Svet
Kako se Teheran (uspešno) suprotstavlja Vašingtonu: Iranski ratni algoritam
Iranski odbrambeni algoritam zasniva se na tri čvora strateške otpornosti, koji uspešno neutrališu ofanzivni potencijal protivnika
SAD planiraju da proglase kraj sukoba sa Iranom 9. aprila, preneli su izraelski mediji. Prekid neprijateljstava do tog datuma, kako su naveli, omogućiće Trampu da poseti Izrael na Dan nezavisnosti, gde će primiti odlikovanje...
Da li će Teheran prihvatiti Trampovu velikodušnu "ponudu za mir", koju je primio preko posrednika? Videćemo.
Šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen moli za mir, jer je, prema njenim rečima, globalna energetska situacija sada postala "kritična". U međuvremenu, Iran sa svojim saveznicima nastavlja sa žestokim napadima...
Međutim, kako primećuje ruski geopolitičar Jevgenij Vertlib na sajtu "Geopolitika", velika vojna operacija SAD i Izraela protiv Irana je "strateški nemotivisana, tehnološki zaostala i teško ju je, ili nemoguće, sprovesti bez nuklearne eskalacije".
Da li su stratezi u Vašingtonu toga svesni?
Jednostavna matematika rata
Vašington i Tel Aviv nastavljaju da primenjuju klasičnu doktrinu industrijskog doba "vertikalne demontaže", koja teži pobedi putem uništavanja slojeva vlasti i centara odlučivanja.
Ali, ovaj arsenal taktika, tvrdi Vertlib, diktiran isključivo željom za kontrolom naftnih resursa, nemoćan je protiv iranskog "mrežnog organizma", koji je tokom decenija izolacije razvio imunitet na suzbijanje napada na sedišta vlasti.
Iran, svestan ranjivosti vojne strategije protivnika, dozvolio im je da neselektivno i neefikasno troše resurse, pri čemu ne uspevaju da ostvare svoje političke ciljeve.
Prva stvar: taktika koju primenjuje Vašington je odviše skupa i neefikasna. SAD troše svoje ogromne zalihe raketnog oružja, kako bi se borile protiv iranskih "pametnih rojeva". Na primer, jedan iranski dron "šahed" košta između 20.000 i 30.000 dolara, čemu se SAD suprotstavljaju raketama "patriot", od kojih svaka košta između dva i četiri miliona dolara.
Matematička zamka za Pentagon
Prema operativnim izveštajima, nastavlja Vertlib, preko 800 skupih presretača lansirano je na iranske i posredničke ciljeve tokom poslednjih nedelja, što je ekvivalentno otpisu milijardi dolara bez značajnijih oštećenja industrijskog potencijala Irana.
Kako na to reaguje Pentagon? On, doduše sa velikim zakašnjenjem, pokušava da ubrza proizvodnju jeftinih analoga, ali trenutno su arsenali Pentagona uveliko iscrpljeni.
I, ako se trenutni intenzitet napada nastavi, dodaje ovaj autor, preostale visokoprecizne rakete će omogućiti aktivnu odbranu samo četiri do pet nedelja, nakon čega će se pojaviti nestašica, koja se ne može brzo nadoknaditi – proizvodni ciklus za jednu složenu raketu protivvazdušne odbrane je 12 do 24 meseca.
Ovaj rat se pretvorio u matematičku zamku za SAD, smatra Vertlib, gde agresor troši strateške resurse na suzbijanje nečega što izgleda samo kao taktička buka.
Iranski ratni čvorovi
Iranski odbrambeni algoritam, podseća ovaj autor, zasniva se na tri čvora strateške otpornosti, koji uspešno neutrališu ofanzivni potencijal protivnika.
Prvi čvor je devalvacija zapadne veštine "preciznog ubistva", kroz stvaranje distribuiranog sistema udara. Umesto jedinstvene linije fronta, agresor se suočava sa višestrukim, nezavisnim borbenim ćelijama, od kojih je svaka sposobna da se deluje autonomno.
U trenutnom sukobu, izraelska vojska nije u stanju da odgovori na pretnju Hezbolaha ili Huta, jer čak ni uništavanje centara za donošenje odluka u Teheranu ne zaustavlja lansiranje raketa u Libanu ili Jemenu.
Zapadni manevri, usmereni na "obezglavljivanje", promašuju cilj iz jednog jednostavnog razloga: iranski odbrambeni sistem nema jedinstveni komandni centar. On se, zapravo, sastoji od stotina nezavisnih segmenata. To je "mozaična strategija" odbrane.
Iranski saveznici u ovom ratu nisu tipični posrednici na način na koji to vidi Zapad. Oni deluju autonomno, i svaki ima sposobnost da donosi odluke nezavisno od Teherana.
Iranska strategija hiljadu rezova
Drugi čvor je doktrina "asimetričnog iscrpljivanja", nastavlja Vertlib, koja poništava staru strategiju "tehnološke distance". Iran je zamenio skupe platforme masovnim raspoređivanjem ultrajeftinog oružja, primoravajući Zapad na rat u kojem troškovi presretanja čine pobedu ekonomski nemogućom.
