom iz sigurnosti gradske kuće na Menhetnu.

Novoobjavljena dokumenta Ministarstva pravde SAD otkrivaju da je Džefri Epstin, osramoćeni finansijer i navodni izraelski obaveštajni agent, takođe bio geopolitički lešinar koji je želeo da se nagosti ostacima libijske države, piše za RT internešenel Mustada Feturi, libijski akademik, novinar i analitičar.

Epstinova privatna prepiska otkriva plan da se zaobiđe međunarodno pravo i iskoristi 32,4 milijarde dolara libijske imovine zamrznute u SAD. Tragedija libijskog naroda predstavljena je kao komercijalna prilika.

U mejlu pod naslovom "Njujork – Optika je važna", Epstinov saradnik Greg Braun pozvao ga je da finansira sastanak na visokom nivou sa budućim libijskim liderima tokom Generalne skupštine UN. Mete nisu bili sporedni igrači; među njima su bili dr Mohamed Magarijaf, koji će uskoro postati šef libijske države, i njegovi ključni savetnici, dr Noa i Fadel Hšad.

Braun je identifikovao ovaj trio kao ljude koji će uskoro imati mandat za pregovore sa globalnim gigantima poput "Goldman Saksa". Nagrada je bila zapanjujućih 40 milijardi dolara u imovini Libijske investicione uprave (LIA), uložene širom podsaharske Afrike, pored iznosa zamrznutih u američkim bankama.

Nudeći da "identifikuju, upravljaju i monetizuju" ova sredstva, Epstinov krug je nastojao da se pozicionira kao vrhovni čuvar libijske posleratne ekonomije – "igra" za koju je Braun obećao da će im doneti stotine miliona dolara.

Njujorška optika

Operacija je zapravo bila privatizovani obaveštajni poduhvat osmišljen da iskoristi vakuum libijske države. Dodatni mejlovi iz istog perioda otkrivaju da Epstinova mreža nije radila izolovano i da su bivši operativci britanskog MI6 i izraelskog Mosada bili "spremni da pomognu" u potrazi za libijskim milijardama.

Ovaj tajanstveni savez nije posmatrao 32,4 milijarde dolara zamrznutih sredstava u SAD – kao i dodatnih 40 milijardi dolara u afričkom portfoliju – kao zaštićeno suvereno bogatstvo, već kao "značajnu priliku".

Veza između Epstina i Izraela koju niko ne želi da shvatite ozbiljno

Koristeći "neustrašivu" reputaciju koju je Greg Braun pripisao Epstinu, grupa je planirala da ubedi mlado libijsko rukovodstvo da samo oni imaju "snagu" da se kreću kroz mrežu globalnih finansija i povrate "ukradenu" imovinu zemlje.

Da bi opravdala ovu neviđenu finansijsku intervenciju, Epstinova mreža se oslanjala na pažljivo konstruisanu naraciju koja je celokupno libijsko bogatstvo u inostranstvu prikazivala kao "ukradeno i zloupotrebljeno" od strane porodice Gadafi – tvrdnja koja nikada nije dokazana.

U stvarnosti, ova imovina je bila legitimno ulaganje libijskih državnih fondova, uloženo u akcije vodećih kompanija poput "Pirsona" i globalnih bankarskih giganata. Predstavljajući diverzifikovani državni portfolio kao "kriminalni prihod", Epstinopvi ljudi i njihovi obaveštajni saradnici tražili su pravnu rupu kako bi zaobišli sankcije UN i izvukli "naknadu za nepredviđene okolnosti" iz bogatstva koje je pripadalo libijskom narodu – ne jednoj porodici.

Strategija kriminalizacije državne imovine

Ova strategija kriminalizacije državne imovine bila je posebno agresivna širom afričkog kontinenta. Tokom haosa 2011. godine, stalne glasine (često podstaknute zapadnim obaveštajnim službama) prikazivale su Libijski afrički investicioni portfolio kao Gadafijev lični fond, a ne kao legitimno sredstvo razvoja.

Ova naracija je dostigla vrhunac sa optužbama u koje je umešan bivši južnoafrički predsednik Džejkob Zuma. Pojavile su se tvrdnje da je Zuma primio 30 miliona dolara u gotovini (pa čak i zalihe zlata i dijamanata) od pokojnog libijskog lidera na "čuvanje". Iako je Zuma više puta negirao ove tvrdnje, priča o "Gadafijevim bilionima" poslužila je svrsi. Omogućila je igračima u senci poput Epstina da tretiraju suverene investicije kontinenta kao "nestalo blago" koje je na raspolaganju, a ne kao državnu imovinu koja je trebalo da ostane pod zaštitom međunarodnog prava.

Prava opasnost Epstinove "njujorške optike" bio je pokušaj formalizovanja starateljstva u senci nad libijskim suverenim institucijama pre nego što su uopšte mogle biti obnovljene. Ciljajući pojedince zadužene za pregovore o nagodbi sa "Goldman Saksom", Epstin je želeo da uspostavi presedan kada bi privatni, neodgovorni posrednici upravljali pravnim sporovima nacije.

