Dve nedelje upornog bombardovanja, ubistvo vrhovnog vođe i visokih zvaničnika i SAD ipak nisu uspele da postignu svoj cilj - brz kolaps ili predaju Irana.
Kako je sve očiglednije da je Bela kuća računala na blickrig pristup i da nije očekivala otpor Teherana, što znači da ne postoji plan B slučaju neuspeha.
To, piše analitičar Sergej Poletaev za RT internešenel, ostavlja dva moguća ishoda: prekid vatre u bliskoj budućnosti ili dugotrajan rat iscrpljivanja.
Proglasiti pobedu i zbrisati
Evropski lideri, uključujući nemačkog kancelara Fridriha Merca, pozivaju na što brži kraj sukoba, uglavnom zato što je Evropa ozbiljno pogođena prekidom isporuke nafte i gasa iz Persijskog zaliva.
SAD ne bi marile za nezadovoljstvo Evrope, da nije činjenice da se Amerika prvi put suočava sa međunarodnom izolacijom. Osim Izraela, nijedan od američkih saveznika ili saradnika ne podržava napad na Iran. Evropa je iritirana, dok Arabijsko poluostrvo pokazuje strahovito neprijateljstvo. Zemlje Zaliva odbijaju da dozvole da se njihov vazdušni prostor koristi za napade na Iran, čak i dok Iran lansira rakete i dronove na njih. SAD su bile prinuđene da zamole Rumuniju da bude domaćin avionima za napade na Iran – zaista neviđena mera.
Izgleda da bi SAD uskoro mogle da se povuku iz sukoba, postupajući po uobičajenom modelu: Hajde da proglasimo pobedu i odemo odavde. Ali da li je to moguće u trenutnoj situaciji?
Sa svakim danom rata koji prolazi, SAD se sve više upliću u njega. Čak i ako se povuku iz sukoba, stvari se neće vratiti na ono što su bile pre rata, a troškovi će samo eskalirati kako vreme bude prolazilo.
Prvo, pre pokretanja napada na Iran, SAD su delimično ili potpuno evakuisale svoje baze u Kataru, Bahreinu, Kuvajtu i UAE. Ovo je smatrano privremenom merom – taktika koja je već primenjena 2025. godine.
Međutim, neizvesno je da li će ove baze ponovo biti operativne nakon sukoba, mogu biti oštećene ili uništene, a njihova obnova bi zahtevala odobrenje lokalnih vlasti. Ove zemlje su shvatile da SAD nisu u stanju da ih zaštite od Irana; niti je verovatno da će to učiniti u budućnosti. Prisustvo američkih baza na njihovoj teritoriji čini ove zemlje metama iranske odmazde.
Drugo, iranski režim, nakon što je izdržao udarce, verovatno će učvrstiti svoj položaj i na domaćem i na međunarodnom planu. Pored toga, tu je i nuklearni aspekt.
Konačno, Izrael će se žestoko odupreti pokušajima Amerike da se povuče iz rata. Jasno je da je Izrael namamio Trampa u ovaj sukob nadajući se da će jednom za svagda rešiti iransko pitanje preko tuđih leđa, potpuno svestan da se ova prilika možda neće ukazati pod drugom administracijom. To znači da je Izrael odlučan da SAD drži uključene u rat po svaku cenu, čak i pribegavajući krvavim provokacijama ako je potrebno.
U ovom kontekstu, Netanjahu je za Trampa ono što je Zelenski bio za Bajdena – klasičan slučaj repa koji maše psom.
Beskonačni rat
Bela kuća možda želi da se povuče iz sukoba, ali događaji izgleda da je guraju da nastavi rat do potpunog poraza iranskog režima. Međutim, to se ne može dogoditi bez kopnene invazije.
Oslanjanje na posredničke snage (kao što su irački Kurdi ili Azerbejdžan) za postizanje ovog cilja deluje gotovo nemoguće. Niko nije spreman da krene prvi. Kurdi su proglasili svoju neutralnost, a predsednik Azerbejdžana, Ilham Alijev, povukao se nakon razgovora sa svojim iranskim kolegom.
Ovo ostavlja samo direktnu kopnenu invaziju na stolu, ali to izgleda kao daleka perspektiva s obzirom na trenutno stanje američke vojske.
U međuvremenu, usred međusobnih vazdušnih udara, sukob će verovatno ostati fokusiran na Ormuski moreuz. Njegova blokada je glavna strateška prednost Irana i njegova jedina poluga uticaja na spoljni svet, uključujući SAD i Izrael.
Ako se moreuz ponovo otvori za tankere i teretne brodove, Iran će se naći u izolaciji. Licemerni pozivi na mir iz Evrope bi brzo izbledeli, a monarhije Zaliva bi verovatno pale pod okrilje SAD. Iako bi podrška Rusije i Kine mogla da se nastavi, verovatno bi bila minimalna – tek toliko da Iran ostane na površini još malo.