Drugim rečima, napadi koji pristižu u rojevima dronova primoravaju izraelsku Gvozdenu kupolu da troši ionako oskudnu municiju na mamce i ciljeve male vrednosti.
Matematički model ove konfrontacije pokazuje da zapadni vojno-industrijski kompleks, zaključuje ruski autor, fokusiran na pojedinačnu proizvodnju složenih sistema, iscrpljuje svoje resurse mnogo brže od iranskog algoritma za proizvodnju jeftinih dronova.
Treći iranski čvor je strategija "prostorne erozije sukoba", kaže Vertlib, koja parališe sposobnost Zapada da koncentriše snage na odlučujućoj tački. Umesto sveopšte bitke, Iran primenjuje taktiku "hiljadu rezova" duž celog luka, od Bab el-Mandebskog moreuza do Sredozemnog mora, i koristi geografiju kao aktivno sredstvo odvraćanja.
Osim toga, pretnja Ormuskom moreuzu pretvorena je u polugu uticaja na globalnu ekonomiju: svaki pokušaj primene taktike "straha i šoka" rizikuje kaskadni kolaps američkih berzi zbog blokade saobraćaja snabdevanja energentima.
Iran je dokazao da je poznavanje ranjivosti globalnog finansijskog sistema Zapada efikasnije od nosača aviona, jer primorava agresora da se zaglavi u praznom prostoru i da se bori se protiv raspršenih mobilnih platformi, gde cena eskalacije postaje neprihvatljiva za zapadne ekonomije.
Gorko suočavanje sa stvarnošću
Ključni doprinos ovom sistemskom neuspehu Pentagona bilo je potcenjivanje iranske "podzemne logistike", koja je Iran pretvorila u višeslojnu tvrđavu, neprobojnu za satelitsko otkrivanje, piše Vertlib.
Obaveštajne zapadne službe pokazale su se nesposobnim da mapiraju hiljade kilometara tunela, u kojima se nalaze ne samo skladišta, već i pune montažne linije i silosi za lansiranje, što je dovelo da se američki udari izvode na mamce ili prazne hangare, pri čemu stvarni iranski borbeni potencijal ostaje uglavnom netaknut.
Gubitak kontrole nad fizičkim i digitalnim okruženjem komandovanja i kontrole znači da zapadno ciljanje sada funkcioniše na virtuelnim modelima, odvojenim od stvarnosti, koji pretvaraju svaku odluku štabove u čin strateške nemoći pred nevidljivim, ali veoma preciznim protivnikom.
Posledice?
Neizbežna erozija zapadnog monopola i prelazak na multipolarnu arhitekturu odvraćanja. Američko-izraelska strategija, godinama građena na doktrini apsolutne superiornosti, najzad se suočila sa stvarnošću.
Svet je ulazi u novu, multipolarnu fazu, u kojoj su tradicionalne institucije međunarodnog prava, orijentisane na međudržavne sukobe starog tipa, izgubile efikasnost i ustupile mesto konkurenciji između algoritama i kognitivnih modela.
Potcenjivanje snaga neprijatelja
Pobeda je nemoguća bez potpunog razumevanja unutrašnje metafizike neprijatelja, tvrdi Vertlib.
Oni koji prvi prihvate ovaj algoritam multipolarnosti, zadržaće svoju moć i u narednim decenijama, dok su pristalice hijerarhijske dominacije osuđene na beskrajno i uzaludno sagorevanje resursa, u pokušaju da zaustave tok istorije.
Vašington će, predviđa ruski autor, pre ili kasnije biti primoran da postigne politički sporazum sa Teheranom. Na pozadini iranske pobede, i priznanje neuspeha pokušaja nametanja strateškog poraza Rusiji u Ukrajini postaje neizbežno.
Sve se to dešava tokom prolećne ravnodnevnice, kada se slavi Novruz (Navruz), Samo ime potiče od persijskih reči "nav" (novo) i "ruz" (dan), a ovaj praznik simbolizuje obnovu prirode, trijumf dobra i početak novog života. Novruz je jedan od najstarijih praznika, čiji koreni sežu u davna vremena, do persijskog carstva Ahemenida, u 6. vek pre nove ere.
Novruz nas podseća ne samo na promenu godišnjih doba, već i na onu nevidljivu nit koja povezuje kulture Evroazije u jedinstveni istorijski i kulturni prostor. Sada je doba Novruza.
Potcenjivanje snage neprijatelja je uvek tragična greška, koja obično dovodi do poraza, primećuje italijanski pisac Andrea Marićiljano, a to danas vidimo na primeru sukoba SAD i Irana. To je nešto što je, u mašti Trampa, trebalo da bude rešeno u roku od nekoliko dana, ako ne i sati – kroz radikalnu "promenu režima", po uzoru na ono što se dešavalo u Veneceuli.
Ali Tramp, kao i svi, ili gotovo svi Amerikanci, ne poznaje istoriju, pa čak ni geografiju. I evo nas tu gde jesmo. Vašingtonu se osmehuje poraz.
Live
