Svet
Logika asimetričnog sukoba: Tramp je upao u iransku zamku
Trampu je pošlo za rukom da Hamneija zameni Hamneijem. Mnogo odlučnijim i nesklonog kompromisima
Trampove izjave i postupci, posebno tokom njegovog drugog manadata, ne prestaju da zbunjuju političke komentatore. Nemoguće ih je povezati u koliko-toliko smislenu, logičnu celinu. Ujutro izjavljuje jedno, poslepodne sasvim suprotno, uveče nešto treće.
Trampova odluka da pokrene rat sa Iranom, tvrdi britanski publicista Martin Džej, bila je zaista "idiotska i šokirala je čak i mnoge lidere EU svojom glupošću."
Ozbiljni analitičari njegove izjave više ne uzimaju u obzir. Na primer, on je rekao da su mu "iranski momci" ponudili da postane ajatolah, ili da je "režim već promenjen, jer su svi već mrtvi".
Pa, ima neke istine u tome: Trampu je pošlo za rukom da Hamneija zameni Hamneijem. Mnogo odlučnijim i nesklonog kompromisima.
Godine uzimaju svoj danak...
Pojedini analitičari otvoreno sumnjaju u Trampovo mentalno zdravlje. Drugi tvrde da je to posledica stanja današnjih SAD, koje sada liče na "poludelo Rimsko carstvo". Ništa novo u istoriji. Rim su, u periodu njegove dekadancije, vodili mentalno bolesni carevi.
Trebalo bi, u vremenima kao što je naše, ponovo čitati istoričara Gibona, koji je napisao epohalno delo o sumraku Rima – monumentalni katalog imperijalne truleži. Paralele se onda roje kao skakavci, primećuje publicista Konstantin fon Hofmajster: Trampova Amerika, naduta od unipolarne oholosti, jezivo je slična rimskom antoninskom vrhuncu.
Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin kaže da je Tramp jednostavno lud, a da njegovo ludilo ima ozbiljnu psihijatrijsku dijagnozu: reč je o egocentričnoj psihopatiji, na pozadini opšte, senilne iscrpljenosti, što je možda posledica njegovih burnih avantura na Epstinovom ostrvu, koje su ostavile duboke tragove.
Tramp, dodaje Dugin, više nije mlad: dešava mu se da zaspi na konferencijama za štampu i povremeno ne prepoznaje ljude oko sebe. Nekad se smejao Bajdenu, kaže on, ali godine uzimaju svoj danak...
Zamka prijatelja Bibija
U predizbornoj kampanji, Tramp je obećavao da će okončati ciklus "beskrajnih ratova". Ipak, ironično, postao je prvi američki predsednik koji je direktno ušao u sukob velikih razmera sa Iranom, a to je scenario koje su izbegavale sve prethodne administracije. I sada se našao uhvaćen u zamku, piše sociolog Rikardo Martins: u strukturnu zamku, zamku asimetričnog ratovanja, za koju se Iran pripremao decenijama.
Odlučnu ulogu tome je imao njegov "prijatelj" Benjamin Netanjahu, koji je ranije postavljao slične zamke Obami, Bajdenu, pa i samom Trampu u prvom mandatu. Netanjahu ima veoma konvencionalna shvatanja o vojnoj superiornosti, koja bi na koncu trebalo da dovede do promena režima i slabljenja Irana.
Dva plus dva jednako je četiri: stalna bombardovanja, uz kontrolu vazdušnog prostora Irana, vode ka uspehu. To je nekakva strategija, koja, međutim, vodi malo računa o realnosti.
Tramp je, nasuprot tome, ušao u ovaj sukob bez koherentne strateške vizije, smatra Martins, nasleđujući dinamiku eskalacije koju nije ni projektovao, a još manje kontrolisao. Tramp je ušao u rat protiv Irana bez ikakvog plana. Tramp je ušao je u sasvim drugačiju, nepredvidljivu vrstu rata, koji SAD ne mogu da vode i iz koga će veoma teško izaći.
Rezultat? Prema Martinsu, on je uvučen u rat koji ne može da dobije, pod uslovima koje ne može kontroliše.
Iran, taj "režim nepismenih mula", kako se o njemu i dalje piše u zapadnim medijima, predvideo je upravo ovaj scenario i decenijama se pripremao za ovaj sukob.