Deblokiranje moreuza predstavljalo bi značajnu simboličku pobedu za Trampa, omogućavajući mu da proglasi pobedu. Sukob bi tada izgubio svoj globalni značaj, pretvarajući se u još jedan lokalni okršaj koji bi mogao da tinja različitim intenzitetom godinama. Zemlje Zaliva bi naučile da žive pod svakodnevnim bombardovanjima, a ovaj tinjajući rat bi postao nova norma za region.
Štaviše, ako se Ormuski moreuz deblokira, Tramp bi mogao da proglasi odlučnu pobedu čak i bez formalizacije prekida vatre sa Iranom.
Nakon toga, mogao bi da ponudi arapskim državama Zaliva priliku da kupe rakete i dronove od SAD kako bi napadali Iran, zajedno sa sistemima protivraketne odbrane za zaštitu od iranskih napada – i onda da opere ruke od cele stvari. Šeici mogu da se nose sa tim kako žele: da se bore protiv ajatolaha, pregovaraju ili da kupe svoj izlaz.
Dve opcije za Iran
Iran ima dve opcije: da nastavi borbu, iscrpljujući snage američko-izraelske koalicije, ili da pregovara o miru u bliskoj budućnosti. Svaka opcija ima svoje prednosti i mane.
1. Dugotrajni rat iscrpljivanja
Prednosti: Iran trenutno uživa privremenu prednost u vojnim sposobnostima. Neprijateljski sistemi protivraketne odbrane su ozbiljno oslabljeni, radarski sistemi i komunikacije su ugroženi, a ne postoji efikasna mera protiv dronova "šahed".
Zalivske monarhije su zatečene nespremne i na ivici panike, bez ikakve stvarne vojne snage. Međutim, ova situacija neće trajati večno; na kraju će sve zemlje u regionu naučiti da prate i obaraju dronove "šahed", a Arapi će se prilagoditi. Stoga je logično da se gvožđe kuje dok je vruće. Ako je izraelska vazdušna odbrana znatno oslabljena, postoji velika šansa da redovni napadi dronovima mogu naneti stratešku štetu i odvratiti dalje izraelsko angažovanje na duže vreme.
Mane: Daleko je od sigurnog da Iran može da izdrži rat iscrpljivanja. Dominacija SAD i Izraela nad velikim delom iranskog vazdušnog prostora, u kombinaciji sa potrebom da se održi visok nivo vojne proizvodnje (ako je to uopšte moguće pod kontinuiranim vazdušnim napadima) predstavlja značajne izazove.
Ključno je da, sa prekidom izvoza nafte, Teheran gubi svoj primarni izvor prihoda, što za samo nekoliko meseci može značiti ili katastrofu ili potpunu zavisnost od Moskve i Pekinga. Za razliku od Rusije, Iran nema stratešku dubinu da izdrži ovu vrstu situacije.
2. Zastoj sličan situaciji prošlog leta
Prednosti: Ova strategija nudi šansu za privremeno primirje i priliku da se pripremi za sledeću rundu sukoba.
Protiv: Ako se Iran jednostavno fokusira na obnovu svojih raketnih i dronova, element iznenađenja će biti izgubljen u sledećem sukobu. Prvo, nema garancije da će Iran biti u stanju da efikasno blokira moreuz; drugo, i Izrael i zalivske monarhije će nesumnjivo preduzeti mere da se suprotstave iranskoj pretnji dronova. To znači da u sledećem sukobu Iran neće biti u stanju da efikasno uzvrati udarac.
Nuklearna opcija
Ako se Ormuski moreuz ponovo otvori, sukob će se pretvoriti u lokalizovani i prvenstveno vazdušni rat.
Za Teheran, jedina šansa da se preokrene situacija leži u brzom razvoju nuklearnog oružja.
Postoje glasine da je pokojni ajatolah Ali Hamnei bio glavna prepreka iranskom nuklearnom programu. Ako je to slučaj, i ako njegov sin i naslednik ima drugačiji stav, sasvim je moguće da bi u narednih godinu ili dve Iran mogao da testira nuklearno oružje. Tačan vremenski okvir zavisiće od stanja njegovih proizvodnih kapaciteta, na koje su možda uticali američki i izraelski vazdušni napadi.
Islamska revolucionarna garda već poseduje sisteme za isporuku u obliku balističkih i hipersoničnih raketa, protiv kojih nema zagarantovane odbrane.
Sledeći Iran, verovatno je da će i Saudijska Arabija nabaviti nuklearno oružje, što će podstaći Saudijce da počnu da apsorbuju druge zalivske monarhije. Mogli bi reći: Želite zaštitu od Iranaca i njihovih dronova? Ne želite da vam ponovo bude prekinut pomorski izvoz? Pridružite nam se pod našim okriljem.
Kako se Arapsko poluostrvo konsoliduje, uticaj ove nove nuklearne sile mogao bi se proširiti širom arapskog sveta, sa potencijalnim pojavljivanjem nuklearnog oružja u Turskoj i Egiptu.
Ovo nije ohrabrujući scenario za Izrael, koji je zapravo i zakuvao ovu čorbu.