Svet
Amalik, Dadžal, jevrejski mesija: Trampov rat poslednjih vremena
Ne treba potcenjivati značaj verskog fanatizma u Izraelu ni u SAD. Možda je ranije ovaj fenomen smatran nebitnim hirom, ali sada je postao veoma važan, ili čak ključan faktor u velikoj politici, primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin
Skloni smo da verske ideologije smatramo besmislenim hirom, jer svetom, navodno, vladaju materijalne sile. Ali, to je greška. Sve tri strane u ovom sukobu – hrišćanski cionisti, cionisti u Izraelu, kao i Iranci – u velikoj su meri motivisane idejom "poslednjih vremena". S tim što su pojmovi dijametralno, polarno udaljeni.
Najpre, tu je ideja "Velikog Izraela", koju zastupa Netanjahu: rat "poslednjih vremena", koji on vodi protiv takozvanog Amalika. Amalik je personifikacija neprijatelja Izraela – Iran.
I za takozvane hrišćanske cioniste, neprijatelj, apsolutni neprijatelj je Iran. Izrael je "prijatelj".
Trampov "ministar rata" Pit Hegset je novi američki "krstaš", koji se zalaže za "krstaški pohod" protiv neprijatelja Amerike i Izraela, protiv islama, Rusije, Kine... Sve se to može pročitati u njegovoj knjizi, pod naslovom "Američki krstaški pohod". Na ruci ovaj nesuđeni američki "krstaš" je istetovirao "kjafir", što na arapskom znači nevernik...
Pripreme za dolazak jevrejskog mesije
Ova borba bi, prema verovanju cionista, trebalo da se završi dolaskom mesije. Silazak jevrejskog mesije je ključni događaj, kojim se kruniše celokupna istorija Izraela. U tu svrhu se već pripremaju odrećeni rituali. Osnovan je Sinedrion, crvene junice su spremne za žrtvovanje, u toku su pripreme za izgradnju Trećeg hrama...
Obučava se čak i prvosveštenik – onaj koji ne dodiruje zemlju i nosi se na nosiljci. U planu je uništenje džamije Al Aksa, a nedavno su, po prvi put u istoriji Izraela, zabranjene verske službe tokom Ramazana. Zatvoreno je i glavno hrišćansko svetilište – Crkva Svetog Groba u Jerusalimu, izveštava sajt "Carigrad". To se dogodilo uoči najvažnijeg hrišćanskog praznika – Strasne nedelje i Vaskrsa.
Ali, to je eshatološka realnost današnjeg Izraela, koji ne bira sredstva da ostvari svoj "mesijanski projekat".
Hrišćanski cionizam je postao dominantna snaga u Trampovom krugu. Pola Vajt, šefica evangelističkih dispenzacionalista, koja vodi službe u Beloj kući, tvrdi da se proročanstvo ostvaruje, da nastupa kraj sveta, zbog čega je Izrael toliko važan, možda važniji i od same Amerike: "Molimo se za Izrael, ubijmo sve njegove neprijatelje".
Ne treba potcenjivati značaj verskog fanatizma u Izraelu ni u SAD. Možda je ranije ovaj fenomen, primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin u emisiji "Eskalacija" na Radio Sputnjiku, smatran nebitnim hirom, ali sada je postao veoma važan, ili čak ključan faktor u velikoj politici.
Iran odgovara istom merom, smatrajući Trampa i Netanjahua Dadžalom. Dadžal je neka vrsta muslimanskog Antihrista.
"Moji dragi prijatelji"
Kada je Tramp ponovo ušao u Belu kuću, pobedio je na sasvim drugačijoj platformi (MAGA). I sa sasvim drugačijim ljudima, među kojima je bilo i onih koji bi se mogli smatrati gotovo pristojnim. Posle ih je, uglavnom, otpustio. Nedavno je Tramp izjavio: "Imam samo svoje prijatelje - Marka Levina, Loru Lumer i Lindzija Grejama - a ostale, koji ne vole moje prijatelje, mrzi cela Amerika".
Najpre, ljudi koje je pomenuo kao svoje drage prijatelje su "čudaci, uz to i fizički ružni, apsolutno su odbojni, nedostaje im harizma", kaže Dugin. Zapravo, Tramp je u beznadežnoj situaciji, tvrdi ruski geopolitičar, i zato je način na koji se ponaša u ratu izuzetno opasan.
On se u osnovi vratio Bajdenovoj spoljnoj politici, samo što je sve sada mnogo gore. Sankcije, zabrana kupovine ruske nafte, napadi na ruske tankere – iza svega toga stoji Tramp, dodaje Dugin.
Ako tražimo neko racionalno objašnjenje za ovo ludilo, jedina razumna pretpostavka je da on želi da uništi globalni centar proizvodnje energije – sam Bliski istok. Amerika ima svoju naftu i gas, rekao je nedavno Tramp, i spremna je da je prodaje po ogromnim cenama. Plus nalazišta u Venecueli, koju Tramp smatra već osvojenom i okupiranom, zajedno sa svim njenim resursima.