Ovo je bio direktan napad na finansijski suverenitet Libije, nakon napada na njen politički suverenitet.

Dok su misija Ujedinjenih nacija i međunarodna zajednica govorile o "prelasku na demokratiju", Epstinovi dokumenti otkrivaju paralelnu stvarnost: trku da se osigura da LIA ostane crna kutija kojom upravljaju posrednici sa sedištem na Menhetnu. Ovo mešanje je verovatno doprinelo godinama parnica i unutrašnjih podela koje su efikasno paralizovale milijarde dolara državnog bogatstva – ostavljajući libijski narod da plati cenu za proces "oporavka" koji su osmislili predatori za predatore.

Gadafijevo fantomsko blago

Možda najosudnija optužnica za ovu intervenciju je da je izgrađena na finansijskom fantomu. Petnaest godina međunarodna zajednica je zasipana pričama o "Gadafijevim skrivenim bilionima" – narativ koji je Epstinova mreža željno eksploatisala da opravda svoje usluge "oporavka".

Ipak, stvarnost iz 2026. godine ostaje surova: Nikada nije pronađen nijedan lični bankovni račun ili tajna zaliha koja pripada pokojnom Muameru Gadafiju. Milijarde zamrznute na Zapadu su, i uvek su bile, dokumentovana institucionalna imovina LIA. LIA je osnovana 2006. godine kako bi, između ostalog, investirala novac od nafte za siromašne porodice u zemlji.

Ironično, dok je Zapad prikazivao pokojnog Gadafija kao čoveka koji gomila bogatstvo nacije, istorijski zapisi pokazuju sasvim drugačiju nameru. Već u februaru 2009. godine, Gadafi se javno zalagao za radikalni plan za demontažu državne administrativne korupcije direktnom distribucijom bogatstva od nafte libijskom narodu. Tvrdio je da bogatstvo treba da bude stavljeno u ruke građana da sami upravljaju svojim poslovima – predlog koji je naišao na žestok otpor same birokratije koja se kasnije srušila 2011. godine.

Predstavljajući ovog zagovornika distribucije bogatstva kao običnog lopova, Epstinovi saradnici su stvorili neophodno moralno pokriće za ciljanje suverenog kapitala države. Zamenili su plan za nacionalno osnaživanje šemom za privatnu pljačku.

Vrh ledenog brega

Predatorski interesi ličnosti poput Epstina samo su vrh mnogo većeg ledenog brega u pejzažu posle 2011. godine definisanom sistematskom, državno sponzorisanom pljačkom.

Naš izbor

Poslednji Gadafi – metak kojim je dovršen projekat rušenja Libije

Dok je međunarodna zajednica javno bila opsednuta "zamrznutom" imovinom u inostranstvu, domaća realnost je bila nasilno "čerupanje" nacionalnog bogatstva. Prema izveštajima Libijskog biroa za reviziju i raznih organizacija za nadzor transparentnosti, procenjuje se da je između 100 i 200 milijardi dolara nestalo u crnoj rupi korupcije, institucionalnog rasipništva i direktne krađe od pada države 2011. godine.

Ova korupcija nije samo unutrašnji neuspeh; ona je podstaknuta upravo nedostatkom nadzora koji je omogućilo zapadno "oslobađanje" Libije i koji su Epstinove šeme "privatnog oporavka" pokušale da iskoriste.

Primarni motor za ovu krađu velikih razmera je Centralna banka Libije i njen ozloglašeni sistem akreditiva. Stručnjaci tvrde da je ovaj mehanizam iskorišćen za odvođenje milijardi putem lažnog uvoza – gde se čvrsta valuta obezbeđuje po zvaničnim kursevima za pošiljke "robe" koje često nikada ni ne stignu.

Razmere ovog odliva su zapanjujuće: U jednom jedinom periodu od 13 nedelja 2021. godine, izdato je 2,5 milijardi dolara u akreditivima, a ogroman deo tog bogatstva jednostavno je nestao u sivoj ekonomiji.

Istorijska je činjenica da se Libija, kao i mnoge zemlje u razvoju, suočila sa značajnim izazovima korupcije pre 2011. godine. Međutim, naknadni vakuum moći i ustavna fragmentacija transformisali su problem u sistemsku katastrofu.

Od februara 2026. godine, Indeks percepcije korupcije "Transparensi internešenela" rangira Libiju na 177. mesto od 182 zemlje. Sa rezultatom od samo 13 od 100, Libija je sada zvanično priznata među 6 najkorumpiranijih zemalja na Zemlji, zaglavljena zajedno sa ratom razorenim državama poput Sirije i Jemena.

Ova tranzicija od funkcionalne, iako manjkave, države do globalnog izuzetka za korupciju je krajnji dokaz neuspeha intervencije iz 2011. godine. "Sok" koji je Epstinov krug pokušao da iscedi ispraznio je nacionalne institucije, ostavljajući libijski narod da nastanjuje jedno od finansijski najbezakonijih okruženja u modernoj istoriji, zaključuje Feturi.