Svet
Biti zahvaćen Zapadom: Zašto su žene Irana podržale islamsku revoluciju
Slike žena u mini suknjama iz poznog vremena dinastije Pahlavi su propagandni trik. Žene Irana većinom su bile protiv uloge koja im je bila namenjena
Fridrih Niče bi, verovatno, rekao da bez reči i naziva, stvari ostaju neuhvatljive. Iranci pripadaju drevnoj persijskoj civilizaciji, oslonjenoj na učenje Zaratustre, pa im nije bio problem da pronađu odgovarajuću reč: garbzadeđ (غربزدگی ).
Garbzadeđ nije samo vesternizacija, kažu da je najpribližniji prevod te reči: vesternifikacija – biti zahvaćen Zapadom.
Iako su društvene mreže pune fotografija mladih i lepih žena u mini suknjama, uz napomene da su žene Irana u vreme dinastije Pahlavi, naročito šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, uživale u slobodama i modi, detaljniji uvidi u stvarnost Irana pod američkom i britanskom dominacijom nije baš tako idilična.
Štaviše, ubedljiva većina žena Irana podržala je islamsku revoluciju 1978. i 1979. godine, stajući, na prvi pogled paradoksalno, rame uz rame sa muškarcima, iako su i tada predstavljane kao glave dobitnice prozapadne politike reformi (zvuči poznato, zar ne?) tadašnjeg režima u Teheranu.
Postavlja se pitanje: zašto?
Jedan od brojnih odgovora na ovo pitanje moguće je potražiti od dr Jotike Tekčandani sa Instituta društvenih nauka Amiti univerziteta u Noidi, Indija.
"Najjedinstvenija odlika iranske revolucije, koja se odvijala između 1977. i februara 1979. godine, bila je aktivno učešće žena. Kao i kod drugih društvenih grupa, njihovi razlozi za protivljenje šahu bili su različiti: ekonomska oskudica, politička represija i postepeno poistovećivanje sa islamizmom. Žene su u revoluciji učestvovale pre svega kao Iranke koje su se protivile vladi dinastije Pahlavi, a ne kao žene same po sebi. Žene su delile iste osnovne pritužbe na režim kao i muškarci. I one su se protivile represiji i korupciji režima Pahlavija i osećale ekonomske teškoće koje su pratile rastuću inflaciju", navodi Tekčandani.
Od seksualnosti u masovnim medijima do regulisanja seksualnosti u skladu sa šerijatom
Ona u svom naučnom radu "Učešće žena u iranskoj revoluciji" navodi da su porodični zakoni, usvojeni šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, bili vodeći simbol državne politike modernizacije tokom režima šaha.
"Država je konstruisala 'modernu ženu' na tri različita načina. Sa jedne strane, urbani centri bili su izloženi predstavi o ženi kao seksualnom objektu putem masovnih medija. Sa druge strane, državna politika u oblasti porodice nastojala je da reguliše žensku seksualnost u skladu sa islamskim šerijatom. Treće, odgovarajući na pritiske nacionalnog razvoja, država je formulisala politike koje su sadržale i izvesne emancipatorske potencijale za žene", navodi Tekčandani.
Slike koje ne možemo da vidimo
Ali, mere emancipacije različito su zahvatale gradske elite i ostale žene, a naročito one na selu. Ukratko, zbog agrarne reforme, koja je sprovedena, potreba za ženskim, čak i dečjim radom na selu, naglo je porasla. Muškarci su odlazili u gradove u potrazi za poslom, da bi im porodice preživele.
Te slike praktično ne možemo da vidimo na društvenim mrežama.
Dogodio se društveni procep. Reforme i emancipacija kao da su bile namenjene uskom krugu "elite", čije slike viđamo. Ostale žene, ubedljiva većina njih, bile su izložene dvostrukom pritisku.
Od mode do religije
"Sa jedne strane, putem televizije, časopisa i drugih medija bile su izložene predstavama otkrivenih, modernih i sofisticiranih žena iz sveta zabave ili članica kraljevskih porodica.
Žene su postepeno shvatale da vlada nastoji da podstakne sliku žene kao ukrašene igračke i da ohrabri njihovu zavisnost od zapadnih proizvoda kao što su šminka i moda, čime su žene vezivane za zapadna tržišta.
Primer ovakvog pristupa može se videti u tada popularnom časopisu Zan-e-Ruz. Šahova vlada stajala je iza izdavanja ovog časopisa, koji je objavljivao tekstove o modi, filmskim zvezdama, horoskopima, takmičenjima lepote i slično. Na taj način aktivno se promovisala slika žene kao lepog objekta, kako bi se žene odvratile od religije i politike.