Prema poslednjim izveštajima, BDP Kuvajta i Katara je već pao za 14 odsto i nastavlja da pada, rafinerije nafte se zatvaraju, cela regionalna naftna industrija se uništava u iranskim napadima. Prema rečima samog Trampa, monarhije Persijskog zaliva mu više nisu potrebne kao izvor nafte: "Kome treba, neka se sam bori za Ormuz". To je novi Trampov unipolarizam.
Ja sam sve, vi ste ništa
Način na koji on sve ovo sprovodi, nastavlja Dugin, podseća na paranoičnu, postmodernu emisiju, ili na seriju o krvožednom ubici.
Kombinacija radikalne eshatologije, koja pokreće Izrael, geopolitičkih sukoba i promenljivog energetskog balansa daje veoma čudnu sliku: Rusija ostaje odsečena od sveta, izvori energije na Bliskom istoku se uništavaju, kako bi se Amerika mogla ponovo etablirati kao globalni hegemon, koji vlada čitavim svetom, u predstojećim "mesijanskim vremenima".
Ukratko, u Trampovom umu svet je egocentričan, smatra Dugin, i postoji samo jedan pol u kome se donose važne odluke – on sam. A to je veoma težak oblik kliničke paranoje, kada osoba veruje da je jedino njegovo "ja" konsolidovano i svemoćno, a sve ostalo je objekat njegove volje, obavezan na poslušnost.
Kada ga neko ne posluša, to izaziva bes, želju za osvetom, za uništenjem. Sa slabijim metama, on misli da uspeva: uspeo je sa Madurom, uspeo je da pobije gotovo celokupno iransko rukovodstvo, podržao je Izrael u uništenju Gaze, uspeo je da ponizi svoje evropske partnere... Sa onima sa kojima može da vodi ovu politiku paranoične centralnosti – gde je on sve, a svi ostali ništa – on to i čini.
Iskustva sa Epstinovog ostrva
On posmatra i Indiju i Japan kao robove. Izgleda da je to njegovo iskustvo sa Epstinovog ostrva – iskustvo apsolutne dominacije nad decom, slabijim, žrtvama. Upravo na ovom ostrvu je, kaže Dugin, u njega usađeno ovo monstruozno, kriminalno ponašanje. Tramp se ponaša kao da je okružen Epstinovim žrtvama: pokornim, nemoćnim, onim koji mu neće uzvratiti.
Epstin je svojim žrtvama, kako bi sprečio da ga ujedu, izbio zube, kaže Dugin i pita se možete li to da zamislite. A Tramp je bio učesnik u tim pedofilskim orgijama. "Šta se dešava u njegovoj glavi, s kim uopšte imamo posla", pita Dugin.
Problem za Tramp nastaje kada se nameri na žrtvu koja je spremna da mu odgovori, da ga "ujede". On je napao Iran, ali ne može da direktno napadne Rusiju ili Kinu. I ishod rata sa Iranom je sada pod znakom pitanja.
Amerika previše zavisi od Rusije i Kine, u ekonomiji, vojsci, politici... To je racionalna strana svega. Kina je ogroman pol u multipolarnom svetu, koji se mora uzeti u obzir, baš kao i Rusija – iz ekonomskih, političkih, vojnih i nuklearnih razloga.
Tramp zaista mrzi i Rusiju i Kinu, kao i Iran, jer ne želi da postoji bilo šta što može da mu se protivi. Ali, tvrdi ruski mislilac, nešto ga u tome sputava: možda ostaci njegovog odavno izgubljenog razuma.
Evropljani – srećni vazali i nesrećni robovi
Što se tiče Evrope, njen položaj je položaj srećnog vazala ili nesrećnog roba. U stvarnosti, svi su oni zaposleni na "Epstinovom ostrvu". Pozicija vazala/roba je sledeća, kaže Dugin: gospodar se promenio, stigao je ludak, ali šta možete da uradite.
Kada su poslušni, primećuje ruski mislilac, Tramp ih potapše po obrazu i kaže: "Bravo, dobro mi služite". Ali ako se naljuti, tretira svoje zaposlene kao robove – ne šamara ih, već ih grize, udara, baca im pepeljaru u čelo...
Tramp se prema njima uglavnom odnosi kao prema neposlušnim robovima. Na drugoj strani su Rusija, Kina i veliki Iran, koji dokazuje svoje dostojanstvo.
Iran ne prihvata sudbinu vazala ni roba, između kojih je mala razlika. Ispostavilo se da je ruski predsednik bio u pravu kada je rekao da bi Kamala Haris bila bolji izbor... Svi su u tome videli ironiju, ali ispostavilo se da je Putin bio u pravu.
I sada se na čelu SAD našao neko ko je očigledno lud, tvrdi Dugin, okružen istim takvim, opasnim ludacima, a to je veoma opasna situacija za čitav svet, koji se klati na ivici nuklearne provalije.
Live