Tramp je upao u zamku postavljenu godinama unapred: ono što je trebalo da projektuje snagu, dodaje ovaj socilog, sada preoblikuje čitav Bliski istok i ubrzava kretanje ka posthegemonističkom svetskom poretku.
Smrt od hiljadu rezova
Ovde koncept asimetričnog sukoba postaje centralan. U međunarodnim odnosima, asimetrično ratovanje se odnosi na sukobe u kojima slabiji akteri izbegavaju direktnu konfrontaciju i, umesto toga, iskorišćavaju ranjivost jačeg protivnika.
Klasični primeri uključuju američke angažmane u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku, gde je početna vojna dominacija ustupila mesto dugotrajnom i strateškom iscrpljivanju.
Kako primećuje bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, SAD su više puta ulazile u takve sukobe sa "ogromnim samopouzdanjem ali su iz njih izlazile podsečenih krila".
Iran je naučio ove važne lekcije. U nedostatku konvencionalne vojne superiornosti, piše Martins, Teheran je primenio doktrinu usmerenu ne na brzu pobedu, već na dugotrajni rat iscrpljivanja.
Takozvana "mozaična odbrambena strategija", decentralizovani sistem komandovanja sa više slojeva, osigurava operativni kontinuitet čak i pod udarima obezglavljivanja rukovodstva. To prati masovna upotreba jeftinih dronova i starih raketnih sistema, koji iscrpljuju skupe rakete presretače protivnika.
Ovo efikasno transformiše bojno polje u domen "ekonomije iscrpljivanja" – smrti od hiljadu rezova.
Zapanjujuća asimetrija troškova
Implikacije su veoma duboke. Na primer, asimetrija troškova je zapanjujuća, primećuje Martins: Iran troši relativno malo da bi održao pritisak, SAD i Izrael imaju ogromne dnevne troškove, koji se procenjuju na milijarde dolara, kako bi održali postojeće vojne sisteme.
I ova inverzija isplativosti je zamka, jer dovodi jačeg aktera u poziciju u kojoj nastavak rata postaje ekonomski i politički neodrživ.
Povlačenje američkog broda "Abraham Linkoln" simbolizuje ovu promenu.
Ali, zamka se proteže mnogo dalje od vojne oblasti. Tramp je sve više izolovan. Takozvani evropski saveznici nisu spremni da učestvuju u sukobu. Eksplicitno odbijanje Britanije, Poljske, Nemačke i Italije da se pridruže ratu, ilustruje širi trend: rastuće nevoljstvo unutar Evrope da podrži intervencije koje predvode SAD.
Pokušaj da se izvrši pritisak na saveznike NATO-a kako bi obezbedili Ormuski moreuz samo pojačava Trampovu slabost.
Zalivske monarhije – dugo smatrane stubovima regionalnog poretka SAD – preispituju svoju bezbednosnu poziciju. Rat je otkrio paradoks: prisustvo američkih baza poveća njihovu ranjivost. Od ovih država se sada traži da brane američke baze i imovinu, ali američke operacije daju prednost Izraelu.
Tramp će potonuti kao kamen...
Ovo nas vraća na centralno pitanje: šta bi predstavljalo "pobedu" za Trampa?
U konvencionalnim terminima, pobeda bi podrazumevala promenu režima ili odlučnu vojnu degradaciju. Nijedno od toga se nije ostvarilo, konstatuje Martins. Umesto toga, Trampov cilj se pomerio ka upravljanju narativa: traženju simboličkog uspeha, koji bi mu omogućio povlačenje.
Pa ipak, čak je i to ograničeno stavom Irana: Teheran insistira da rat nije završen i odbacuje "američku diplomatiju", jer više ne veruje u nju, i ispostavio je svojih pet uslova za okončanje rata.
Kako će na to odgovoriti Tramp? Novim lažima, ili eskalacijom? Ali, jasno je da 2.000, 3.000 ili 10.000 marinaca u konačnom zbiru ne znači ništa. Možda će za sve okriviti svog "ministra rata" Pita Hegseta? Ili državnog sekretara Marka Rubija, koji ga je nagovarao da kidnapuje predsednika Venecuele?
A možda neće uraditi ništa, piše Aleksandar Dugin, već jednostavno potonuti kao kamen.
Live