Sa druge strane, društveni život ovih žena često se odvijao u okviru verskih okupljanja kao što su rowzeh i sofreh, ili kroz posete svetim svetilištima. Na tim skupovima se obraćalo i oblikovalo sasvim drugačije shvatanje žene, a u središtu okupljanja nalazio se propovednik – muški ili ženski.
U pričama propovednika o žrtvama koje su za islam podnele odana kći proroka Muhameda i šiitski imami, kao i o vrlinama čestitih žena u islamu, često se istovremeno kritikovalo neislamsko ponašanje i izgled žena iz bogatih četvrti Teherana", navodi Tekčandani.
"Čuvarke porodice"
"Kao 'čuvarke časti porodice', žene su se našle između protivrečnih očekivanja. Država je, s jedne strane, otvorila vrata ženama da idu na univerzitet i zaposle se, a s druge strane ih je konstruisala kao seksualne objekte. Porodica je tražila dodatni prihod koji je donosila žena, ali nije želela da je oslobodi patrijarhalne kontrole. Mnoge dobro obrazovane žene završile su kao domaćice protiv svoje volje zbog pritiska muškaraca ili nesposobnosti države da obezbedi poslove. Jaz između idealnog patrijarhalnog poretka, u kome su polne uloge bile jasno definisane, i protivrečnih zahteva moderne države i porodice prema ženama dodatno se povećao kao odgovor na koncept Velike civilizacije", navodi Tekčandani.
Ukratko, kako navodi Tekčandani, iluzija da državna modernizacija i emancipacija žena moraju ići ruku pod ruku srušena je zbog protivrečnih efekata i neizvršenih obećanja "zapadnizacije".
"Postavljalo se (i) pitanje koliko su prava glasa bila značajna, kada su izbori smatrani nameštenim, a muškarci često nalazili načine da zaobiđu novouspostavljene zakone o porodičnim odnosima koristeći neznanje ili ekonomsku zavisnost svojih supruga? Pod Pahlavijevima, uloga civilnog društva takođe je bila svedena na minimum. Kao rezultat, slabost civilnog društva zamagljivala je prirodu reformi i ograničavala njihov opseg. Stoga su obrazovane i zaposlene žene osećale isto nezadovoljstvo kao i muškarci", podseća Tekčandani.
Sa druge strane, revolucionarne vođe isticale su posebnu vrednost i poštovanje za žene, a ova poruka uspela je da mobiliše hiljade žena u revolucionarnu akciju.
Ponavljano se prikazivalo da je krajnji rezultat ženske emancipacije pod Pahlavijevim režimom bila garbzadeđ žena sedamdesetih godina. To je bila žena koja je živela pod uticajem zapadne kulture i koja je samim tim simbolizovala sve društvene nedaće: bila je superkorisnik imperijalističkih, kapitalističkih i stranih dobara; promovisala je korumpiranu kulturu Zapada; potkopavala je moralni temelj društva; bila je parazit bez nade za popravku.
Javno nezadovoljstvo raslo je zbog faktora kao što su inflacija, masovna migracija i urbanizacija, drastičan nedostatak hrane i stanova, kao i zbog oglednog zapadnog načina potrošnje bogatih.
U januaru 1978. godine, objavljivanje članka o ajatolahu Homneiju izazvalo je masovne verske nemire i proteste, kojima su se pridružili šire slojevi društva, uključujući i žene, navodi Tekčandani.
Iranke nisu zanimale formalne slobode
Zapravo, većinu žena Irana nisu zanimale formalne slobode, u stvarnosti nedostižne. Sa druge strane, ajatolah Homnei poručivao je da su neke od žena postale seksualni objekat kom treba vratiti dostojanstvo i da o nije protiv ženskih sloboda, već da je za ravnopravnost žena i muškaraca.
Ukratko, režim šaha sprečavao je žene da budu slobodne uključujući ih u neskriveni nemoral.
"Homneijeva poruka dala je ženama osećaj sigurnosti i značaja. U jednom intervjuu naglasio je da će žene biti slobodne da biraju svoju odeću u okviru pristojnosti, a revolucionarne žene su mu verovale. Perspektiva nošenja vela u bliskoj budućnosti delovala je nemoguće u kontekstu antiautoritarne revolucije. Tako je šiitsko rukovodstvo uspelo da ubedi većinu slojeva nacije da se bore protiv šaha pod jedinstvenom zastavom kulturnog nacionalizma, čak i ako je ona islamizovana", navodi Tekčandani.
Žene Irana verovale su da je islamska revolucija spasenje, bez obzira na to šta neko mislio o iranskoj teokratiji danas. To je istina koja se krije od šire javnosti danas.
U svom naučnom radu, koji svakako u celini vredi pročitati, Tekčandani daje detaljnije odgovore i pojašnjenja vrlo aktivne uloge iranskih žena u islamskoj revoluciji.
Live
