Danas je Navruz, iranska Nova godina. Premda je u izvesnoj meri poislamljen, odnosno prilagođen verskim i političkim okvirima koji su nastupili nakon arapskih osvajanja Persije u sedmom stoleću, Navruz je, ipak, ostao snažna spona današnjeg šiitsko-islamskog Irana sa svojim zaratustrijanskim (zoroasterijskim) i indoiranskim korenima.
Sve do pomenutih arapskih osvajanja Persije, dakle u vreme dinastije Sasanida, zaratustrijanizam je, čitav milenijum, bio zvanična religija današnjeg Irana, a učenje Zaratustre i nasleđe zaratustrijanizma poznato je samo manjem broju ljudi.
Ovo verovatno stoga, što bi mnogi motivi hrišćanstva i islama bili drugačije posmatrani, kada bismo se dublje zagledali u nasleđe pomenute staroiranske religije.
Za razliku od Arapa, Persijci ili današnji Iranci pretežno su indoevropskog porekla (indoiranska grana). Značajan deo stanovništva te zemlje i danas deli isto genetsko nasleđe sa slovenskim i ostalim indoevropskim narodima.
Imperativ očuvanja vatre u ognjištu i hramu
Tokom proslave Navruza, Iranci će očistiti svoj dom i na sofru izneti sedam ponuda koje na iranskom jeziku počinju sa "s": proklijalo žito, neku vrstu slatke paste pripremljene od žitarica, sušene divlje masline, jabuke, sirće, beli luk i sumak – začin crvenkaste boje.
Ove ponude simbolizuju određena stanja kao što su obnova, blagostanje, ljubav i mudrost, zdravlje…
Uoči Navruza, Iranci će paliti i preskakati vatre, baš kao i mi uoči Ivandana, jer je vatra veoma važna komponenta pročišćenja u zaratustrijanskoj veri koja je, u malim zajednicama, uprkos arapskim osvajanjima i prelasku na islam, opstala do danas u različitim delovima sveta.
U zaratustrijanizmu, vatra predstavlja čistotu i božansko prisustvo. Stari Iranci smatrali su je medijumom istine i poretka koji održava Ahura Mazda, princip dobra, istine, svetlosti i kosmičkog poretka.
U zaratustrijanskim hramovima, vatra je, kao simbol istine i kosmičkog reda, što nas, simbolički, kao motiv istog korena, dovodi do našeg nasleđa i imperativa održavanja vatre u ognjištu. Naše ognjište, kao i imenica oganj i imenica "agni" iz drevnog vedskog sanskrita imaju, očigledno, zajedničko poreklo.
Šta nas sve povezuje
Sam koncept transponovanja starog praznika, kakav je Navruz, u islamske okvire, uostalom, srodan je srpskom izmeštanju slave, badnjaka i drugih elemenata stare vere u pravoslavno hrišćanstvo. Postoji značajan broj naučnih radova koji objašnjavaju i opisuju povezanost slovenskog sa drevnim iranskim nasleđem.
U njima nećete pronaći ne samo paralelu sa održavanjem vatre, na srpskom, odnosno slovenskom ognjištu i u drevnom iranskom hramu, dakle u oblasti simbolike vatre i svetlosti, već i brojne ostale sličnosti: one u oblasti epike, kulta predaka, ciklusa u prirodi, modela borbe dobra i zla… To su Žorž Dimezil, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov i ostali.
Pri tome, treba pomenuti da nije samo posredi zajednički indoevropski koren. Sloveni su na rubnim područjima svog sveta bili neposrednom u dodiru sa iranskim narodima, poput Skita, Sarmata ili Alana (Oseta), pa treba imati posebno razumevanje za naše odnose sa iranskim svetom.
Ali...
Ovo je samo skica onoga što povezuje naše sa iranskim nasleđem, a što je znatno razgranatije i dublje nego što bi neko na prvi pogled pomislio. Pa ipak, o iranskoj Novoj godini vredi pomenuti i naličje našeg odnosa sa Iranom. Mi smo solidarni i saosećamo sa slabijim. To je jedna od naših nespornih odlika čije postojanje svedoči da smo živ narod.
Kada je početkom oktobra 1971. godine u Beogradu priređena korida, posetioci stadiona na Tašmajdanu su zaćutali kada je toreador Luis Migel Domingin pogubio bika, a trebalo je da likuju.
Iran je u sukobu sa SAD i Izraelom slabija i pritom napadnuta strana. Srpske simpatije spram Irana su u ovom slučaju sasvim razumljive. Niko ne može da pređe olako preko ubistva oko 160 devojčica, naročito kada to učini Epstinova koalicija.
Navruz je dobra prilika da se podsetimo naših svesnih i nesvesnih veza sa Iranom, ali je, takođe, dobra prilika da se podsetimo i naših ne baš slavnih razlika.
Poslavši regularne pripadnike Korpusa čuvara islamske revolucije u Bosnu i Hercegovinu devedesetih godina prošlog veka, Iran se, de fakto, bio uključio u rat protiv Srba i Republike Srpske. Nije to bio bašibozluk, sačinjen od islamskih fanatika, kakvih je bilo na muslimanskoj strani, već regularna iranska vojska i to njen najbolji deo.
I danas u Sarajevu postoji spomenik poginulim iranskim "šehidima", a u Teheranu čitav muzej, jedini takav izvan Federacije Bosne i Hercegovine, posvećen "agresiji na Bosnu i Hercegovinu".
Ne treba posebno isticati da su slanje pripadnika Korpusa čuvara islamske revolucije u Bosnu i Hercegovinu pratile izdašne iranske donacije muslimanskim vođama u Sarajevu i hiljade tona iranskog naoružanja.
Iran i Balkan
Iran je podržao nemačku rezoluciju o Srebrenici u UN, ali činjenica je da Teheran ne priznaje albansku vlast u Prištini.
Ali, Iran ne podržava Albance na Kosovu i Metohiji pre svega zbog drastičnog opadanja islamskog elementa u njihovom identitetu koji se ubrzano deislamizuje.
Od čovekoljublja do racionalnosti...
Dakle, lepo bi bilo da, čestitajući Navruz, bolje poznajemo svoje indoevropske korene i njihove veze sa drevnim Iranom, tim pre što je Persija bila značajna civilizacija i kultura, baš kao što treba da ostanemo svesni svojih ljudskih simpatija spram slabijih.
Ali, zbog svega toga ne treba da gubimo nit racionalnog razmišljanja i razumevanja savremene iranske pozicije, pre svega kada se posmatra Republika Srpska, koja je bila žrtva islamista.
...Sve do Albanije
I na samom kraju: Navruz će danas proslaviti i sufijska zajednica Bektašija u Albaniji. Možda Albanija jeste privezak SAD i utočište pristalica Reze Pahlavija mlađeg i Mudžahedini Halka (MEK), dakle protivnika današnjeg Irana, ali ona, čak i u okolnostima slabljenja islamske komponente u albanskom identitetu, ostaje u mističnom dodirom sa Iranom, tim pre što su Bektaši, čije je učenje vrlo blisko šiitskom, bili zvanični duhovni pokrovitelji janičarima sa kojim smo i te kako kroz istoriju, bili u dodiru.
Centar pomenutog sufijskog reda za ceo svet nalazi se u Tirani, sa planom da u jednom delu albanske prestonice, po vatikanskom modelu, bude proglašena "suverena država bektašijskog reda".