I dalje nije jasno šta je stvarni cilj rata koji je Tramp započeo protiv Irana. Nemoguće je razumeti šta američki predsednik želi da postigne svojim, očigledno ilegalnim, ratom.
Da li je to uništavanje iranskog programa nuklearnog oružja, piše britanski publicista Džonatan Kuk na svom blogu, za koji nikada nije bilo ni najmanjih naznaka da uopšte postoji, i za koji je Tramp, pre samo nekoliko meseci, tvrdio da ga je "potpuno i totalno uništio" u prethodnoj, takođe ilegalnoj, agresiji na Iran?
Ili je cilj rata da zastraši Iran i natera ga da postane popustljiviji, iako je Tramp prekinuo pregovore upravo u trenutku kada je Oman, saopštio da je Teheran popustio pred skoro svim zahtevima Vašingtona i da je sporazum već "na dohvat ruke"?
Ili su to vazdušni napadi namenjeni "oslobađanju" Iranaca, u kome je najpre stradalo najmanje 175 devojčica u školi u Minabu, između sedam i 12 godina, pita se Kuk.
A možda je cilj da se Iran primora i da odustane od svojih balističkih raketa – jedinom efikasnom sredstvu odvraćanja – i da ga ostavi potpuno bespomoćnim pred SAD i Izraelom?
Potpuna konfuzija u Vašingtonu
U pogledu ciljeva ovog rata u Vašingtonu vlada potpuna konfuzija, o čemu svedoče kontradiktorne izjave samog Trampa, njegovog državnog sekretara Marka Rubia i "ministra rata" Pita Hegseta.
Ili je Vašington, možda, verovao da će Teheran prvi napasti, iako su zvaničnici Pentagona pred članovima Kongresa izjavili da nema obaveštajnih podataka koji ukazuju na neposredni napad?
Da li je cilj bio da se obezglavi iranski režim, kao što su je pokazao atentat na iranskog vrhovnog vođu Ali Hamneija? Ako je tako, koja je svrha svega toga, kaže Kuk, s obzirom na to da se Hamnei žestoko protivio iranskoj nuklearnoj bombi i da je čak izdao verski edikt, fatvu, protiv razvoja iranskog nuklearnog oružja.
Pa, ne zna se.
Jedno je, međutim, izvesno, kaže Kuk: "Žar otpora – u Gazi, Iraku, Libanu, Siriji i Jemenu – nije ugašen. Napadom na Iran, on se pretvorio u plamen", koji je zahvatio čitav Bliski istok, a nije isključeno da će on se širiti dalje, kao požar koji zahvata preriju.
Nema jasnog opravdanja iz Vašingtona, jer počinilac ovog napada ne sedi u Beloj kući ni u Pentagonu. Ovaj plan je smišljen u Tel Avivu, još pre nekoliko decenija, tvrdi britanski novinar.
Ali, to je, u isto vreme, i plan fanatičnih "hrišćanskih cionista" u SAD, koji su se nedavno molili u Ovalnom kabinetu Bele kuće, pred skrušenim Trampom, koji je sedeo pognute glave, za uspeh u ratu protiv "apsolutnog zla", a to je, u ovom slučaju, Iran.
Šta kažu izraelski cionisti
O tome je nedavno govorio izraelski premijer Benjamin Netanjahu: "Ovaj zajednički napor nam omogućava da uradimo ono što sam se nadao da ću postići 40 godina: da potpuno srušimo režim terora. To je moje obećanje i to će se dogoditi."
Netanjahu je sve vreme koristio isti, apsurdan izgovor za napad na Iran. Četrdeset godina rat sa Iranom je predstavljan kao poslednja šansa da se spreče "lude mule" da nabave bombu – bombu koja se nikada nije materijalizovala. A ta sve ovo vreme, dodaje Kuk, izraelski nuklearni arsenal je ostao pokriven velom tajne.
Evropa je pomagala Izraelu da razvije nuklearnu bombu, nastavlja ovaj novinar, SAD su pre tim zatvarale oči, čak i dok su izraelski lideri zagovarali samoubilačku doktrinu poznatu kao "Samsonova opcija", prema kojoj bi Izrael mogao da upotrebi svoj nuklearni arsenal pre nego što bi pretrpeo konvencionalni vojni poraz.
"Samsonova opcija" implicitno odbacuje ideju da bi neka druga bliskoistočna država mogla da nabavi bombu i tako uravnoteži dinamiku vojne moći sa Izraelom.
Ovo je princip kojima se decenijama rukovodila izraelska politika. Ne zato što je Iran pokazao bilo kakvu nameru da razvije nuklearno oružje. Niti zato što bi navodni "režim nepismenih mula" bio dovoljno glup da je upotrebi protiv Izraela.
Izrael – beli slon na Bliskom istoku
Sve se dešava iz sasvim drugačijih razloga. Zato što je Iran najveća i najkohezivnija država u regionu, sa bogatom istorijom, snažnim kulturnim identitetom i izuzetnom intelektualnom tradicijom, kaže Kuk.
