Revolucionarna garda preuzima Iran: Sada vode i državu i rat

Dok američki predsednik Donald Tramp priča o mirovnim pregovorima sa Iranom, postavlja se pitanje ko ima ovlašćenje da postigne sporazum sa SAD i osigura njegovo sprovođenje.

Novi vrhovni vođa Modžtaba Hamnei, nije viđen otkako je njegov prethodnik i otac ubijen na početku rata 28. februara. Viši savetnici i komandanti, uključujući Alija Laridžanija, sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, takođe su ubijeni.

Njihovo mesto zauzela je tajanstvena, decentralizovana mreža institucija osmišljenih da zaštite režim od "obezglavljivanja". U njegovom sreduštu je Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC), paravojne snage Islamske Republike od 190.000 ljudi koje sada vodi i državu i rat.

Naš izbor

Kako se Teheran (uspešno) suprotstavlja Vašingtonu: Iranski ratni algoritam

"Ovaj rat je za IRGC blagoslov", rekao je "Ekonomistu" Iranac u egzilu sa kontaktima na visokom nivou u režimu. "To je zapečatilo njihovo mesto na čelu."

Ljudi bliski režimu opisuju sistem koji se prebacio iz teokratije u nešto što podseća na vojnu huntu, slično Alžiru, Egiptu ili Pakistanu. "Prešli smo sa božanske moći na čvrstu moć", rekao je jedan.

Prema ustavu, vrhovni vođa Irana trebalo bi da bude visoki sveštenik. Ali, uzdizanje Hamneija mlađeg manje je posledica verskih akreditiva, a više želje IRGC-a za kontinuitetom. Sveštenici su bili snažno "ohrabreni" da ga podrže. Pa ipak, on je i dalje upadljivo odsutan, i posmatrači veruju da će, kada se pojavi, samo "figurirati".

"Sada vojska vuče konce", kaže Mohamed Amersi, britanski biznismen sa kontaktima u režimu.

U praksi, autoritet je prešao na IRGC. Savet za nacionalnu bezbednost, kojim dominiraju vojne ličnosti, određuje celokupnu strategiju. Savet je tako na mesto Laridžanija, bivšeg profesora filozofije, postavio Muhameda Zulgadra, člana IRGC-a.

Ostali članovi uključuju Muhameda Bagera Kalibafa, moćnog predsednika parlamenta koji se popeo kroz redove Garde, i mnoštvo generala IRGC-a. Oživljeni savet odbrane funkcioniše kao ratna soba, bira ciljeve i usmerava napade. Njegovi članovi su anonimni, ali se smatra da je reč o bivšim ili aktivnim generalima IRGC-a.

Operativna kontrola je na Hatam el-Anbiji, bojnom sedištu IRGC-a. Posmatrači veruju da korpus zadržava čvrstu kontrolu nad najnaprednijim iranskim raketama.

Za potencijalne američke pregovarače, ovo predstavlja problem. Uprkos svojoj komandi i kontroli, IRGC nije monolitna organizacija.

Neki lideri, poput Hoseina Alaija, penzionisanog generala koji je jednom uporedio despotizam pokojnog Hamneija sa despotizmom šaha, otvoreno su reformisti. Kalibaf predvodi grupu pragmatičara, koji se kolebaju između radikalizma i umerenosti kako trenutak zahteva. Oba ova tabora bi mogla biti otvorena za razgovore.

Ipak, postoji mnogo tvrdolinijaša koji su duboko neprijateljski nastrojeni prema kompromisu. Njihov vođa je Said Džalili, još jedan bivši gardista koji je osvojio 13,5 miliona glasova na poslednjim predsedničkim izborima. Nije sigurno da li bi sve frakcije poslušale naređenje o prekidu neprijateljstava sa Amerikom ili bi se držale sporazuma o zaustavljanju nuklearnog razvoja.

Analitičari navode i da je jedan od razloga otpornosti IRGC-a, uprkos teškom bombardovanju, decentralizacija. Da bi se sprečilo ponavljanje masovnih ubistava, bivši članovi IRGC-a kažu da je korpus bio podeljen na 31 okrug. Svaki je dobio sopstvene zalihe oružja (uključujući rakete i dronove) i baze ciljeva, zajedno sa autonomijom da ih koristi u slučaju otkaza komunikacija ili centralne komande.

Basidž, ogranak IRGC-a za unutrašnju bezbednost, takođe je razbijen na desetine hiljada malih, mobilnih ćelija. Nakon što je Izrael počeo da bombarduje njihove baze, oni su se raširili po džamijama, školama ili kampovima.

To su loše vesti za Ameriku i Izrael, jer bi decentralizovane ćelije IRGC-a mogle da se odmetnu i formiraju jezgro gerilske snage koja bi mogla da nastavi da se bori i blokira Ormuski moreuz unedogled.

Nasuprot tome, spoljne pretnje po IRGC deluju manje ozbiljno nego na početku rata. Kurdske grupe, koje su pretile da će umarširati u Iran, sada su odustale od toga.

Očekivanja narodnog ustanka su takođe splasnula. Iako su neki Iranci pozdravili smrt Hamneija i ponadali se skorom padu režima, bombardovanje civilnih meta je prigušilo njihov entuzijazam, kao i očigledan uspeh IRGC-a u otporu.

"Ranije se govorilo o kraju režima kada se rat završi", rekao je učitelj u Mešhadu, gradu na severoistoku Irana. "Sada se plašimo šta da radimo sa režimom koji je jači i moćniji nego ikad."