Strateško ćutanje "Osovine otpora": Šta rade saveznici Irana

Činjenica da se Iran protekle tri sedmice bori protiv Izraela i SAD uglavnom sam otvara pitanje šta se desilo sa tzv. "Osovinom otpora" na Bliskom istoku, piše Farhad Ibrahimov, ruski ekonomista i politički komentator.

Iran je uložio decenije i milijarde dolara da izgradi mrežu saveznika u regionu, od Hezbolaha u Libanu i Huta (Ansaralah) u Jemenu, do raznih šiitskih milicija u Iraku (PMF, Kataib Hezbolah), koje Amerika i Izrael smatraju pukim marionetama Teherana.

Hamas, s druge strane, deluje nezavisno od Irana, uprkos povremenom taktičkom poklapanju interesa. Tokom sukoba u Siriji, na primer, Hamas je bio na suprotnoj strani od Irana, što navodi na zaključak da je reč o braku iz računa a ne savezništvu.

Naš izbor

Kako se Teheran (uspešno) suprotstavlja Vašingtonu: Iranski ratni algoritam

Po svemu sudeći, Vašington se rukovodio pretpostavkom da je "Osovina otpora" značajno oslabljena ili čak neutralisana, budući da je u proteklih nekoliko godina Izrael sistematski napadao komandne strukture ovih grupa u Siriji i Libanu.

Sada se, međutim, čini da su ove grupe opstale ali da Iran bira da ih ne aktivira jer želi da kontroliše lestvicu eskalacije, kako ovaj rat ne bi prerastao u nekontrolisani regionalni sukob, piše Ibrahimov.

Iako je u prvim danima sukoba Teheran pretrpeo teške gubitke – od vojnog i političkog vrha do komante Islamske revolucionarne garde (IRGC) i regularne vojske – Iran je pokazao iznenađujuću otpornost. Mehanizam zamene kadrova, duboko ukorenjen u političku i vojnu arhitekturu Irana, nastavlja da funkcioniše i obezbeđuje kontinuitet vlade i vojske. Što znači da ovo nije lični režim koji može da se "obezglavi", već visoko organizovani sistem.

Iran je uspeo da održi sopstvenu stratešku stabilnost i pokaže da može samostalno da se bori protiv nadmoćnijeg neprijatelja, piše Ibrahimov. Blokada Ormuskog moreuza, ključnog puta za energente, služi ne samo vojnim ciljevima nego i za geoekonomski pritisak na tržišta širom sveta, koji povećava cenu eskalacije. Bez obzira na to šta američki predsednik Donald Tramp govori, SAD su morale da prećutno priznaju da je u tom kontekstu Iran jači.

Pritom je došlo i do pomeranja psihološke dinamike sukoba. Iako se na početku činilo da je Teheran spreman za spuštanje tenzija, sada iransko rukovodstvo pokazuje da je "na ratnoj nozi". Iran svoju sposobnost da izdrži pritisak smatra faktorom koji mu pruža dodatni manevarski prostor, dok Amerikanci sve nervoznije prete eskalacijom poput desanta na strateški važno ostrvo Harg.

Skupe lekcije iz Crvenog mora: Zašto je Ormuz još veći zalogaj za Zapad

Iz ove perspektive, strategija odlaganja savezničkog angažmana ima smisla. Kako navodi "Volstrit džornal", i SAD i Izrael se trude da ne isprovociraju ulazak Huta u sukob, jer bi zatvaranje Bab-el-Mandeba dodatno opteretilo svetsko tržište energenata. Saudijska Arabija se takođe obratila Hutima sa podsećanjem na potpisane sporazume o nenapadanju.

Za to vreme, Huti šalju pomešane sigale. Muhamed el-Buhaiti, član hutskog politbiroa, izjavljuje da su u stalnom kontaktu sa Teheranom i da je vojna podrška samo pitanje vremena.

Drugim rečima, piše Ibrahimov, Iran drži ove saveznike u rezervi kad mu zatrebaju. Sa vojno-političkog stanovišta, ovo nije znak slabosti već sračunata strategija kontrolisane eskalacije. U asimetričnim sukobima, nije dobro prerano otkriti sve karte, jer neizvesnost služi kao najvažnija metoda pritiska na protivnika.

Iranska diplomatija je ostavila prostora za pregovore, dok Teheran postepenom eskalacijom iznuđuje poteze neprijatelja, tvrdi Ibrahimov.

Između fatve i nuklearne bombe: Da li Iran preispituje svoju doktrinu

U toj situaciji, Zapad je prisiljen da deluje, a pritom ne zna kakvom silom Iran može da raspolaže. S druge strane, iranski saveznici iz otpornosti Teherana vide da imaju posla sa ozbiljnim centrom moći koji je sposoban da održi kontrolu. Oni će se aktivirati kada to bude potrebno, bilo za proces eskalacije bilo kao poluga u predstojećim pregovorima.

Upravo s ovim ciljem je Iran decenijama gradio mrežu saveznika i agenata uticaja, koja mu sad omogućava da podešava intenzitet sukoba, prerasporedi rizik i udari neprijatelja ne samo na ratištu, već i ekonomskim putem. Drugim rečima, ništa od ovoga nije improvizacija, već dugoročna strategija koja se zasniva na principu da uspeh ne zavisi od iznenadnog šoka, već od odmerene i nepredvidive upotrebe sile koja udara tamo gde je protivnik najslabiji.

Baš kao u drevnoj persijskoj igri Nard, zaključuje Ibrahimov.