Iran je veoma drevna država, čija istorija se proteže milenijumima unazad, koja je, kao centar kraljevstava i carstava, čovečanstvu dala nauku, filozofiju, medicinu, poeziju, teologiju, uzvišeni misticizam... I koja je, vekovima unazad, bila važna deonica kineskog "Puta svile". Ima li neko u Vašingtonu ko to može da razume? Oni su sanjali o kratkotrajnom, munjevitom ratu, o blickrigu, koji će dovesti do "promene režima".
Iranci imaju svest o pripadnosti hiljadugodišnjoj tradiciji sve do danas, zahvaljujući, između ostalog, i Homeinijevoj revoluciji, tvrdi italijanski analitičar Kostantino Seoldo za sajt "Multipolar pres".
I to je Iran više puta dokazao, nastavlja Kuk, i pod sekularnim i pod verskim vođama, kada je odbio da se potčini zapadnoj i izraelskoj kolonijalnoj dominaciji.
Izrael se uplašio da će Iran slediti primer Severne Koreje i da će, ukoliko se Teheran domogne nuklearnog oružja, Izrael prestati da bude najkorisnija militarizovana klijentska država Zapada na naftom bogatom Bliskom istoku.
Lišen mogućnosti da teroriše svoje susede, da podstiče sektaške podele i pomaže u projektovanju američke imperijalne moći, zapravo haosa u regionu, Izrael bi izgubio svaki dalji razlog postojanja.
Izrael bi, piše Kuk, postao beli slon na Bliskom istoku.
Porođajne muke "novog Bliskog istoka", sa SAD kao babicom
Obim izraelskih obmana u iransko-iračkom ratu može se proceniti upoređivanjem sa prevarom koju je orkestrirala administracija Džordža V. Buša tokom invazije na Irak 2003. godine.
Irak je bio još jedna moćna država, za koju se Izrael plašio da bi mogla razviti nuklearne kapacitete, koji bi mogao da ospori njegov dominantni položaj.
Pre ovog rata, Buš je tvrdio da irački lider Sadam Husein poseduje značajne tajne zalihe oružja za masovno uništenje. Američki državni sekretar Kolin Pauel je u to vreme mahao čuvenom belom epruvetom u Savetu bezbednosti, ali za sve ove optužbe se kasnije ispostavilo da su lažne. Nakon invazije nije pronađeno nikakvo iračko oružje za masovno uništenje.
Kao i tekući genocid u Gazi i prethodna okupacija Iraka, današnja agresija na Iran predstavlja još jednu kriminalnu koprodukciju SAD i Izraela – ili nastavak istog projekta, kaže Kuk.
Netanjahu sada govori o želji da "slomi teroristički režim", baš kao što je ranije govorio o "iskorenjivanju" Hamasa u Gazi. Tramp, sa svoje strane, tvrdi da je poraženi Iran ključ za "potpuno drugačiji Bliski istok". Nakon što je pokrenuo vazdušne napade, pozvao je Irance da svrgnu svoju "represivnu teokratiju" i izgrade "slobodan i miran Iran". Pa, ništa od toga.
Savršeno je jasno je o čemu je reč, kaže britanski novinar: o fantazijama o stvaranju novog Bliskog istoka, koje Izrael i njegovi ideološki saveznici u Vašingtonu, neokonzervativci, promovišu najmanje četvrt veka.
Ovaj rat se neće odijati prema planu Pentagona
Kondoliza Rajs, Bušova državna sekretarka, govorila je 2006. godine o bolnim "porođajnim mukama", koje će region morati da izdrži, dok će američka i izraelska vojska delovati kao "babice".
Ipak, američke trupe nisu na dugi rok bile u stanju da savladaju irački otpor. Talibani su ponovo preuzeli kontrolu nad Avganistanom. Hezbolah je naneo ponižavajući poraz Izraelu, kada je pokušao da okupira južni Liban 2006. godine.
Prva faza "porođajanih muka" je, međutim, bila prava noćna mora: masovni masakri, američki zatvori u kojima se praktikovala tortura, gaženje međunarodnog prava i masovna raseljavanja stanovništva, koja su podstakla uspon antiimigrantske krajnje desnice u Evropi.
Konačno, jedno je sada sigurno, tvrdi Kuk: ovaj rat se neće odvijati kako je planirano u Pentagonu. Izrael je sravnio Gazu sa zemljom, ali Hamas i dalje postoji. A Iran je daleko veći izazov od Gaze, ili bilo koje od zemalja koje su do sada napadnute.
Iran ostaje žilavi centar otpora, žar nije ugašen ni posle svirepog ubistva vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Hamneija.
Bio je to, naprotiv, čin koji je ujedinio Iran. Kao i još mnogo svirepije ubistvo devojčica u Minabu.